Američko Ratno vazduhoplovstvo počelo je da priprema industriju za proizvodnju znatno većeg broja stelt bombardera B-21 Rejder nego što nalaže zvanični plan od najmanje 100 aviona. Sporazum vredan 4,5 milijardi dolara povećava godišnji proizvodni kapacitet za 25 odsto i treba da ubrza isporuke bez odustajanja od zacrtanih troškova i performansi.
Dokument ne predstavlja formalnu narudžbinu dodatnih 100 bombardera, ali stvara proizvodnu osnovu za flotu koja bi mogla da dostigne oko 200 primeraka. Takav broj sve češće se razmatra zbog ogromnih udaljenosti na Pacifiku, kineskog širenja borbene avijacije i sve manjeg inventara američkih strateških bombardera.
B-21 treba da uđe u službu 2027. godine, mnogo pre američkog lovca šeste generacije čije se operativno uvođenje očekuje tek tokom četrdesetih godina. Dugi razvojni rokovi novih lovaca ostavljaju Pentagonu prazninu koju postojeći F-22 i F-35 teško mogu da popune zbog ograničenog borbenog radijusa.
Raider zato više nije posmatran samo kao zamena za B-1B i B-2, već kao platforma koja bi mogla da preuzme znatno širi deo operacija duboko iznad Pacifika. Razmatra se čak i mogućnost da dobije rakete vazduh-vazduh, čime bi tradicionalna granica između bombardera i lovca dugog dometa postala mnogo manje jasna. Povećanje proizvodnje dolazi u trenutku kada američka bombarderska flota ima svega 18 B-2, približno 45 B-1B i 76 vremešnih B-52H, od kojih veliki deo zahteva skupu modernizaciju.
Četiri i po milijarde dolara za 25 odsto više aviona
Sporazum između američkog Ratnog vazduhoplovstva i kompanije Northrop Grumman usmeren je na proširenje fabrika, alata, dobavljačkog lanca i broja radnika sposobnih da proizvode B-21 bržim tempom. Novac nije namenjen samo sklapanju već naručenih aviona, već stvaranju kapaciteta koji može da podrži veće buduće serije, piše TWZ.
Zvanični zahtev i dalje glasi najmanje 100 bombardera. Formulacija „najmanje“ ostavlja prostor za dodatne narudžbine, dok ulaganje od 4,5 milijardi dolara pokazuje da Pentagon ne želi da čeka novu stratešku krizu pre nego što počne da širi proizvodnju.
Visoki odbrambeni zvaničnici nisu odbacili ni otvaranje druge proizvodne linije. Takva odluka zahtevala bi novu veliku investiciju, ali bi omogućila istovremenu izgradnju većeg broja aviona i bržu zamenu postojećih bombardera.
Prvobitni plan iznosio je 200 aviona. Nakon toga se smanjio na 100 bombardera B-21, međutim, nastao je u periodu drugačijih procena kineske vojne moći. Komanda za globalni udar već nekoliko godina upozorava da su se uslovi promenili i da broj dovoljan za ranije zamišljene operacije možda neće pokriti potrebe istovremenog odvraćanja, obuke, održavanja i borbenog raspoređivanja.
Flota od približno 200 aviona omogućila bi da deo bombardera stalno bude na remontu i obuci, dok se znatno veći broj raspoređuje u Pacifiku, Evropi ili na Bliskom istoku. B-21 će imati i nuklearnu i konvencionalnu ulogu, pa svaki avion neće u svakom trenutku biti dostupan za isti zadatak.
Pacifik je prevelik za današnje lovce
Američki planovi za mogući rat sa Kinom suočavaju se sa geografijom koja kažnjava avione kratkog dometa. Velike američke baze na Guamu, Okinavi i drugim ostrvima nalaze se u dometu kineskih balističkih i krstarećih raketa, dok udaljenije baze zahtevaju intenzivnu upotrebu tankera.
F-22 i F-35 imaju borbeni radijus manji od polovine radijusa koji se pripisuje kineskom J-20, prema procenama navedenim u analizama programa. Razlika postaje još ozbiljnija kada se uzmu u obzir kineski lovci šeste generacije koji su već u fazi letnih ispitivanja.
Veći od dva kineska projekta šeste generacije mogao bi da dobije borbeni radijus veći od 4.000 kilometara. Takva vrednost bila bi približno četiri puta veća od radijusa sadašnjih američkih stelt lovaca i omogućila bi dejstvo duboko u Pacifiku bez stalnog oslanjanja na ranjive tankere.
Američki F-47 neće ući u operativnu službu dovoljno brzo da reši neposredni problem. Početak četrdesetih godina ostavlja više od decenije tokom koje bi Kina mogla da uvede nove lovce, rakete velikog dometa i dodatne avione za rano upozoravanje i kontrolu.
B-21 stiže mnogo ranije. Veliki unutrašnji kapacitet goriva, smanjena radarska uočljivost i sposobnost nošenja oružja dugog dometa omogućavaju mu da poleti sa bezbednijih baza i napadne ciljeve bez mreže tankera kakva je potrebna formacijama taktičkih lovaca.
Bombarder koji bi mogao da gađa i avione
B-21 je razvijen kao stelt bombarder za prodor kroz snažno branjeni vazdušni prostor i napad na kopnene ciljeve. Njegov veliki domet, senzori i prostor za buduće oružje otvorili su raspravu o upotrebi projektila vazduh-vazduh.
Takva konfiguracija ne bi pretvorila „Rejder“ u klasičan lovac za manevarsku borbu. Bombarder bi mogao da nosi rakete veoma velikog dometa i da napada tankere, bombardere, komandne avione ili druge ciljeve čije uništenje ne zahteva bliski vazdušni duel.
Podaci o ciljevima mogli bi da stižu sa satelita, lovaca, bespilotnih platformi i aviona za rano upozoravanje i kontrolu. B-21 bi u tom slučaju ostao na velikoj udaljenosti, koristio sopstvenu prikrivenost i lansirao oružje prema ciljevima koje možda nije sam otkrio.
Veliki bombarder ima mnogo više prostora za gorivo, elektroniku i rakete od F-35 ili F-22. Jedan avion mogao bi da ponese borbeni komplet za koji bi bilo potrebno više manjih lovaca, posebno kada se koriste projektili dimenzija koje ne mogu da stanu u njihove unutrašnje spremnike.
Američka bombarderska flota svedena na mali broj aviona
Tokom Hladnog rata Sjedinjene Države raspolagale su stotinama strateških bombardera. Današnja flota mnogo je manja i sastavljena od tri tipa čija starost, stanje i namena znatno variraju.
B-2 je jedini operativni američki stelt bombarder, ali ih je ostalo samo 18. Svaki gubitak, duži remont ili tehnički problem odmah utiče na raspoloživost cele flote.
B-1B je sveden na približno 45 primeraka. Avioni su tokom višedecenijske službe intenzivno korišćeni, konstrukcije su istrošene, a održavanje postaje sve skuplje.
B-52H je najbrojniji sa 76 aviona, ali pripada konstrukciji koja je u službu ušla početkom šezdesetih godina. Program B-52J treba da donese nove motore, radare, elektroniku i druge sisteme, ali je suočen sa velikim prekoračenjima troškova.
Mogućnost smanjenja ili otkazivanja dela modernizacije B-52J sve češće se povezuje sa preusmeravanjem novca prema B-21. Svaki dolar uložen u produženje života starog aviona konkuriše proizvodnji bombardera koji treba da ostane operativan duboko u drugoj polovini ovog veka.
Rat sa Iranom pokazao koliko je 18 B-2 malo
Američko-iranski sukob započet u februaru 2026. dodatno je izložio ograničenja male flote stelt bombardera. B-2 može da prodre u snažno branjeni prostor i ponese teško precizno oružje, ali broj dostupnih aviona ograničava učestalost i širinu takvih operacija.
Svaka misija zahteva pripremu, održavanje premaza, planiranje rute, podršku tankera i opsežnu logistiku. Nekoliko uzastopnih udara može da angažuje veliki deo raspoložive flote, posebno kada pojedini avioni ostanu van upotrebe zbog redovnog servisa.
B-21 je projektovan za lakše održavanje i veću operativnu raspoloživost od B-2. Veća serija dodatno bi smanjila pritisak na pojedinačne avione i omogućila izvođenje paralelnih operacija na različitim ratištima.
Proizvodni kapacitet veći za 25 odsto treba da ubrza dolazak prvih operativnih eskadrila posle planiranog uvođenja 2027. godine. Otvaranje druge linije omogućilo bi da Northrop Grumman istovremeno nadoknađuje povlačenje B-1B, postepeno zamenjuje B-2 i gradi dodatne jedinice za Pacifik.
Zvanična odluka o floti od 200 B-21 još nije doneta, ali infrastruktura finansirana sporazumom od 4,5 milijardi dolara biće sposobna da podrži veće narudžbine ukoliko Pentagon napusti sadašnji minimum od 100 aviona.
