Pre samo nekoliko meseci slike sa fronta pokazivale su ono što je delovalo kao poljska improvizacija. Na trupovima dronova „Geranj-2“, poznatih i kao izvedenice iranskog Šaheda-136, viđani su improvizovani nosači raketa, uključujući i prenosive sisteme PVO, pričvršćene gotovo zanatski, od primerka do primerka različito prilagođene.
Ukrajinska Glavna obaveštajna uprava Ministarstva odbrane već je tada objavila detalje o „Šahedu“ opremljenom raketom vazduh-vazduh R-60. Time je potvrđeno da se koncept testira u realnim borbenim uslovima.
Danas situacija izgleda drugačije. Prema ukrajinskim tehničkim izvorima, modifikacija više nije improvizovana. Nova varijanta „E“ serije „Geranj“ ima fabrički integrisanu šupljinu za lanser APU-60-1MD, standardnu sovjetsku avijacijsku nosačku konstrukciju prilagođenu bespilotnoj platformi. To znači serijsku proizvodnju, jedinstvene standarde i industrijsku integraciju, a ne ad hoc rešenja na prvoj liniji fronta.
Kako funkcioniše „lovac Geranj“
Nova konfiguracija je tehnički daleko složenija nego što sugeriše vremensko doba kada je raketa R-60 postala operativna.
Dron je opremljen sa dve video kamere, jednom ispred i jednom iza lansirne rampe. Video signal i komande prenose se putem mrežnog modema Xingkay Tech XK-F358. Operater u realnom vremenu prati vazdušni prostor i, po otkrivanju cilja, izdaje komandu za lansiranje.
Raketa R-60, razvijena još šezdesetih godina, opremljena je infracrvenom glavom za samonavođenje OGS-60TI „Komar“, sa uglom detekcije od 24 stepena, odnosno 34 stepena u modernizovanoj verziji OGO-75 „Komar-M“. U standardnoj verziji domet je do 7 kilometara, a kod R-60M do 8 kilometara. Na malim visinama efektivni domet pada za oko jednog kilometara.
Težina rakete je 44 kilograma, dok bojeva glava nosi oko 3 kilograma eksploziva, odnosno 3,5 kilograma kod jače verzije R-60M.
Da bi došlo do zahvata cilja, operater mora precizno da orijentiše dron i drži ukrajinski avion ili helikopter u vidnom polju dok se cilj ne „zaključa“. Jednom lansirana, raketa samostalno prati infracrveni potpis motora.
Zanimljiva je i varijanta u kojoj je raketa okrenuta unazad, ka zadnjem delu drona. Cilj takve konfiguracije je presretanje helikoptera koji prilaze otpozadi, što je česta taktika ukrajinskih posada prilikom lova na spore kamikaza dronove.
Prvi stvarni gubici
Presretačke verzije „Geranja“ prvi put su potvrđene još krajem 2025. godine, kada su pronađeni ostaci „Geranja-2“ naoružanog raketom R-60M.
Početkom 2026. godine Ukrajina je izgubila borbeni helikopter Mi-24. Jedinica „Herson“ potvrdila je da se helikopter nije vratio sa zadatka, a potom su se pojavile informacije da je pogođen upravo dronom „Geranj“ opremljenim raketom R-60.
Posada, četvoro pripadnika ukrajinskih snaga, poginula je tokom misije presretanja. Legendarni helikopter Mi-24, poznat kao „leteći tenk“, često se koristi kao lovac na ruske dronove. Upravo u takvoj ulozi je i stradao.
Prema podacima, Ukrajina je do sada izgubila najmanje 21 Mi-24, dok stvarni gubici mogu biti veći.
Postojali su i raniji izveštaji da su dronovi porodice „Geranj“ oborili i ukrajinski lovac Su-27, što dodatno potvrđuje operativnu primenu koncepta.
Više verzija, više brzina
Osnovni „Geranj-2“ ima domet oko 2.500 kilometara i krstareću brzinu oko 180 kilometara na sat.
U januaru se pojavila verzija sa modifikovanim prenosivim PVO sistemom, najverovatnije Igla-V, sa dometom do 5 kilometara.
Kasnije su pronađeni i ostaci „Geranja-4“, mlazne verzije koja može dostići brzinu između 350 i 500 kilometara na sat, uz efikasan domet od oko 850 kilometara.
Kod „Geranja-2“ rakete su montirane na vrhu trupa, dok su kod mlazne verzije postavljene ispod trupa kako ne bi blokirale usisnik motora.
Sve verzije koriste inercijalnu navigaciju uz podršku GLONASS-a, termovizijski sistem za pretragu i dvosmernu vezu za prenos podataka. To omogućava autonomno patroliranje ili dobijanje podataka sa zemlje pre lansiranja.
Lov na radare i mamci za PVO
Paralelno sa verzijama naoružanim R-60, pojavili su se navodi o „Geranjima“ opremljenim pasivnim radarskim tragačem, navodno povezanim sa sistemom „Lira-VM“.
Takav uređaj, sa četiri usmerene antene, mogao bi omogućiti dronu da tokom leta autonomno prati izvore radio-emisije, odnosno radare protivvazdušne odbrane. Koncept podseća na izraelski IAI Harpy, dron lovac na radare.
Istovremeno, pojavile su se i fotografije koje potvrđuju da se na „Geranj-2“ postavljaju makete raketa R-60, ne radi lansiranja, već radi psihološkog i taktičkog efekta. Prema ukrajinskim izvorima, takvi dronovi primoravaju jedinice za presretanje da reaguju kao da je reč o visoko prioritetnoj pretnji, trošeći resurse.
Nova faza vazdušnog rata
Dodavanje sposobnosti vazduh-vazduh, pasivnih tragača i čak maketa projektile, transformisalo je „Geranj“ iz jednostavnog kamikaza drona u višeslojnu platformu.
Sada ista porodica dronova može da:
- gađa infrastrukturu,
- prati i napada radare,
- obara helikoptere i sporije avione,
- služi kao mamac,
- isporučuje druga sredstva poput lutajuće municije „Lancet“.
Dokazi o modernizovanom „Geranju“ koji je dopremio „Lancet“ do Kijeva dodatno nagoveštavaju da se platforma koristi kao nosač drugih sredstava duboko u pozadini.
U takvoj konfiguraciji, svaki dolazeći „Geranj“ postaje nepoznanica za ukrajinsku PVO. Da li taj koji detektuju nosi bojevu glavu, raketu R-60, pasivni tragač ili je samo mamac?
U vazdušnom ratu u kojem se svaka sekunda i svaki presretač računaju, upravo ta neizvesnost postaje oružje samo po sebi.
