Evropa već ima A400M, nekoliko država NATO-a raspolaže C-17 Globemasterom III, a vojni budžeti poslednjih godina snažno rastu. Ipak, kada treba brzo prebaciti zaista veliki i vangabaritni teret na drugi kraj kontinenta ili sveta, pojavljuje se avion projektovan još u Sovjetskom Savezu. Antonov An-124-100 Ruslan ostao je sposobnost koju evropske zemlje ni posle nekoliko decenija nisu uspele da zamene sopstvenim avionom.
NATO preko programa SALIS i danas iznajmljuje ukrajinske An-124, koji mogu da ponesu do 120 tona tereta. Ugovor omogućava pristup do pet Ruslana u slučaju potrebe, a sama Alijansa navodi da se ova sposobnost koristi gotovo svakodnevno za nacionalne, NATO i operacije Evropske unije. Problem je što avioni stare, njihov broj je ograničen, dok potreba za transportom teške tehnike ponovo raste.
Situacija je toliko ozbiljna da evropska studija o budućem strateškom transportu sada razmatra rešenje koje bi do pre nekoliko godina zvučalo neobično: umesto trenutnog razvoja potpuno novog aviona, postojeći An-124 mogao bi da dobije temeljnu modernizaciju i nastavi da služi Evropi i NATO-u još godinama.
Zašto A400M i C-17 nisu Ruslan
Razlika nije samo u maksimalnoj nosivosti. Airbus A400M može da preveze oko 37 tona, uz mogućnost povećanja te vrednosti u budućim modernizacijama, i napravljen je tako da kombinuje strateški domet sa sposobnošću rada sa kratkih i slabije uređenih pista.
C-17 Globemaster III ide znatno dalje. Američki avion može da ponese približno 77,5 tona, ima veliku zadnju rampu i sposoban je da prevozi tenkove, helikoptere, sisteme PVO i drugu tešku tehniku.
Međutim, Ruslan je ipak druga kategorija. Sa nosivošću do 120 tona i ogromnim teretnim prostorom, An-124 može da primi teret koji je za A400M jednostavno pretežak, a u pojedinim slučajevima i prevelik za C-17.
Upravo zbog takvih zadataka NATO održava SALIS. Ugovor sa kompanijom Antonov Logistics SALIS garantuje jedan An-124 sa rokom dostupnosti od 72 sata, dodatne avione nakon šest i devet dana, dok još dva mogu biti stavljena na raspolaganje ukoliko su dostupna.
Evropa je problem prepoznala još 2021. godine
Evropska unija je 2021. pokrenula projekat Strategic Air Transport for Outsized Cargo, SATOC, upravo zato što je procenjeno da bi tokom tridesetih godina mogla nastati ozbiljna praznina u strateškom vazdušnom transportu.
U zvaničnoj dokumentaciji projekta otvoreno se navodi starenje aviona koji se koriste kroz SALIS, ograničena dostupnost An-124 i činjenica da A400M ne može da preuzme sve njihove zadatke. Evropski vojni planeri procenjuju da bez odgovarajuće flote transportera klase oko 100 tona može biti otežano brzo raspoređivanje većih snaga i teške opreme.
SATOC je kasnije dopunjen projektom ESOCA, European System for Outsized Cargo Airlift, koji finansira Evropski fond za odbranu. Projekat vredan približno 20 miliona evra uključuje studiju budućih evropskih opcija za strateški transport vangabaritnog tereta.
Nemačka, Francuska, Italija, Grčka, Finska, Poljska i Holandija uključene su u program, dok industrijski konzorcijum pokušava da pronađe rešenje za period kada sadašnji Ruslani i C-17 počnu da izlaze iz upotrebe.
Beluga je izgledala kao rešenje, ali samo na prvi pogled
Airbus je svojevremeno pokušao da pronađe dodatnu ulogu za A300-600ST Beluga. Avion ima ogroman trup i projektovan je upravo za transport velikih delova drugih aviona, pa je mogućnost vojne upotrebe izgledala logično.
Airbus Defence and Space je 2022. godine čak razvio poseban sistem za utovar vojne tehnike i demonstrirao ubacivanje helikoptera CH-53 u Belugu. Problem se, međutim, krije iza njenog ogromnog izgleda.
BelugaST može da ponese oko 40 tona. Njena glavna prednost je zapremina, a ne masa tereta, dok nema ni klasičnu zadnju rampu preko koje bi vojna vozila mogla brzo da ulaze i izlaze.
Airbus je komercijalni Beluga Transport program ugasio, a originalna flota BelugaST sada se povlači iz letenja. Time je otpala jedna od retkih relativno brzih evropskih opcija za prevoz posebno velikog tereta.
Evropska studija se vratila na An-124
Konzorcijum ESOCA završio je osamnaestomesečnu studiju i 8. septembra predstavio rezultate Evropskoj odbrambenoj agenciji. Zaključak pokazuje koliko je problem težak: među glavnim dugoročnim rešenjima ostale su dve vrlo različite mogućnosti.
Prva je „duboka modernizacija“ postojeće flote An-124.
Druga je razvoj potpuno novog evropskog strateškog transportnog aviona koji bi dugoročno trebalo da zameni i sposobnosti koje danas pruža C-17.
Kao i za sve ostalo u EU birokratiji, to ne znači da su već odlučili da modernizuju Ruslane. Evropska odbrambena agencija navodi da još postoje otvorena pitanja o operativnim zahtevima, a države članice trebalo bi detaljnije da razmatraju rezultate tokom skupa Strategic Transport Days 21. i 22. oktobra u Briselu.
Međutim, sama činjenica da je modernizacija An-124 stigla do završnog kruga mogućnosti govori o stanju evropskog strateškog transporta.
Ni Amerikanci nemaju jednostavan odgovor
Istovremeno se slična rasprava vodi sa druge strane Atlantika. Boeing je proizvodnju C-17 završio 2015. godine nakon 279 napravljenih aviona, a nova letelica te klase trenutno se ne proizvodi nigde na Zapadu.
Komandant američke Komande za vazdušni transport, general-potpukovnik Danijel Tali, potvrdio je 16. septembra da će američko ratno vazduhoplovstvo u okviru analize budućeg strateškog transporta razmotriti čak i mogućnost ponovnog pokretanja proizvodnje C-17.
Problem je što se avionska proizvodna linija ne može jednostavno uključiti posle više od deset godina. Alati su skladišteni ili uklonjeni, dobavljački lanac se promenio, deo stručnog kadra je otišao, a ponovno stvaranje čitavog industrijskog sistema moglo bi da bude veoma skupo.
Američko ratno vazduhoplovstvo zato paralelno razmatra produženje životnog veka postojećih C-17 i razvoj potpuno novog Next-Generation Airlift aviona koji bi jednog dana zamenio i C-17 i još veći C-5M Galaxy. Kompanija Radia najavila je prošle godine da će razviti svoj projekat, Windrunner, za potrebe vojske SAD, kao i sa ciljem da popuni logističke praznine u okviru NATO-a.
Sovjetski avion ostao je evropska sposobnost koju niko nije zamenio
An-124 je prvi put poleteo 1982. godine i nastao je za potrebe sasvim drugačijeg vojnog sistema. Više od četiri decenije kasnije upravo njegove dimenzije i nosivost ostavljaju ga u neobičnoj poziciji.
A400M je moderniji i praktičniji za veliki broj vojnih zadataka. C-17 je izuzetno sposoban strateški transporter sa osobinama koje Ruslan nema, uključujući mnogo veću fleksibilnost na slabije pripremljenim aerodromima.
Kada teret pređe određene dimenzije i masu, izbor se ipak dramatično sužava.
Evropa zato danas razmatra da milijarde potrebne za razvoj potpuno novog strateškog transportera uporedi sa još jednom mogućnošću: da avion nastao u sovjetskom konstruktorskom birou Antonov osamdesetih godina dobije novu avioniku, motore, sisteme i produženi životni vek kako bi nastavio da radi posao za koji Zapad još nema direktnu zamenu.
