Rusija ubrzano utvrđuje jedan od najvažnijih vazduhoplovnih kompleksa u zemlji. Satelitski snimci iz Komsomoljска na Amuru i susedne vazduhoplovne baze Džemgi pokazuju opsežne radove oko fabrike koja proizvodi najmodernije ruske lovce Su-57 i Su-35, kao i izgradnju ojačanih skloništa za avione koji više ne mogu da se oslanjaju samo na daljinu od ukrajinske granice.
Ovo nije obična građevinska aktivnost na vojnom aerodromu. Komsomoljsk na Amuru je jedini ruski proizvodni centar za Su-57 i Su-35, dva najvažnija borbena aviona koje Moskva trenutno ima u serijskoj proizvodnji. Pored fabrike, baza Džemgi služi kao operativno mesto za lovačke jedinice opremljene upravo ovim tipovima. Drugim rečima, na istom prostoru nalaze se proizvodnja, testiranje, operativna upotreba i koncentracija najvrednije ruske taktičke avijacije.
Najnoviji snimci pokazuju skoro završenu novu veliku proizvodnu halu, ali i niz ojačanih skloništa koja se podižu oko stajanki i parking pozicija. Posebno je upadljivo to što se pojedine konstrukcije grade direktno oko aviona koji već stoje na pisti ili stajanci. Umesto da se letelice sklanjaju dok radovi traju, inženjeri im praktično grade betonski oklop na licu mesta.
Avioni više ne stoje goli na betonu
Rat u Ukrajini razbio je staru pretpostavku da je dubina teritorije dovoljna zaštita. Aerodrom udaljen hiljadama kilometara od fronta više nije bezbedan samo zato što je daleko. Dronovi dugog dometa, sabotažne operacije, krstareće rakete, zapadni satelitski podaci i sve složenije ukrajinske udarne kombinacije naterali su Rusiju da menja logiku zaštite avijacije.
Do sada su mnogi ruski avioni stajali na otvorenim stajankama, često u velikim grupama, vidljivi satelitima i ranjivi na male dronove, gelere, kasetne bojeve glave ili precizne udare. Posle serije napada na aerodrome, takav raspored postao je luksuz.
Nova skloništa kod Komsomoljска na Amuru deluju dovoljno velika da prime više od jednog aviona. Neka mogu da zaštite dva ili čak tri lovca, što Rusiji omogućava brže povećanje broja zaštićenih mesta bez izgradnje pojedinačnih hangara za svaku letelicu. To nije savršeno rešenje, jer jedan pogodak i dalje može ugroziti više aviona, ali je veliki pomak u odnosu na parkiranje najskupljih lovaca pod otvorenim nebom.
Ovakva gradnja pokazuje da Moskva više ne računa samo na PVO. Rakete, radari i elektronsko ratovanje mogu oboriti deo pretnji, ali ne mogu zatvoriti svaku rupu. Beton, zemljani nasipi, maskiranje, raspršivanje aviona i zaštićene stajanke postaju jednako važni kao sistem Pancir ili S-400.
Komsomoljsk na Amuru: fabrika koju Rusija ne sme da izgubi
Značaj ovog kompleksa prevazilazi jednu vazduhoplovnu bazu. Fabrika u Komsomoljsku na Amuru proizvodi Su-35S, najvažniji ruski lovac generacije 4++, i Su-57, jedini ruski lovac pete generacije u serijskoj proizvodnji. Su-57 je za Moskvu politički, tehnološki i izvozni projekat, ne samo borbeni avion.
Rusija pokušava da poveća proizvodnju Su-57 posle godina sporog tempa, kašnjenja i ograničenih isporuka. Svaki udar na fabriku, halu, probne letelice, skladišta komponenti ili infrastrukturu za ispitivanje bio bi mnogo ozbiljniji od gubitka nekoliko aviona na frontu. To bi pogodilo budućnost ruske lovačke avijacije.
Su-35S je druga strana iste slike. To je radni konj najvišeg ranga u ruskom vazduhoplovstvu, platforma koja nosi teret borbenih patrola, presretanja, pratnje i dejstava iznad Ukrajine i oko nje. Džemgi zato nije običan aerodrom, već mesto gde se ruska tehnološka ambicija i realna borbena potreba preklapaju na istom betonu.
Ukrajinski udari promenili su rusku arhitekturu aerodroma
Ubrzana izgradnja skloništa dolazi posle dve godine sve hrabrijih ukrajinskih udara na rusku avijacijsku infrastrukturu. Kijev je gađao aerodrome dronovima dugog dometa, krstarećim raketama i specijalnim operacijama koje su pokazale da se ruska pozadina više ne može tretirati kao mirna zona.
Najveći psihološki i vojni udar bila je operacija „Paukova mreža“ od 1. juna 2025. godine. Ukrajinski SBU tada je izveo koordinisane napade na više ruskih aerodroma, koristeći dronove skrivene u kamionskim konstrukcijama. Mete su bili strateški bombarderi Tu-95MS i Tu-22M3, avioni koji čine deo ruske sposobnosti za udare krstarećim raketama velikog dometa.
Napad je pokazao da se ni najvrednija ruska avijacija ne može oslanjati samo na udaljenost, ogradu i klasično obezbeđenje baze. Ukrajinski dron više ne mora da leti hiljadama kilometara od ukrajinske teritorije. Može biti ubačen, sakriven, aktiviran iznutra i podignut blizu cilja.
Posle takve operacije, otvorene stajanke više nisu znak komfora, već pozivnica.
Krim kao laboratorija iscrpljivanja
Krim je posebno jasno pokazao kako izgleda rat protiv aerodroma, PVO i logistike. Ukrajinske snage su gađale mostove, skladišta, helikoptere, radare, sisteme PVO i aerodrome, stalno tražeći tačku gde se ruska zaštita preklapa, kasni ili popušta.
Napad na aerodrom Kirovsko krajem juna, u kome su prema ukrajinskim tvrdnjama uništeni helikopteri, uključujući Mi-28, uklapa se u istu logiku. Ne mora se uvek uništiti veliki strateški avion da bi se napravio efekat. Dovoljno je pogoditi helikoptere, gorivo, radionice, rezervne delove, radare ili stajanke i naterati Rusiju da troši ljude, beton, PVO i vreme na odbranu svake baze.
Takav pritisak sada se vidi i na Dalekom istoku. Komsomoljsk na Amuru je hiljadama kilometara od Ukrajine, ali sateliti ne poznaju geografsku utehu. Kijev sve češće pokazuje da razdaljina nije apsolutna zaštita, posebno kada zapadni obaveštajni sloj, domaća proizvodnja dronova i specijalne operacije rade zajedno.
NATO želi udare pre poletanja
Zapadni vojni zvaničnici sve otvorenije govore o potrebi da se ruska udarna avijacija pogađa pre nego što poleti. Nemački general-major Kristijan Frojding u julu 2025. govorio je da se na ruski ofanzivni potencijal može uticati napadima na avione, aerodrome i proizvodnju oružja pre njihove upotrebe.
Ta rečenica objašnjava zašto Rusija betonira aerodrome. Nije reč samo o ukrajinskim dronovima, već o širem zapadnom konceptu: pogoditi avion na zemlji, gde je nepokretan, skup i lakši cilj nego u vazduhu pod zaštitom lovaca i PVO.
Za Rusiju to znači da aerodrom više nije pozadina, već deo fronta. Stajanka je cilj. Hala je cilj. Skladište rezervnih delova je cilj. Fabrika Su-57 je cilj. Probni avion na otvorenom više nije industrijski detalj, već rizik od strateške sramote.
Beton kao priznanje da PVO nije dovoljna
Ruska PVO ostaje ogromna i slojevita, ali rat je pokazao njene granice. Nijedan sistem ne može biti svuda, sve vreme, protiv svih tipova ciljeva. Mali dronovi, niskoleteće rakete, mamci, elektronsko ratovanje, napadi iznutra i saturacioni udari stvaraju previše pravaca da bi se sve rešilo samo radarima i raketama.
Zato se Rusija vraća staroj vojnoj istini: avion koji stoji pod otvorenim nebom već je pola izgubljen u ratu dugog dometa. Ojačana skloništa, raspršivanje, lažni ciljevi, zemljani nasipi i maskiranje postaju deo iste mreže kao S-400, Pancir i sistemi za elektronsko ratovanje.
U Komsomoljsku na Amuru ta promena dobija najskuplji mogući oblik. Beton se podiže oko Su-57 i Su-35, oko fabrike koja ih proizvodi i baze koja ih koristi. Rusija ne utvrđuje samo aerodrom, već pokušava da zaštiti budućnost svoje borbene avijacije od rata koji je stigao mnogo dalje od linije fronta.
