Rat u Ukrajini promenio je računicu o tome koliko je bespilotnih letelica potrebno jednoj velikoj vojsci. Nekoliko hiljada dronova više ne predstavlja veliku rezervu, a stotine hiljada jedinica mogu da nestanu tokom relativno kratkog perioda intenzivnih borbi.
Pentagon je taj problem posmatrao nekoliko godina, testirao različite koncepte i pokušavao da privuče nove proizvođače. Sada se prelazi na znatno veće brojke, ali upravo te brojke otkrivaju koliko je dubok industrijski problem koji Vašington pokušava da reši.
Nije dovoljno projektovati dobar FPV dron. Potrebno je napraviti njegove motore, baterije, elektroniku, kamere i kontrolere u količinama koje se mere milionima, a zatim obezbediti rezervne delove za sisteme koji se na frontu često koriste samo nekoliko puta ili završavaju misiju uništenjem.
Američki problem dodatno komplikuje odluka da se taj proizvodni lanac oslobodi kineskih komponenti. To praktično znači stvaranje čitave industrijske grane gotovo od početka.
Bela kuća je sada okupila više od stotinu predstavnika vojske, vlade i industrije kako bi taj proces ubrzala. Ambicija je velika, rok veoma kratak, a poređenje sa onim što se već događa u Ukrajini pokazuje koliko je cilj zapravo skroman.
Pentagon želi više od 200.000 malih dronova
Bela kuća je 20. avgusta sazvala više od 100 predstavnika državnih struktura i američke odbrambene industrije u okviru ubrzavanja programa “Dominacija dronovima”.
Program nabavke vredan je 1,1 milijardu dolara i trebalo bi da američkim oružanim snagama do 2027. obezbedi više od 200.000 malih bespilotnih sistema.
Program koordiniraju Centar za upravljanje testnim resursima i Jedinica za inovacije u odbrani, poznata kao DIU.o
Ideja nije samo kupiti veliki broj postojećih komercijalnih kvadrokoptera. Pentagon pokušava da napravi sistem u kojem se rezultat na vojnom poligonu neposredno pretvara u veliku proizvodnu narudžbinu.
Kompanija čiji dron pokaže dobre rezultate moraće zatim da dokaže da može da proizvede hiljade, desetine hiljada, a kasnije i mnogo veći broj primeraka bez oslanjanja na kritične komponente iz Kine.
Širi američki industrijski plan oslanja se i na finansijske kapacitete do 200 milijardi dolara koji se vezuju za Kancelariju za strateški kapital.
Novac nije namenjen samo proizvođačima gotovih dronova. Vašington želi fabrike elektromotora, baterija, mikroelektronike i drugih delova bez kojih masovna proizvodnja jednostavno nije moguća.
200.000 dronova Ukrajina napravi za 12 dana
Najzanimljivije poređenje pojavljuje se kada se američki cilj stavi pored ukrajinske ratne proizvodnje.
Procene iz dostavljenog materijala govore da bi ukrajinska industrija tokom 2026. mogla da proizvede između šest i sedam miliona FPV jurišnih dronova.
Pri proizvodnji od šest miliona godišnje, prosečan dnevni učinak iznosi više od 16.000 letelica.
Pentagonov čitav cilj od 200.000 dronova tako odgovara približno dvanaest dana ukrajinske proizvodnje.
To ne znači da su svi ukrajinski i američki sistemi isti niti da imaju istu cenu, opremu ili sposobnosti. Poređenje pre svega pokazuje količine koje zahteva rat u kojem se mali dron više ne posmatra kao skupa specijalizovana platforma, već gotovo kao potrošna municija.
Američka industrija bi, želi li da dostigne takav nivo, morala da pređe sa proizvodnje desetina hiljada na stotine hiljada jedinica mesečno. Međutim, tu počinje mnogo veći problem od sklapanja samog kvadrokoptera.
Za 200.000 dronova potrebno najmanje 800.000 motora
Najjednostavniji četvoromotorni FPV dron odmah pokazuje razmere lanca snabdevanja. Za 200.000 kvadrokoptera potrebno je najmanje 800.000 elektromotora.
Uz njih dolaze 200.000 kontrolera leta, najmanje isti broj baterijskih kompleta, komunikacioni sistemi, kamere, antene, elektronski regulatori brzine, konstrukcije i veliki broj rezervnih komponenti.
Milion dronova već zahteva najmanje četiri miliona elektromotora. Fabrička hala sposobna da brzo sastavi letelicu zato ne znači mnogo ukoliko motor, baterija ili kontroler stižu iz zemlje čiji bi izvoz mogao da bude prekinut prvog dana ozbiljnog sukoba.
Američka administracija tu vidi zavisnost od Kine kao strateški rizik.
Bez kineskih komponenti
Pravila programa zabranjuju korišćenje komponenti kineskog porekla u dronovima koji konkurišu za velike vojne ugovore.
Takva odluka kratkoročno otežava i poskupljuje proizvodnju, jer je Kina tokom prethodnih godina izgradila ogromnu prednost u proizvodnji elektromotora, baterija i elektronike namenjene malim bespilotnim sistemima.
Vašington pokušava da trošak prelaska na domaće dobavljače prebaci na državu kroz subvencije, kapital i dugoročne vojne narudžbine.
Uvedene su i visoke carine. Prema planu iz dostavljenog materijala, dronovi mase do 25 kilograma i određene kritične komponente iz Azije suočavaju se sa carinama koje mogu dostići 100 odsto, dok se na male dronove dodaje carina od 25 odsto.
Cilj nije samo zaštita američkog proizvođača. Pentagon pokušava da obezbedi situaciju u kojoj, tokom velikog rata, proizvodnja bespilotnih sistema neće stati zato što kontejner sa motorima ili baterijama više ne dolazi iz Azije.
Vojnici biraju pobednike na poligonu
Promenjen je i način na koji se biraju proizvođači. Umesto dugih klasičnih procesa nabavke, Pentagon organizuje praktična takmičenja u kojima dronove neposredno koriste i ocenjuju vojnici.
Prva faza održana je u Fort Beningu, gde je testirano 25 kompanija. Letelicama nisu upravljali demonstracioni piloti proizvođača, već vojno osoblje koje bi ih koristilo u realnim operacijama.
Kompanije Skycutter, Neros i Napatri dobile su početne proizvodne narudžbine nakon rezultata tih ispitivanja. Druga faza u Fort Karsonu podigla je zahteve.
Devetnaest kompanija testira svoje sisteme u scenarijima koji uključuju udare na udaljenosti do deset kilometara, noćne misije i borbu u urbanom prostoru.
Ukrajinci ulaze u američke fabrike
Ukrajinski proizvođači pozivaju se na američka testiranja, ali uz veoma važan uslov: ukoliko žele velike ugovore, proizvodnja mora da bude uspostavljena na teritoriji SAD.
Takav pristup omogućava američkoj strani da dobije konstrukcije i iskustvo nastale tokom svakodnevne borbene upotrebe, dok se istovremeno tehnologija i proizvodni kapacitet prebacuju u američki industrijski sistem.
Ukrajina je tokom rata prošla kroz desetine generacija FPV konstrukcija, radio-sistema, zaštite od elektronskog ratovanja i različitih bojevih glava u vremenu u kojem bi klasičan zapadni vojni program možda još prolazio kroz administrativnu proceduru. Pentagon sada pokušava da taj ciklus skrati.
200.000 dronova, ali ko će njima upravljati?
Najveća kontradikcija programa možda se ne nalazi u fabrici. Američka vojska može da kupi 200.000 dronova, ali njihovo efikasno korišćenje zahteva mnogo više od 200.000 kutija u skladištu.
Potrebni su operateri, tehničari, stručnjaci za radio-frekvencije, elektronsko ratovanje, programiranje, održavanje i popravke neposredno iza fronta. Potrebne su i jedinice sposobne da istovremeno upravljaju izviđanjem, napadima, retranslacijom signala i koordinacijom velikog broja bespilotnih sistema.
Dok Pentagon pokušava da napravi ogromnu flotu, američka vojska odlučila je da raspusti 3. bataljon 504. padobranskog pešadijskog puka, eksperimentalnu jedinicu posvećenu bespilotnim sistemima, i vrati njene vojnike standardnim pešadijskim zadacima. Tu se pojavljuje operativni jaz koji se ne može rešiti samo novcem.
Ukrajinska iskustva pokazuju da masovna upotreba FPV dronova zahteva čitav sistem koji počinje u fabrici, ali se završava tek kod operatera nekoliko kilometara od neprijatelja. Dron se mora sastaviti, prilagoditi konkretnoj radio-frekvenciji, naoružati, programirati, popraviti kada je moguće i povezati sa izviđačkim jedinicama.
Pentagon sada pokušava da napravi industrijsku osnovu za 200.000 takvih sistema. Ukrajinska proizvodnja od šest miliona godišnje pokazuje koliko bi sledeći američki cilj morao da bude veći ukoliko Vašington zaista želi kapacitet prilagođen ratu visokog intenziteta.
