Kako je toalet uticao na razvoj taktike upotrebe podmornica? Mornari su oduvek bili elita i gospoda u oružanim snagama. Njihova snežno bela uniforma, hrabrost da se upute u susret iskušenjima morskih prostranstava jesu nešto što ih odvaja od drugih. Na brodovima klasične epohe, pa i danas, hijerarhija je gotovo dvorska. Zvanja i činovi su posebni, a takvi su i izazovi. More ne zna za miljenike, stoga su pisani i nepisani zakoni drugačiji u odnosu na kopnene oružane snage.
Kada su se podmornice pojavile, predstavljale su izuzetno opasno sredstvo – nepredvidivo, teško za otkrivanje i još teže za uništavanje. Tradicionalni pomorci su podmornički napad smatrali takoreći kriminalnim, banditskim, nečasnim. Za podmornice se znalo još u XV veku. Krajem XVIII veka već su imale prva ratna dejstva, ali tek početkom XX veka one su, razvojem tehnologije i oružja, postale realna i masovna opasnost.
Međutim, jedna od svakodnevnih čovekovih sanitarnih potreba značajno je uticala na podmorničare, ograničavajući upotrebu, taktiku i svojstva tog novog borca na moru. O jednom takvom slučaju ostao je zabeležen iskaz komandanta U-1206, Karl-Adolfa Šlita, ali oko samog uzroka havarije postoje različite verzije:
„Nalazio sam se u mašinskom odeljenju kada je u pramčanom delu podmornice došlo do prodora vode. Ono što sam saznao tek kasnije jeste da je jedan član posade pokušao samostalno, bez pomoći obučenog mehaničara, da isprazni toalet za visoki pritisak. Mehaničar koji je konačno pozvan da reši stvar pogrešno je otvorio spoljni ventil. Morska voda je pod strahovitim pritiskom jurnula unutra, poplavila baterije koje su se nalazile neposredno ispod toaleta, a prostorijom je počeo da se širi gust, zagušljiv gas hlor. Bili smo prinuđeni da hitno izronimo na površinu…“
Ispostavilo se da je prirodna ljudska potreba jedan od važnih, ograničavajućih faktora u korišćenju podmornica. Podmorničari mogu svoju istoriju, nezavisno od oružanih sistema, pogona i drugih taktičko-tehničkih karakteristika, podeliti na periode u kojima su na različite načine rešavali fiziološke potrebe.
Podmornice bez toaleta
Njihova borbena vrednost terala je posade da trpe i da se snalaze. U pionirsko vreme pojave „podvodnih čamaca“, tokom Prvog svetskog rata, taj problem rešavan je na vrlo primitivan način. Toaleti praktično nisu postojali ili su korišćene improvizovane kante, takozvane kible (Kübel). Prenosni rezervoari jesu bili napredak, ali sve to je bilo samo privremeno rešenje. Problem zarona je bio veoma značajan jer je od njega zavisio uspeh akcije, ali i život posade.
Dok je podmornica plovila na površini, posada bi obavljala potrebe na palubi, često pod udarima talasa i vetra. Pritom nije bilo mesta za stid ili vojni rang. Ali, kada bi zaronila – a to bi u borbenoj situaciji moglo da potraje i nekoliko dana tokom kojih bi ona bila u zasedi ili se sklanjala od potere – stvari su postajale nepodnošljive. Vazduh u podmornici, zasićen mirisom dizela, maziva i ljudskih izlučenja, ubrzo bi postao neupotrebljiv. Rani modeli podmornica mogli su da ostanu pod vodom samo onoliko dugo koliko su to dozvoljavali njihovi tehnički sistemi, fizička izdržljivost posade i – sanitarna potreba.
Otpad bi se u tom slučaju skladištio u posebnim kantama. Isparenja su bila ne samo neprijatna, već i opasna jer su uticala na svesno stanje, zdravlje i san, a time direktno i na borbenu gotovost. Zato su rani modeli podmornica mogli da ostanu pod vodom samo onoliko koliko je posada fizički mogla da izdrži sopstvene fiziološke izazove. S tim su računali i progonitelji, pa su strpljivo čekali na površini. Već na ovoj slici stanja možemo razumeti da stvar toaletne kulture nije bila samo pitanje bontona, pristojnosti i lične higijene, već i mera uspeha, pa i samog preživljavanja.
Pojava toaleta s natpritiskom
Nemci, kao pioniri podmorničke borbe, preduzimljivo su krenuli u rešavanje tog problema. Nezavisno od ratnih dejstava, on je bio uočljiv i u miru, tokom obuke, vežbi ili patroliranja. Taktika ratovanja nemilosrdno je tražila hitno rešenje. Podmornice su u zasedama ili skrivanjima provodile dane i nedelje pod vodom. Stoga su Nemci razvili tada revolucionarni, ali komplikovani toalet s visokim natpritiskom. Bio je to pravi inženjersko-tehnološki izazov. Da bi se otpad izbacio dok je podmornica duboko pod vodom, sistem je morao da savlada ogroman spoljni pritisak mora.
Nemci su konstruisali sistem sa nizom vazdušnih komora i ventila. Otpad se prvo usmeravao u komoru, a zatim se pomoću komprimovanog vazduha (natpritiska) bukvalno „ispaljivao“ napolje u okean. Sistem je bio neobično složen pa su mornari morali da prolaze posebnu obuku za njegovo korišćenje. Pogrešan redosled otvaranja i zatvaranja ventila doveo bi do toga da spoljni pritisak vrati ceo sadržaj nazad u kabinu nesavladivom snagom. Zbog toga su na nekim podmornicama postojali obučeni „specijalisti za toalet“ – članovi posade koji su jedini smeli da upravljaju tim složenim ventilima.
Ekologija, higijena i zahtevi humanosti
Pošto je nemački model (s približnim varijantama primenjivan i u drugim mornaricama) imao značajna ograničenja, Šveđani su, nezavisno od dotadašnje prakse, krenuli potpuno drugim putem. Konstruktori su pred sobom imali više zahteva: napraviti toalet koji je tehnološki bezbedan, jednostavan, ali i ekološki prihvatljiv. Pored toga, on je morao da bude i human, dostojan privatnosti. Podmorničari jesu porodica, ali svaki pojedinac ima svoju intimu koja utiče na kolektiv. Stoga je rešenje moralo da zadovolji i te zahteve. To nije bila stvar snobizma; problemi te vrste (zatvor i neredovnost, nervoza koju to izaziva) mogli su značajno da ugroze borbenu sposobnost posade.
Šveđani su uvideli da visoki pritisak i komplikovani ventili nose neprihvatljiv rizik. Sa razvojem tehnologije, uveli su vakuumske sanitarije i ekološke tankove za skladištenje, slične onima u današnjim modernim vozovima i avionima. Time je uklonjena potreba za ventilima koji su u kritičnim trenucima povezivali unutrašnjost podmornice sa morem, a sanitarni sistem postao je znatno bezbedniji i jednostavniji za rukovanje.
Na modernim podmornicama, vakuumski sistem sa minimalnom upotrebom vode povlači otpad u unutrašnje, hermetički zatvorene ekološke rezervoare smeštene u najnižem delu trupa. Ti rezervoari se prazne tek kada se podmornica vrati u bazu ili kada isplovi bezbedno na otvoreno more gde je to zakonom dozvoljeno. To je donelo stoprocentnu pouzdanost: nema više ventila koji su u vezi sa morem tokom kritičnih trenutaka zarona; istovremeno je omogućen komfor za posadu. I drugi su se bavili tim problemom ali Šveđani su se toga prvi dosetili.
Katastrofa podmornice U–1206
Vratimo se na citat s početka teksta. Šta se то zapravo dogodilo nemačkoj podmornici? Pred sam kraj rata, u aprilu 1945. godine, potpuno nova nemačka podmornica U–1206 plovila je na dubini od oko 60 metara blizu obale Škotske. Činjenice govore da je kapetan Karl–Adolf Šlit svoju grešku kasnije pripisao nepoznatom članu posade. On je rešio da isproba novi toalet sa natpritiskom bez prisustva dežurnog mehaničara za ventile.
Možda je samo želeo da se uveri kako sistem funkcioniše kada je mehaničar zauzet, ali je pogrešno okrenuo ventile. Umesto da se otpad istisne u more, morska voda pod ogromnim pritiskom jurnula je kroz toaletnu školjku pravo u podmornicu. Taj otvor nije veliki, ali je pritisak učinio svoje. Voda je munjevito poplavila prostor ispod toaleta, gde su se nalazile pogonske baterije. U kontaktu morske vode i baterijske kiseline došlo je do burne hemijske reakcije i podmornicom je počeo da se širi smrtonosni, otrovni gas hlor.
Usledilo je havarijsko izronjavanje kako se posada ne bi ugušila. Slučaj je hteo da to bude baš ispred obale koja je bila krcata protivpodmorničkim sistemima čije su posade bile vrhunski utrenirane. Britanski patrolni avioni su je smesta uočili i stupili u dejstvo. Podmornica je uništena, nekoliko mornara je poginulo ne dočekavši bliski kraj rata, a većina posade je zarobljena. Istorija ratovanja nas uči da ishod sukoba često zavisi od velikih strategija, kalibra topova i snage motora. Primer podmornice U-1206 nam surovo i slikovito dokazuje i to da u ekstremnim uslovima ne postoje nevažni detalji.
Nisu stradali od neprijatelja u klasičnoj borbi. Glavna opasnost stigla je iznutra. I bukvalno.
