Upotreba pirotehničkih smeša – artificija – u vojne svrhe, stara je preko pola milenijuma. Tek u 19. veku, međutim, promena taktike, prouzrokovana naglim napretkom ratne tehnike i tehnologije, diktirala je masovnu upotebu sredstava za svetlosnu signalizaciju i noćno osvetljavanje bojišta. Zanimljivo je da pojavu savremenih pirotehničkih smeša, uređaja za njihovu primenu, te sam način primene, dugujemo duhu jedne sposobne i energične Amerikanke.
Gospođica Marta je imala samo 14 godina kada je upoznala mladog, talentovanog inovatora, Bendžamina Kastona. Bendžamin je već u devetnaestoj godini konstruisao podmornicu koja je mogla roniti oko 8 časova. Sekretar Mornarice, Džordž Bankroft, odmah ga je zaposlio u Mornaričkoj laboratoriji vojnog brodogradilišta u Vašingtonu. Pronalazač je, u sklopu priprema za preseljenje, oženio i tada šesnaestogodišnju Martu.
Mladi bračni par nije se obogatio na inovacijama rađenim za Mornaricu. Primera radi, brodska artiljerija je, bez ikakve nadoknade, masovno koristila perkusione kapisle- izum Bendžamina Kastona. Razočaran i deprimiran, Bendžamin je 1947. godine podneo ostavku, a 24. novembra 1848. iznenada je preminuo, ostavivši Martu bez ikakvih sredstava, sa četvoro maloletne dece.
Sređujući stvari i beleške pokojnika, Marta je pronašla idejne nacrte i proračune za pirotehničke smeše i uređaje, neophodne za noćnu signalizaciju na moru i kopnu. Iako bez tehničkog i vojnog obrazovanja, shvatila je značaj papira; brzo je uspela da pronikne u Bendžaminovu zamisao, usavrši je i razvije do nivoa dovoljnog za praktičnu upotrebu. Suština Bendžaminove, odnosno Martine ideje, ležala je u raznobojnim bakljama koje su se, pomoću već pominjanih kapsli, palile u nekoj vrsti pištolja. Šifrovanim redosledom raznobojnih plamenova, važne poruke mogle su se prenosti na daljinama većim od 5 milja.
Mlada udovica rešila je da nadoknadi sve ono što je prepustio njen, koliko tehnički talentovan, toliko poslovno nesposoban suprug.
Koristeći urođenu prodornost ali i nesumnjivu lepotu, brzo je stekla naklonost ne samo mornaričkih oficira, sa komodorom Pauldingom na čelu, nego i novog sekretara Mornarice, Ajzaka Tausija. Veze su joj bile neophodne kako bi Mornaricu ubedila da pristupi testiranju i eventualnom otkupu prava na eksploataciju Benddžaminovih (tačnije, njenih) ideja. Za kratko vreme, Mornarica je shvatila sav značaj Kastonovog sistema signalizacije. Februara 1859, kapetan Mek Koli je sekretaru mornarice toplo preporučio Martin sistem, a ovaj je naložio šefu službenog biroa, Ingrahamu, da sa mladom damom potpiše ugovor. Marta nije žurila; želela je prvo da se i zakonski obezbedi; 5. aprila 1859. je, kao zastupnik pokojnog supruga, dobila patent br. 23.536 na ”pirotehničke noćne signale i kodni sistem’’. Postavlja se pitanje zašto je toliko godina posle Bendžaminove smrti patent prijavila na njegovo ime. Marta je bila praktična a ne sentimentalna; znala je će ’’pronalazak’’, iako pokojnog, još uvek slavnog konstruktora, pobuditi potrebnu pažnju stručne javnosti. Osim toga, bila je svesna da mornarički oficiri, vaspitani u Viktorijanskom duhu, ne bi dovoljno ozbiljno prihvatili tehničke i poslovne razgovore sa jednom damom. Pokazalo se da je u pravu; na osnovu patentnih prava, isplaćeno joj je 6000 dolara za set od 300 signalnih raketa i 20.000 dolara za pravo korišćenja patenta. Nakon toga, Marta je krenula na svetsku turneju i većini evropskih zemalja uspešno prodala svoje ideje.
Kada je 1861. u SAD izbio Građanski rat, obe strane su se grabile za Kastonova signalna sredstva. Fabrika ’’Kaston Menjufektoring Kompani” radila je punom parom, proizvodeći rakete, mornaričke signalne pištolje M1861, te pešadijske pištolje M1862. S druge strane, vojnici signalnih korpusa obe strane, sa pištoljima M1862 u rukama – ginuli su ’’kao muve’’. U čemu je bio problem? Kastonov sistem je podrazumevao da ’’baklja’’ sagoreva u cevi pištolja. To znači da su signalisti držali pištolj u visoko podignutoj ruci sve dok plamen ne bi usahnuo, a potom bi palili drugu baklju. U suštini, podsećali su na pravu božićnu jelku koja je ’’veselo’’ bleštala u noći. Istovremeno, predstavljali su idealnu metu i za najlošije protivničke strelce, koji su ih sa osobitim zadovoljstvom gađali. Tako je 1865. godine ustanovljeno da je najveći broj gubitaka, na obe strane, zabeležen upravo u signalnim korpusima!
Jedan od Martinih sinova je tokom rata pronašao patronu koja je omogućavala da se raketa lansira iz cevi i zapali visoko u vazduhu. Gospođa Kaston je, međutim, bila surovo sebična. Plašeći se konkurencije, potpuno je zanemarila vojničke žrtve i povela stravičnu kampanju protiv izuma sopstvenog sina! Na kraju, uspela je da ga potisne sa scene. Osim toga, 1871, kada je patent iz 1859. istekao, sa patentnog lista je izbrisala ime pokojnog muža i obnovila ga isključivo na svoje ime.. Dalje, upustila se u borbu i za naplatu prava na korišćenje Bendžaminove konstrukcije perkusione kapisle za iniciranje artificija u pištolju. Šef mornaričkog službenog biroa, Vilijam Džiferz, izvestio je najnovijeg sekretara Mornarice da je do tada, bez ikakve nadoknade, iskorišćeno 2.662.360 kapsli. Američki Kongres je 13. juna 1873. doneo odluku da se Marta Kaston obešteti sumom od 13.000 dolara. Tako je ova sposobna žena stekla za ono vreme enormno bogatstvo.
Njena tvrdoglavost i samoživost, međutim, uskoro su joj ipak došle ’’glave’’. Koristeći se porodičnim sukobom Kastonovih, mornarički poručnik Edvard Veri je 1878. godine patentirao svoje rešenje signalnog pištolja koji je rakete lansirao na visinu bezbednu po rukovaoca; s druge strane, svetlost se sada mogla videti na daleko većoj daljini a, po potrebi, uspešno se moglo se osvetlitit i bojište. Verijevo oružje izazvalo je pravu revoluciju, potiskujući Kastonovo samoubilačko rešenje u istoriju; već 1882, licencu Veri otkupila je, prva u svetu, austrougarska mornarica. Njen primer sledile su Italija, Francuska i, naravno SAD. Osim toga, Verijevo rešenje, zasnovano na konstrukciji lovačke puške – prelamače, poslužilo je kao uzor za razvoj bezbroj inostranih konstrukcija. Tako je Inženjerijski komitet pionirskog korpusa nemačke carske vojske 1893. godine usvojio domaću konstrukciju u kalibru 4 (26,65 mm) M1894. Oružje se otvaralo pomoću poluge (sistem Hebel – poluga), kao lovačka puška Markot. Nekoliko godina kasnije, Nemci su kopnenoj vojsci podelili novi pištolj koji se otvarao pritskom na dugme sa leve strane rama, čime se oslobađala horizontalna brava cevi. Takozvani ”Drukknopf” (pritisnuti dugme) pištolj 1929 godine je kragujevačkom Vojno-tehničkom zavodu poslužio kao uzor za prvu jugoslovensku konstrukciju signalnog pištolja M1929.
Inače, Nemačka, carska, vajmarska i nacistička, od 1894. do 1945. godine je za vojsku, mornaricu i vazduhoplovstvo plasirala preko 100 različitih konstrukcija signalnih pištolja!
Fabrika ”Valter Cela Melis (Tiringen)” je tridesetih godina 20. veka započela proizvodnju niza signalnih pištolja. To je uglavnom bilo oružje jednostruke akcije (SA), kalibra 1 (25,4 mm), a kao osnovni materijal služio je aluminijum. Mornarica je, međutim, 1936. godine, od fabrike zatražila kvalitetnije oružje, otporno na službu u surovim uslovima Severnog mora, sa mogućnošću rukovanja jednom rukom.
Ovo je predstavljalo svojevrstan izazov za Frica Valtera: trebalo je, znači, prvi put u istoriji konstruisati signalni pištolj dvostruke akcije (DA). Tim inženjera se oslonio na nerđajući čelik, ”belu bronzu” i drvo; shodno opredeljenju Mornarice, kalibar je bio 4 (26,65 mm). Mornarici su ponuđeni modeli sa jednom (”Walther Sternsignal-Pistole”, SL) i dve cevi (”Walther Sternsignal-Pistole Doppellaufig”, SLd). Oba modela otvarala su se pomoću klasične poluge ispod branika obarače (stari sistem Hebel); imala su indikator patrona u cevi, mehaničku kočnicu na levoj strani rama, sa položajima ”Sicher” (”Ziher”, osigurano, ukočeno) i ”Feuer” (”Fojer”, vatra), te drveni podkunak (radi prihvatanja oružja drugom rukom) i drvene korice. Dvocevni model, sa horizontalnim rasporedom cevi, posedovao je i polugu za izbor cevi iz koje se dejstvuje, tzv ”DOPPEL SCHUSS” (”Dopel šus”, dvostruki hitac); to je, u suštini, bila poluga, čijim se prebacivanjem ulevo (L) ili udesno (R), birala cev iz koje se dejstvuje.
Do 1938. godine, na levoj strani rama pištolja SL i SLd nalazili su se puni naziv firme ”Waffenfabrik Walther Zella Mehlis (Thür)”, ”zastavica” (baner) sa Valterovim imenom, serijski broj, prijemni žig Mornarice, te žigovi kontrole i tormentacije za oružje posebne namene – ”U” i ”B” sa krunom (”Beschuss und Untersuchung auf besonderen Antrag”). Prema novom zakonu o žigosanju od 8. jula 1939, koji je na snagu stupio 1. aprila 1940, na signalnim pištoljima je utiskivan samo žig za oružje posebne namene u vidu orla, te žig za probe pištolja posebne namene (srce sa jelom u centru). Često se na ovim signalnim pištoljima viđaju i žig ”S” (oznaka za glatke cevi), broj ”4” u krugu (kalibar), te ”kolski točak” – žig fabrike ”Fridrih Vilhelm Hajm”, koja je proizvodila cevi. U istoj fabrici, cevi koje nisu izdržale probu menjane su novim a na oružju je punciran natpis ”REV” (renovirano). Konačno, od 1940, zabranjeno je ispisivanje imena fabrike a uvedene su kodne oznake proizvođača (”ac” za ”Vafenfabrik Valter Cela Melis Tiringen”).
Od 1943. godine, u nedostatku ”bele bronze” i nerđajućeg čelika, SL i SLd pištolji izrađivani su od aluminijuma, sa istom oznakom modela. Na aluminijumskom oružju, za koje se predpostavlja da ih je izrađeno 6500, sreće se kodna oznaka ”eeu” za ”Lifergemajnšaft Vesttiringišer Verkcojg-und Metalvaren – Fabriken GmbH” iz Šmalkaldena.
Inače, do 1939. godien Valter je izradio 1200 SL pištolja; 1940 – 400; 1941 – 200, 1942 – 300, te od 1942. do 1944 – 1000 komada. To znači da je jednocevnih modela od bele bronze izrađeno samo 3100!!! Dvocevnih, SLd pištolja, proizvedeno je:
Od 1936. do 1939 – 1200; 1940 – 400; 1941 – 800, te od 1942. do 1944 – 1200 komada. Ukupno, mornarici je isporučeno samo 3600 dvocevnih signalnih pištolja.
Moramo napomenuti da su signalni pištolji vrlo traženi kolekcionarski eksponat širom sveta. Bukvalno u svim zemljama, članicama EU i onim van EU, računajući i SAD, signalni pištolji se, naime, ne smatraju oružjem i mogu se slobodno nabavljati i držati. Bivša SFRJ/SRJ/SiCG, bila je jedina zemlja na planeti u kojoj su ovi pištolji bili ne samo na listi oružja pod posebnim režimom, nego su i najstrože zabranjeni za civile.
Prvi automatski bacač “suzavca”
[ngg src=”galleries” ids=”11″ display=”basic_imagebrowser”]
