Američko ratno vazduhoplovstvo danas traži novu porodicu raketa dugog dometa kroz program AFLRW, sa idejom da avioni mogu da gađaju vazdušne, kopnene i pomorske ciljeve sa udaljenosti većih od 1.000 nautičkih milja, odnosno oko 1.850 kilometara. Na papiru, to deluje kao nova faza rata u Pacifiku, ali sama logika nije nova. Slična ideja postojala je još pre dve decenije, samo je tada nosilac trebalo da bude modernizovani B-1B Lancer.
Taj koncept zvao se B-1R, gde je slovo R označavalo „Regionalni“. Boeing ga je početkom 2000-ih predložio kao brzu, modernizovanu verziju bombardera B-1B, namenjenu da popuni prazninu koju je američko ratno vazduhoplovstvo već tada videlo u svojoj bombarderskoj floti. U osnovi, B-1R je trebalo da bude platforma za duboke udare, brzu reakciju i, što je posebno zanimljivo iz današnje perspektive AFLRW-a, nošenje raketa vazduh-vazduh za samoodbranu i moguće dejstvo na velikim udaljenostima.
B-1B Lancer, poznat i kao „Bone“, ušao je u američku službu osamdesetih godina. Bio je jedini nadzvučni bombarder američkog ratnog vazduhoplovstva, projektovan za misije dugog dometa i prvobitno namenjen za nošenje nuklearnog oružja. Tokom devedesetih pretvoren je u isključivo konvencionalni bombarder, a zatim je postao jedan od glavnih radnih konja američkih vazdušnih operacija.
Bombarder koji je izbacio nesrazmerno mnogo oružja
B-1B je borbeno korišćen u NATO agresiji na SR Jugoslaviju 1999. godine i kasnije u američkom ratu u Avganistanu. Tokom tih kampanja izveo je relativno mali deo ukupnih udarnih misija, ali je izbacio ogroman procenat američkog naoružanja. U jednoj od najčešće navođenih ocena, iako je učestvovao u oko 2 odsto udarnih misija, B-1B je izbacio više od 40 odsto američkog oružja upotrebljenog u tim agresijama.
To pokazuje šta je Lancer bio u američkom sistemu: velika platforma za teret, brzinu i dugi boravak u vazduhu. Nije bio nevidljiv kao B-2, ali je mogao da nosi mnogo više oružja nego lovci i da dugo ostaje na zadatku.
Problem se otvorio oko 2004. godine, kada su se operacije okupacije u Iraku i Avganistanu pojačavale. Američko ratno vazduhoplovstvo shvatilo je da su njegove bombarderske mogućnosti ograničene. B-2 Spirit je u mnogim scenarijima bio idealan: teško uočljiv za radare, sposoban da nosi velike količine preciznog naoružanja i da pogađa ciljeve sa velikom preciznošću. Ali B-2 je bio redak i preskup. Flota je brojala samo 21 avion, a svaki gubitak bio bi politički, vojni i finansijski udar.
Tu se pojavila stara američka dilema: šta vredi platforma u koju je uloženo toliko novca da komandanti počnu da se ustručavaju da je rizikuju?
Boeingova ideja: ne praviti novi bombarder, već pretvoriti B-1B u B-1R
Ratno vazduhoplovstvo je tada razmatralo razne mogućnosti. Pominjani su modifikovani F-22, teretni avioni puni bombi i raketa, kao i potpuno novi bombarderski dizajni koji nisu otišli daleko. Boeing je ponudio jednostavniji put: uzeti postojeći B-1B i duboko ga modernizovati.
Tako je nastao koncept B-1R. Prema opisu iz knjige Skota Loutera „Projekti američkog nadzvučnog bombardera“, B-1R je trebalo da dobije ažuriranu elektroniku i radarske sisteme, mogućnost nošenja raketa vazduh-vazduh AIM-120 AMRAAM za samoodbranu, potpuno funkcionalne spoljne tačke kačenja i nove motore Pratt & Whitney F119, iste porodice koja se koristi na lovcu F-22 Raptor.
To je bio radikalan zahvat. B-1B je već bio veliki bombarder sa promenljivom geometrijom krila, velikom nosivošću i nadzvučnom brzinom, ali B-1R je trebalo da ga pretvori u bržu, oštriju i fleksibilniju platformu. Umesto klasičnog bombardera koji dolazi do zone dejstva i izbacuje teret, zamišljan je kao regionalni udarni avion velike brzine, sposoban da nosi oružje u većem broju i da se brani od vazdušnih pretnji.
Motori iz F-22 i brzina od 2,2 maha
Najzanimljiviji deo koncepta bili su motori. B-1B koristi turboventilatorske motore F101-GE-102, dok je Boeing za B-1R predlagao Pratt & Whitney F119. Razlika nije bila mala.
Motor F101 teži oko 2.200 kilograma i proizvodi približno 8.400 kilograma potiska, odnosno oko 30.800 funti sa dodatnim sagorevanjem. F119 je lakši, oko 1.670 kilograma, a daje oko 11.000 kilograma potiska, odnosno 35.000 funti sa dodatnim sagorevanjem. Uz to je efikasniji u potrošnji goriva i, u teoriji, lakši za održavanje zbog manjeg broja delova.
Sa takvim motorima, tvrdilo se da bi B-1R mogao da dostigne brzinu od 2,2 maha. To bi od njega napravilo daleko bržu platformu od standardnog B-1B i dalo mu sposobnost da se brzo premesti, izvede udar i napusti zonu pre nego što protivnik potpuno reaguje.
U današnjem kontekstu, gde se kroz AFLRW traži raketa dometa 1.850 kilometara, B-1R deluje kao rani pokušaj rešavanja istog problema drugim putem. Tada se razmišljalo: povećaj brzinu nosača, dodaj mu bolju elektroniku, jači radar, spoljne tačke kačenja i mogućnost samoodbrane. Danas se razmišlja: ostavi avion što dalje od kineske zone smrti, a raketi daj domet koji premošćava Pacifik.
B-1R i AFLRW imaju istu logiku: udariti daleko, preživeti dalje
Veza između B-1R i AFLRW-a nije u konkretnom hardveru, već u filozofiji. Oba koncepta pokušavaju da odgovore na isto pitanje: kako američka avijacija može da ostane relevantna kada protivnik gura opasnu zonu sve dalje od svojih obala?
Početkom 2000-ih, glavna briga bile su operacije u Iraku i Avganistanu, ograničen broj B-2 i potreba za većom količinom udarnog kapaciteta. Danas je glavna briga Kina, Pacifik i mreža raketa, senzora, lovaca, brodova i protivvazdušne odbrane koja američke avione tera sve dalje od ciljeva.
B-1R je pokušavao da reši problem kroz platformu: brži bombarder, bolji motori, modernija elektronika, više tačaka za naoružanje i mogućnost da nosi AIM-120 za samoodbranu. AFLRW pokušava da reši problem kroz oružje: rakete vazduh-vazduh i vazduh-zemlja dometa najmanje 1.000 nautičkih milja, tako da lansirni avion ne mora da uđe u zonu najvećeg rizika.
Razlika je u tome što je B-1R i dalje zahtevao veliki, vidljiv bombarder koji bi morao da se približi dovoljno da lansira tadašnje oružje. AFLRW pomera rizik sa platforme na projektil. Avion ostaje dalje, dok raketa prelazi prostor koji je nekada morao da preleti bombarder.
Zašto B-1R nije prošao
Koncept B-1R nikada nije sproveden. Nema dokaza da je prešao u ozbiljan program projektovanja, barem ne u javno dostupnim podacima. Razlozi su jasni već iz samog obima ideje.
Zamena motora na velikom bombarderu nije jednostavna modernizacija. To znači promene u strukturi, usisnicima, sistemima goriva, elektronici, hlađenju, održavanju, testiranju i sertifikaciji. Dodavanje radara, nove avionike, spoljašnjih tačaka kačenja i integracija raketa vazduh-vazduh dodatno bi povećali cenu i rizik.
Američko ratno vazduhoplovstvo je već imalo B-1B u službi, B-2 kao stelt bombarder i kasnije put ka novom bombarderu B-21. U toj kombinaciji, B-1R je ostao zanimljiva, ali skupa ideja bez dovoljno političke i budžetske težine da preživi.
Ironija je u tome što se deo njegove logike sada vraća kroz AFLRW. Samo što se ovoga puta ne predlaže „regionalni“ B-1 sa motorima iz F-22, već nova generacija raketa koje treba da omoguće postojećim i budućim avionima da deluju na ogromnim udaljenostima.
Od regionalnog bombardera do rakete za Pacifik
B-1R je bio dete svog vremena: nastao je u eri kada su SAD vodile ratove protiv slabijih protivnika, ali su već osećale ograničenja malog broja stelt bombardera i potrebu za većim udarnim kapacitetom. AFLRW je dete druge ere: vremena u kojem Kina može da ugrozi američke baze, tankere, leteće radare, brodove i avione daleko od svoje obale.
Zato B-1R danas deluje zanimljivije nego u trenutku kada je predložen. Nije propao zato što je ideja bila besmislena, već zato što se američka vojska tada nije nalazila pod pritiskom protivnika koji joj zatvara čitav operativni prostor. Kina sada radi upravo to.
U ratu preko Pacifika, nije dovoljno imati avion koji može daleko da leti. Potrebno je imati i oružje koje može još dalje da ide, senzore koji mogu da pronađu cilj na toj udaljenosti i lanac gađanja koji protivnik ne može lako da prekine. B-1R je pokušavao da produži ruku bombardera. AFLRW pokušava da tu ruku pretvori u projektil od 1.850 kilometara.
