Hiljade američkih vojnih aviona koje su završile u pustinji Arizone možda neće ostati samo izvor rezervnih delova i muzejski podsetnik na hladnoratovsku vazdušnu silu. U američkom Kongresu pojavila se ideja da se deo penzionisanih letelica obnovi, modifikuje i pretvori u autonomne ili poluautonomne platforme za testiranje budućih borbenih sistema.
Predlog dolazi od Abea Hamadea, člana Odbora za oružane snage Predstavničkog doma SAD. On je podneo amandman na odbrambeni zakon kojim bi se američkom ratnom vazduhoplovstvu naložilo da izradi plan za „regeneraciju, obnovu, modifikaciju i upotrebu ograničenog broja“ penzionisanih aviona u testiranju autonomnih sistema.
Hamade je u obrazloženju ukazao na očiglednu činjenicu koju američka vojska već decenijama ima pred očima: u Tusonu, u Arizoni, nalaze se hiljade aviona koji završavaju u skladištu. Reč je o čuvenom „Boneyardu“, odnosno 309th Aerospace Maintenance and Regeneration Group na bazi Davis-Monthan, najvećem američkom skladištu vojnih aviona, motora i delova.
Umesto da se te letelice posmatraju samo kao donori rezervnih delova, kongresmen predlaže da se deo njih iskoristi za novu ulogu: kao autonomni test-poligoni u vazduhu. U praksi, to znači da bi avioni koji su već izašli iz prve borbene linije mogli da dobiju nove sisteme upravljanja, senzore, komunikacionu opremu i softver za autonomni ili poluautonomni let.
Stari avioni za novu vrstu rata
Među platformama koje se pominju nalaze se A-10 Thunderbolt II, F-4 Phantom II i EA-6B Prowler. Na papiru, to su avioni iz različitih epoha i za različite zadatke. A-10 je jurišnik za blisku vazdušnu podršku, izgrađen oko topa GAU-8 i ideje preživljavanja iznad bojišta. F-4 Phantom je klasični dvomotorni lovac i bombarder hladnoratovske generacije, dok je EA-6B Prowler bio specijalizovan za elektronsko ratovanje sa nosača aviona.
Upravo ta raznolikost može biti korisna za testiranje. A-10 ima nosivost, izdržljivost i prostor za dodatnu opremu. F-4 ima brzinu, dvomotorni raspored i aerodinamičke karakteristike borbenog aviona starije generacije. EA-6B je posebno zanimljiv zbog svoje istorijske uloge u ometanju, elektronskom izviđanju i podršci vazdušnim operacijama.
Cilj nije da se ti avioni masovno vrate u klasičnu borbenu službu, niti da ponovo postanu okosnica američke avijacije. Ideja je drugačija: koristiti ih kao platforme na kojima se može ispitivati timski rad čoveka i mašine, autonomno donošenje odluka, mrežno povezivanje, taktika rojeva, rad sa pilotiranim avionima i upotreba letelica koje mogu da rizikuju više od savremenih i skupih lovaca.
Američka avijacija već razvija koncept kolaborativnih borbenih letelica, odnosno dronova koji bi leteli uz pilote u avionima pete i šeste generacije. Takve letelice trebalo bi da nose senzore, oružje, ometače, mamce ili dodatnu municiju, dok pilotirani avion ostaje komandni čvor. Problem je što se taktika za takav rat ne može razvijati samo na simulatorima. Potrebne su realne leteće platforme, sa stvarnim motorima, vezama, ograničenjima, kvarovima i ponašanjem u vazduhu.
Zašto baš avioni iz skladišta
Upotreba starih aviona kao autonomnih test-platformi ima logiku, ali i ograničenja. Prednost je jasna – SAD već imaju zaista ogroman broj letelica u skladištu. One su plaćene, poznate su tehničarima, za mnoge još postoje delovi, dokumentacija i iskustvo održavanja. Neke su u stanju koje omogućava relativno brzu obnovu, dok se druge mogu koristiti samo za delove ili zemaljska ispitivanja.
Druga prednost je cena rizika. Gubitak penzionisanog F-4 ili starog A-10 tokom autonomnog testa politički i finansijski nije isto što i gubitak novog F-35, bombardera B-21 ili skupog prototipa budućeg borbenog drona. Zato američka vojska može biti voljna da takve letelice koristi za agresivnije eksperimente: letove bez pilota, komunikaciju u ometanom okruženju, autonomno manevrisanje, probijanje PVO simulacija ili testiranje novih senzorskih i elektronskih paketa.
Treća prednost je obim. Za razvoj autonomnih sistema nije dovoljno imati jedan demonstrator koji leti nekoliko puta godišnje. Potrebna je masa testova, ponavljanje scenarija, greške, korekcije, povezivanje više platformi i ispitivanje ponašanja u mreži. Stari avioni mogu postati potrošni, ali korisni alati za tu fazu razvoja.
Ograničenja su jednako očigledna. Letelice koje decenijama stoje u pustinji ne mogu se jednostavno izvući iz reda, napuniti gorivom i poslati u autonomnu misiju. Potrebna je detaljna obnova konstrukcije, pogona, hidraulike, elektrike, komandi leta i bezbednosnih sistema. Kod aviona koji nikada nisu projektovani za let bez pilota, integracija autonomnog upravljanja nije mala intervencija, već duboka modifikacija.
A-10 kao politički i tehnološki simbol
U celoj priči posebno mesto zauzima A-10. Američko ratno vazduhoplovstvo godinama pokušava da penzioniše ovaj avion, tvrdeći da je sve ranjiviji u savremenom ratu protiv protivnika sa ozbiljnom PVO. Sa druge strane, deo Kongresa, veterani i pristalice bliske vazdušne podrške ne žele da se „Warthog“ tako lako pošalje u istoriju.
Hamadeov predlog uklapa se u tu raspravu. A-10 bi mogao da ostane relevantan ne samo kao avion sa pilotom, već i kao platforma za ispitivanje buduće autonomne zamene. To ne znači da bi se sutra iznad bojišta pojavile eskadrile bespilotnih A-10. Mnogo realnije je da bi pojedini primerci služili za testiranje senzora, elektronskog ratovanja, digitalnih veza, upravljanja iz drugog aviona i taktičkih postupaka koji bi kasnije bili preneti na nove dronove.
Takav pristup pokazuje i širu promenu u američkom razmišljanju. Vreme kada se svaka nova sposobnost vezivala za potpuno novu platformu postaje sve skuplje i sporije. Pentagon sve više traži prelazna rešenja, otvorenu arhitekturu, brze eksperimente i upotrebu postojećih sredstava za razvoj taktike pre nego što stignu skupi programi nove generacije.
Od skladišta delova do letećih laboratorija
Predlog zakona ne znači da će svaki penzionisani avion iz Arizone postati dron. Reč je o određenom broju letelica i o planu koji tek treba da pokaže šta je tehnički, finansijski i bezbednosno izvodljivo. Američko ratno vazduhoplovstvo moraće da proceni koje platforme uopšte imaju smisla za obnovu, koliko bi modifikacije koštale i koje bi misije bile dovoljno korisne da opravdaju ulaganje.
Ipak, sama ideja pokazuje pravac. SAD žele više letećih test-platformi za autonomiju, mrežno ratovanje i timski rad čoveka i mašine. Umesto da čekaju samo nove bespilotne sisteme, kongresmeni sada gledaju prema pustinji u Arizoni, gde već stoje avioni koji su nekada bili udarna pesnica američke avijacije.
Neki od njih možda će ostati samo izvori delova. Drugi će završiti u muzejima ili na sečenju. Manji broj bi, međutim, mogao da dobije treći život: prvo kao borbeni avion, zatim kao penzionisana letelica u skladištu, a na kraju kao autonomna laboratorija za rat u kojem pilot više ne mora uvek da sedi u kabini.
