Hladni rat nije bio samo trka u broju bojevih glava, bombardera, podmornica i tenkova. Iza političkog i vojnog nadmetanja odvijala se još jedna trka, znatno manje vidljiva javnosti, u kojoj su konstruktorski biroi, laboratorije i fabrike pokušavali da reše probleme za koje samo nekoliko godina ranije nisu postojala praktična rešenja. Raketa je morala da leti dalje, da se pripremi brže, da izdrži duže skladištenje i da pogodi cilj sa sve manjom greškom. Zahtevi su se menjali gotovo jednako brzo kao i sama tehnologija.
Sjedinjene Države i Sovjetski Savez pritom nisu uvek išli istim putem. Jedna strana je u određenom trenutku prednost tražila u čvrstom gorivu i automatizovanim silosima, druga u teškim raketama velikog korisnog tereta, dok su na moru, u vazduhu i u protivvazdušnoj odbrani nastajala potpuno drugačija rešenja. Uspešan koncept jedne strane često je pokretao razvoj odgovora druge, a zarobljena ili proučena tehnologija ponekad je direktno prelazila granicu između suparničkih blokova. Mnogi sistemi koji su tada izgledali revolucionarno danas predstavljaju osnovne principe na kojima rade njihove savremene naslednice.
Zbog toga značaj hladnoratovske rakete ne može da se meri samo dometom, brzinom ili snagom bojeve glave. Važni su i uticaj na strategiju, način lansiranja, navigaciju, pogon, proizvodnju, mogućnost dugotrajnog dežurstva i tehnologije koje su kasnije nastavile život u drugim vojnim ili svemirskim programima. Sledećih deset sistema predstavljaju različite odgovore na te probleme, a redosled je zasnovan na kombinaciji njihovog tehnološkog, vojnog i dugoročnog istorijskog uticaja.
10. BGM-109 Tomahavk
BGM-109 Tomahavk pojavio se relativno kasno u Hladnom ratu, ali je spojio više tehnologija koje su decenijama razvijane odvojeno. Umesto balističke putanje velikom brzinom i visinom, raketa je bila projektovana da veliki deo leta provede veoma nisko, koristeći teren kao zaštitu od radarskog otkrivanja.
Posle lansiranja sa broda ili podmornice početni raketni motor ubrzavao je projektil, nakon čega su se rasklapala krila i uključivao turbomlazni, odnosno kod pojedinih verzija turboventilatorski pogon za krstareći let. Takva konfiguracija omogućavala je domete od više stotina, a kod pojedinih varijanti i preko hiljadu kilometara, uz znatno drugačiji profil leta od klasične balističke rakete.
Posebno važan bio je navigacioni sistem TERCOM, koji je podatke o reljefu ispod rakete upoređivao sa unapred učitanim digitalnim kartama. Kasnije varijante dobile su DSMAC, sistem koji je završnu oblast leta upoređivao sa sačuvanim slikama terena, dok su još novije generacije koristile satelitsku navigaciju i dvosmerne veze.
Tomahavk je tako postao jedan od najpoznatijih predstavnika koncepta precizne krstareće rakete velikog dometa. Njegov značaj nije bio samo u samom oružju, već u pokazivanju koliko kombinacija kompaktnog turbinskog motora, digitalnih mapa i autonomne navigacije može promeniti način izvođenja udara sa mora.
9. P-15 Termit
Sovjetski P-15 Termit pripada potpuno drugačijoj kategoriji, ali je njegov uticaj na pomorsko ratovanje bio ogroman. Projektovan je kao relativno velika protivbrodska raketa koju su mogli da nose znatno manji brodovi od krstarica i razarača koji su do tada predstavljali glavne nosače teškog protivbrodskog naoružanja.
P-15 je koristio raketni motor na tečno gorivo i leteo na maloj visini prema cilju, dok je završno navođenje obavljao sopstvenim radarskim tragačem. Domet prvih verzija danas ne deluje naročito impresivno, ali je početkom šezdesetih mogućnost da mali raketni čamac pogodi veliki ratni brod sa udaljenosti od nekoliko desetina kilometara predstavljala ozbiljnu promenu.
Snaga tog koncepta postala je očigledna 1967. godine, kada su egipatski raketni čamci klase Komar raketama P-15 potopili izraelski razarač Eilat. Bio je to jedan od događaja koji su jasno pokazali da velika artiljerijska platforma više nije automatski bezbedna od mnogo manjeg plovila.
Posledice su se videle u razvoju sistema za elektronsko ometanje, mamaca, protivraketnih topova i kasnijih brodskih raketa zemlja-vazduh namenjenih odbrani od niskoletećih ciljeva. P-15 nije bio tehnički najsavršenija raketa Hladnog rata, ali je demonstrirao koliko jedna relativno jednostavna vođena raketa može da promeni konstrukciju i taktiku čitavih flota.
8. AIM-9 Sidewinder
AIM-9 Sidewinder predstavlja primer oružja čiji je uspeh velikim delom proizašao iz jednostavnosti. Razvijen u američkom centru China Lake, Sidewinder je koristio pasivni infracrveni tragač koji je reagovao na toplotno zračenje cilja, pa nakon lansiranja nije zahtevao kontinuirano radarsko navođenje sa aviona.
Jedno od najzanimljivijih rešenja bio je roleron, mali metalni točak sa zupcima postavljen na repnim površinama. Vazdušna struja ga je ubrzavala do velike brzine, pa je žiroskopski efekat pomagao stabilizaciji rakete bez komplikovanog posebnog pogonskog ili elektronskog sistema.
Prve generacije imale su znatna ograničenja u poređenju sa današnjim infracrvenim raketama. Napad se uglavnom izvodio iz zadnje polusfere gde je toplotni potpis motora bio najizraženiji, dok su kasniji tragači postajali osetljiviji i omogućavali napad iz mnogo šireg spektra uglova.
Priča Sidewindera istovremeno pokazuje koliko se brzo tehnologija širila između hladnoratovskih protivnika. Posle čuvenog slučaja u kojem je raketa ostala zabodena u kineski MiG-17 bez eksplozije, njen primerak dospeo je do Sovjetskog Saveza, gde je detaljno proučen i poslužio kao osnova za sovjetsku raketu K-13.
Sidewinder je tokom narednih decenija toliko puta modernizovan da je osnovni koncept preživeo gotovo sve avione za koje je prvobitno bio projektovan. Njegova dugovečnost pokazala je da jednostavna modularna konstrukcija može biti podjednako važna kao i radikalno napredna tehnologija.
7. V-750 i sistem S-75 Dvina
Sovjetski S-75 Dvina promenio je shvatanje protivvazdušne odbrane velikih visina, a njegova raketa V-750 postala je jedan od najrasprostranjenijih projektila te vrste tokom Hladnog rata. Sistem je razvijen u periodu kada su visokoletački izviđački i bombarderski avioni predstavljali posebno težak problem za tadašnju lovačku avijaciju i protivavionsku artiljeriju.
Raketa je koristila snažan početni buster na čvrsto gorivo koji joj je davao potrebno ubrzanje neposredno nakon lansiranja. Posle njegovog odbacivanja let je nastavljan pomoću raketnog motora na tečno gorivo, dok je radarski sistem sa zemlje pratio cilj i raketu i slao komande za korekciju putanje.
Najpoznatiji događaj vezan za S-75 dogodio se 1. maja 1960. godine, kada je iznad Sovjetskog Saveza oboren američki izviđački avion U-2 kojim je upravljao Frensis Geri Pauers. Taj incident nije samo izazvao veliku međunarodnu krizu, već je pokazao da let na ekstremnoj visini više nije dovoljan kao zaštita od protivvazdušne odbrane.
S-75 je kasnije masovno izvožen i korišćen u brojnim sukobima, posebno tokom rata u Vijetnamu i na Bliskom istoku. Njegov razvoj pokrenuo je višedecenijsko nadmetanje između radara, raketa zemlja-vazduh, elektronskog ometanja, protivradarskih raketa i taktike probijanja PVO koja traje do danas.
6. Polaris A-1
Polaris A-1 nije bio prva balistička raketa, niti najveća po dometu ili nosivosti, ali je rešavao problem koji je imao ogromne strateške posledice. Trebalo je napraviti balističku raketu dovoljno malu i pouzdanu da može godinama da se nalazi u podmornici, a zatim da bude lansirana dok se nosač još nalazi ispod površine mora.
Američka mornarica odlučila se za pogon na čvrsto gorivo, čime je izbegnuto skladištenje i rukovanje velikim količinama tečnih komponenti unutar podmornice. Raketa je izbacivana iz lansirne cevi, prolazila kroz vodu i tek zatim nastavljala let prema cilju sopstvenim raketnim pogonom.
USS George Washington je u julu 1960. godine izveo uspešna podvodna lansiranja Polarisa, čime je praktično demonstriran novi oblik nuklearnog odvraćanja. Podmornica sa balističkim raketama mogla je da se kreće ogromnim morskim prostorom i ostane skrivena, što je protivniku znatno otežavalo mogućnost uništenja takvog arsenala preventivnim napadom.
Polaris je zbog toga bio značajan koliko zbog same rakete, toliko i zbog sistema koji je stvoren oko nje. Kasnije američke rakete Poseidon i Trident nastavile su isti razvojni pravac, dok je Sovjetski Savez paralelno gradio sopstvene porodice podmorničkih balističkih raketa i strateških podmornica.
5. Titan II
Titan II nastao je u periodu kada je američkim strateškim snagama bila potrebna raketa snažnija i spremnija za dejstvo od prvih sistema koji su koristili tečni kiseonik. Njegova dva stepena koristila su komponente goriva koje su mogle duže vreme da ostanu u raketi, čime je izbegnuta potreba da se neposredno pred lansiranje obavlja dugotrajan postupak punjenja kriogenim oksidatorom.
Korišćena su hipergolična goriva, odnosno komponente koje se pale čim dođu u međusobni kontakt. Takvo rešenje pojednostavilo je paljenje motora i omogućilo da raketa ostane spremna u silosu, ali su gorivo i oksidator bili izuzetno otrovni, korozivni i opasni za osoblje.
Titan II je zato predstavljao i veliki tehnološki napredak i izvor ozbiljnih bezbednosnih problema. Nesreće tokom njegovog višedecenijskog dežurstva pokazale su cenu koju je nosila odluka da se velika količina hipergoličnih komponenti stalno drži u operativnoj raketi.
Ista osnovna konstrukcija dobila je potpuno drugačiju ulogu u svemirskom programu Gemini. Modifikovani Titan II nosio je američke astronaute između 1964. i 1966. godine, tokom misija u kojima su razvijane procedure orbitalnog susreta, spajanja letelica, dugotrajnijeg boravka u orbiti i izlaska astronauta u otvoreni svemir.
4. LGM-30 Minuteman
Minuteman je doneo jednu od najvećih promena u operativnoj upotrebi interkontinentalnih balističkih raketa. Umesto velikih sistema na tečno gorivo koji su zahtevali zahtevno održavanje i pripremu, konstruisan je kao trostepena raketa na čvrsto gorivo koja može godinama da provede u silosu i da bude spremna za lansiranje u veoma kratkom roku.
Čvrsto gorivo je istovremeno donosilo ozbiljne konstruktorske zahteve. Ogromno zrno goriva moralo je da ostane stabilno tokom dugotrajnog skladištenja, bez pukotina ili deformacija koje bi prilikom sagorevanja mogle da izazovu katastrofalne promene pritiska u motoru.
Minuteman je imao veliki uticaj i na razvoj elektronike. Njegov sistem navođenja koristio je kompaktni digitalni računar i inercijalne senzore, zbog čega je program postao jedan od važnih podsticaja za razvoj pouzdane minijaturizovane elektronike i masovnu proizvodnju komponenti sposobnih da funkcionišu u ekstremnim uslovima.
Kasnije verzije omogućile su preciznije navođenje i nošenje više bojevih glava, ali je osnovna filozofija ostala ista: raketa treba da bude stalno spremna, zaštićena u silosu i dovoljno pouzdana da godinama čeka naređenje koje možda nikada neće dobiti. Taj koncept pokazao se toliko dugovečnim da su razvijene verzije Minutemana ostale sastavni deo američkih strateških snaga decenijama nakon završetka Hladnog rata.
3. R-36
Sovjetska porodica R-36 predstavljala je drugačiji odgovor na problem interkontinentalnog nuklearnog odvraćanja. Dok je Minuteman naglasak stavljao na relativno kompaktne rakete na čvrsto gorivo raspoređene u velikom broju silosa, R-36 je razvijana kao veoma teška raketa na tečno gorivo sa velikom nosivošću i sposobnošću da prema cilju ponese izuzetno težak borbeni teret.
Raketa je koristila skladištive hipergolične komponente, pa nije zahtevala punjenje neposredno pre lansiranja kao prva generacija sistema sa tečnim kiseonikom. Time je Sovjetski Savez dobio tešku interkontinentalnu raketu koja je mogla da ostane spremna za dejstvo, a da zadrži prednosti tečnog pogona u pogledu visokih performansi i velikog korisnog tereta.
Kasnija porodica R-36M dodatno je razvila taj koncept. Ogromna nosivost omogućavala je različite konfiguracije bojevih glava, uključujući više nezavisno usmeravanih bojevih blokova, zajedno sa sredstvima namenjenim otežavanju rada protivraketne odbrane.
R-36 i R-36M imale su zato veliki uticaj na strateške proračune obe supersile. Njihov značaj nije bio u jednoj revolucionarnoj komponenti, već u tome što su pokazale dokle se može razviti koncept teške kopnene interkontinentalne rakete sa velikim korisnim teretom i dugotrajnim dežurstvom u silosu.
Razlika između R-36 i američkog Minutemana dobro pokazuje da tokom Hladnog rata nije postojao samo jedan tehnološki put prema istom cilju. Dve strane mogle su da traže stratešku stabilnost potpuno različitim kombinacijama veličine rakete, vrste goriva, broja sistema i njihove nosivosti.
2. SM-65 Atlas
Atlas je bio prvi američki operativni interkontinentalni balistički sistem, ali je njegov najveći značaj možda upravo u neobičnim inženjerskim rešenjima kojima je savladan problem mase. Konstruktorima je bila potrebna raketa dovoljno velika da ponese gorivo za interkontinentalni let, ali svaki dodatni kilogram konstrukcije smanjivao je količinu korisnog tereta ili domet.
Rešenje su bili izuzetno tanki rezervoari od nerđajućeg čelika čiji je oblik održavao unutrašnji pritisak. Konstrukcija poznata kao „balonski rezervoar” bila je toliko tanka da raketa bez odgovarajućeg pritiska nije mogla normalno da izdrži sopstveno mehaničko opterećenje.
Atlas je imao i neuobičajenu konfiguraciju koja se često opisuje kao „stepen i po”. Svi glavni motori palili su se na zemlji, a tokom leta odbacivani su bočni motori zajedno sa pripadajućim delovima konstrukcije, dok je centralni motor nastavljao da radi.
Takvo rešenje uklanjalo je problem paljenja velikih motora u letu, što je krajem pedesetih predstavljalo ozbiljan izvor neizvesnosti. Sa druge strane, korišćenje tečnog kiseonika zahtevalo je pripremu pred lansiranje i ograničavalo sposobnost rakete da duže vreme ostane potpuno spremna.
Vojna karijera Atlasa zato nije bila naročito duga, ali je njegova tehnologija nastavila da živi u svemirskom programu. Modifikovani Atlas lansirao je 1962. godine Džona Glena u orbitu, a porodica raketa nastala na njegovoj osnovi nastavila je razvoj kroz više generacija američkih lansirnih vozila.
1. R-7 Semjorka
R-7 Semjorka zauzima posebno mesto jer se kod nje ukrštaju dve priče koje su odredile drugu polovinu 20. veka. Nastala je kao oružje sposobno da prenese sovjetsku nuklearnu bojevu glavu preko interkontinentalne udaljenosti, ali je konstrukcija stvorena za taj zadatak praktično istovremeno otvorila i eru svemirskih letova.
Pod rukovodstvom Sergeja Koroljova razvijena je raketa kakva do tada nije postojala. Centralni blok bio je okružen sa četiri bočna bustera, a svih pet glavnih pogonskih blokova palilo se još na lansirnoj rampi, čime se izbegavalo paljenje velikih motora tek nakon početka leta.
Takav raspored proistekao je i iz ogromnog tereta koji je prva sovjetska interkontinentalna raketa morala da ponese. Sovjetske termonuklearne bojeve glave tog perioda bile su teške, pa je za postizanje potrebnog dometa bila neophodna raketa znatno većih dimenzija od većine tadašnjih projekata.
R-7 je 1957. godine uspešno demonstrirala interkontinentalni let i time postala prva raketa koja je praktično pokazala da je moguće isporučiti borbeni teret između udaljenih kontinenata balističkom putanjom. Strateška geografija se time nepovratno promenila, jer okeani više nisu predstavljali zaštitu kakvu su pružali u prethodnim ratovima.
Kao vojno oružje, međutim, R-7 je imala ozbiljna ograničenja. Koristila je kerozin i tečni kiseonik, zahtevala velike lansirne komplekse i složenu pripremu, pa nije mogla da ponudi kratko vreme reakcije koje će kasnije postati standard za interkontinentalne rakete smeštene u silosima.
Upravo tu počinje drugi život R-7. Raketa koja nije bila idealna za stalno nuklearno dežurstvo pokazala se izuzetno pogodnom kao osnova za svemirski nosač, jer je njena velika nosivost bila upravo ono što je bilo potrebno za iznošenje korisnog tereta u orbitu.
Modifikovana R-7 je 4. oktobra 1957. godine lansirala Sputnjik 1, prvi veštački satelit Zemlje. Njeni naslednici zatim su nosili Lajku, prve sovjetske lunarne sonde i Jurija Gagarina, dok su dalje razvijene rakete iz iste konstruktorske porodice korišćene za programe Vostok, Voshod i Sojuz.
Malo koji vojni projekat iz Hladnog rata imao je tako neobičnu tehnološku biografiju. Osnovna arhitektura nastala da bi omogućila prvi sovjetski interkontinentalni nuklearni sistem postala je temelj porodice lansirnih vozila koja je više od šest decenija slala ljude, satelite i svemirske letelice u orbitu.
Zbog toga značaj R-7 prevazilazi pitanje koja je hladnoratovska raketa imala najveći domet, nosivost ili borbenu vrednost. Njena vojna karijera bila je kratka, ali je upravo R-7 prva praktično spojila interkontinentalnu balističku tehnologiju sa svemirskim programom i pokazala da ista osnovna raketna tehnika može istovremeno da otvori dve potpuno različite epohe.
Rus Konstantin Ciolkovski je bio otac savremene raketne nauke.