Ruski inženjeri patentirali su koncept malog kopnenog robota koji nosi sopstveni kvadkopter, lansira ga sa šasije, koristi za osmatranje terena iz vazduha i zatim ga ponovo prihvata na platformu. Rešenje je na prvi pogled jednostavno, ali pogađa jedan od ključnih problema svih malih kopnenih robota na savremenom frontu: ograničenu vidljivost iz niskog ugla.
Pratioci otvorenih izvora na društvenim mrežama nazvali su koncept „mavik na gusenicama“, po popularnim DJI dronovima koji su tokom rata postali svakodnevno sredstvo izviđanja i korekcije vatre. Razlika je u tome što ovde kvadkopter nije odvojeni sistem sa posebnom posadom, već deo iste robotske platforme.
Patent opisuje gusenično ili točkovasto vozilo koje može da nosi teret, opremu ili drugi korisni paket, dok istovremeno služi kao mobilna baza za malu leteću platformu. Kvadkopter se tokom kretanja zaključava na vozilo pomoću posebnog nosača, a zatim se oslobađa, poleće, osmatra okolinu iz vazduha i vraća se na šasiju.
Rešenje za slepu tačku kopnenih robota
Mali kopneni roboti imaju ozbiljno ograničenje: kamera im se nalazi nisko, blizu zemlje. Takvo vozilo može da vidi ono što je neposredno ispred njega, ali teško procenjuje šta se nalazi iza grebena, zida, ugla zgrade, pojasa drveća, rova ili gomile ruševina. Da bi dobilo bolji pogled, često mora da izađe na otvoren prostor, što ga izlaže vatri, FPV dronovima, minama ili artiljeriji.
Uparivanje kopnenog robota sa sopstvenim kvadkopterom rešava deo tog problema. Letelica može da poleti nekoliko desetina metara iznad platforme, pruži širu sliku terena, otkrije prepreke, položaje, minska polja ili kretanje protivnika, a zatim se vrati na vozilo. Jedna posada tako dobija i kopneno vozilo i vazdušni pogled bez potrebe da odvojeno raspoređuje još jedan dron tim.
Posebno je važno što kopnena platforma može da služi kao mobilna baza i izvor napajanja za dron. Time se skraćuje rastojanje koje kvadkopter mora da preleti od pozadine do zone osmatranja. Umesto da troši bateriju na dolazak do cilja, dron se prevozi do opasne zone na vozilu, poleće samo kada je potreban i vraća se na platformu.
Ruska robotika iz radionica u serije
Rusija je tokom ukrajinskog sukoba značajno proširila domaći razvoj kopnenih robotskih sistema. Od malih radionica i eksperimentalnih platformi, taj sektor se pomerio ka većim serijama i sve češćoj borbenoj upotrebi. Ministar odbrane Andrej Belousov naveo je u aprilu 2025. da su ruske snage tokom 2024. dobile više desetina bespilotnih kopnenih sistema, uz planove da se proizvodnja višestruko poveća u okviru državnog programa robotike do 2030. godine.
Platforme kao što su „Kurir“ i „Impuls-M“ pokazuju pravac razvoja. „Kurir“ je gusenično vozilo namenjeno transportu tereta do 200 kilograma, uz brzinu do 35 kilometara na sat. „Impuls-M“ je već dostigao stotine isporučenih primeraka. Robot Čelnok, što u prevodu znači „šatl“, prvi put je predstavljen još 2024. godine, ali sa potpuno drugačijom namenom.
U početnoj verziji bio je deo sistema za razminiranje, opremljen uređajem UR-83P, sa zadatkom da otvara bezbedne koridore kroz minska polja. Danas, ista platforma ili njena unapređena verzija koristi se pre svega za logistiku. To znači transport municije, opreme i zaliha u zonama gde je kretanje klasičnih vozila ili ljudstva izuzetno rizično.
Ruska vojska takođe koristi i novi kopneni robotski sistem „Bagulnik-82“ u zoni sukoba u Ukrajini, a Ministarstvo odbrane Rusije objavilo je u aprilu i video snimak njegovog raspoređivanja na terenu.
Novi patent se uklapa u taj širi trend: ruski konstruktori pokušavaju da kopnene robote ne ostave samo na nivou daljinski upravljanih kolica za teret, već da im dodaju senzore, oružje, vazdušno osmatranje i veću samostalnost u opasnoj zoni.
Od „Markera“ do integrisanog vazdušnog modula
Ovo nije prvi pokušaj spajanja kopnenih robota i letećih dronova u ruskim razvojnim programima. Robotska platforma „Marker“ ranije je predstavljana kao sistem sposoban da nosi različite korisne terete, uključujući protivtenkovske rakete i dronove. Ruske snage su, odvojeno od toga, na kopnene robotske šasije montirale improvizovane raketne blokove i druge sisteme za vatrenu podršku.
Novi patent je zanimljiv zato što vazdušna komponenta nije samo teret položen na vozilo. Kvadkopter je predviđen kao modul koji se zaključava, lansira i vraća na istu platformu. Time kopneni robot dobija sopstveno organsko izviđanje, a ne samo dodatak koji se mora ručno postavljati ili koristiti odvojeno.
Takav koncept mogao bi biti koristan u više zadataka: izviđanje ispred kolone, pregled rovova i zaklona, kretanje kroz ruševine, dostava tereta pod nadzorom iz vazduha, pronalaženje ranjenika, proveravanje mogućih mina ili otkrivanje protivničkih FPV timova.
Ograničenja
Patent ne znači da je sistem već ušao u serijsku proizvodnju, niti da postoji operativni prototip spreman za jedinice na frontu. Ruske institucije i kompanije tokom rata prijavile su veliki broj patenata, od kojih će samo deo stići do realne upotrebe. Neki koncepti prerastu u serijske platforme, dok drugi ostanu razvojna dokumentacija.
Tehnički izazovi su jasni. Mali kopneni roboti zavise od veze sa operaterom, a radio-upravljanje je ranjivo na elektronsko ometanje. Zbog toga raste interesovanje za optičke kablove, relejne tačke i druge načine komunikacije koji smanjuju mogućnost ometanja i otkrivanja signala.
Dodatni problem je zaštita. Platforme ove veličine obično nemaju ozbiljan oklop, jer masa mora ostati niska radi nosivosti, autonomije i trajanja baterije. Kvadkopter na spoljašnjem nosaču takođe je izložen krhotinama, blatu, kiši, udarima, granju, prevrtanju vozila i napadima protivničkih dronova.
Postavlja se i pitanje koliko je pouzdano automatsko sletanje na malu pokretnu platformu u ratnim uslovima. Na poligonu je to mnogo lakše nego u blatu, dimu, pod ometanjem, dok se vozilo nalazi na neravnom terenu ili u blizini eksplozija.
Ipak, sam pravac razvoja je logičan. Savremeni front je zasićen dronovima, minama, artiljerijom i senzorima. Kopneni robot koji se kreće bez vazdušnog pregleda brzo ulazi u slepu zonu. Platforma koja sama nosi mali dron dobija mogućnost da zastane, pogleda preko prepreke i tek onda nastavi kretanje. Prema podacima koje spominju analitičari, čak 90 procenata ukrajinskog snabdevanja fronta kod Pokrovska obavlja se bespilotnim sistemima. To pokazuje koliko su automatizovana sredstva postala ključna.
