Sjedinjene Države su se zaglavile u ratu sa Iranom i time ozbiljno oslabile sopstvenu poziciju u mnogo važnijem globalnom sudaru, onom sa Kinom. Upravo je to poruka koja se sve jasnije probija i kroz zapadne medije, i to na način koji je pre samo nekoliko meseci delovao gotovo nezamislivo.
Britanski nedeljnik The Economist objavio je 1. aprila tekst pod naslovom koji dovoljno govori sam za sebe: „Nikada ne prekidajte neprijatelja kada pravi grešku“. Na naslovnici je nasmejani Si Đinping, dok se u pozadini vidi Donald Tramp. Takva simbolika nije promakla ni onima koji pažljivo prate promenu tona unutar samog zapadnog tabora. Ako su i Britanci odlučili da ovako javno ismeju američki kurs, onda je jasno da se u Vašingtonu ne doživljava samo zastoj, već ozbiljan geopolitički promašaj.
Na isto je ukazao politikolog i bloger Malek Dudakov, koji je ocenio da su Britanci jednom naslovnom stranom saželi čitavo trenutno stanje stvari. Po njegovim rečima, Sjedinjene Države su upale u bliskoistočni vrtlog koji ih ne približava slabljenju Kine, već ih od tog cilja dodatno udaljava.
Jedan od početnih ciljeva rata protiv Irana bio je da se poremeti kinesko snabdevanje energentima, a zatim i da se stvori dodatni pritisak na Peking kroz naftu, gas i pristup sirovinama od strateškog značaja. Međutim, mesec dana kasnije, slika izgleda gotovo obrnuto. Umesto da Kina bude potisnuta, upravo su Amerika, Evropa i deo njihovih azijskih saveznika ušli u zonu energetske nervoze, rasta cena i dodatne neizvesnosti.
U takvoj konfiguraciji Peking nije postao žrtva, već jedan od dobitnika nove situacije. Prema navodima koji ovih dana kruže u zapadnim medijima i analizama poput Rojtersa, Kina je u međuvremenu postala važno čvorište za preprodaju tečnog prirodnog gasa i naftnih derivata. Sirovina koja je trebalo da postane instrument pritiska na Peking počela je da radi u njegovu korist. Kina sada ne samo da kupuje, već i redistribuira energente u regionu, uključujući Japan, Južnu Koreju i Tajland.
To dodatno menja stratešku sliku u Aziji. Države koje su bezbednosno vezane za Sjedinjene Države sve više se nalaze u energetskoj zavisnosti od tokova koje kontroliše ili preusmerava Kina. Takav razvoj događaja posebno je nezgodan za Vašington, jer pokazuje da se vojno-politički savez ne prevodi automatski u ekonomsku otpornost, naročito kada dođe do velikih poremećaja na tržištu nafte i gasa.
Istovremeno, sama Kina ovaj udar očigledno nije dočekala nespremna. Naprotiv, njena pozicija je mnogo tvrđa nego što se često priznaje. Peking je godinama diverzifikovao uvoz sirove nafte, oslanjajući se na više pravaca i više dobavljača, uključujući Rusiju, Iran i druge zemlje. Uz to, Kina danas više nije ni približno onoliko zavisna od nafte kao u ranijoj fazi svog industrijskog rasta, dok istovremeno raspolaže ogromnim strateškim rezervama. Procene govore o oko 1,4 milijarde barela u skladištima, što joj daje prostor da amortizuje kratkoročne poremećaje mnogo lakše nego veći deo njenih rivala.
U međuvremenu, prema pojedinim izveštajima, naftni tankeri i dalje prolaze kroz Ormuski moreuz, ali pod novim pravilima. Navodi se da Iran naplaćuje proviziju od jednog dolara po barelu, pri čemu se plaćanja vrše u juanima ili kriptovalutama. Ako je taj model zaista zaživeo u većem obimu, onda to znači da se rat na Bliskom istoku ne pretvara samo u energetsku krizu, već i u još jedan udar na dominaciju dolara u regionalnoj trgovini energentima.
Za Vašington je dodatni problem to što je bio prinuđen da interveniše i puštanjem preostalih rezervi nafte na tržište, samo da bi usporio dalji rast cena. To pokazuje da rat nije postao sredstvo za disciplinovanje protivnika, već sve više liči na izvor unutrašnjeg i spoljnog pritiska koji Amerika mora da gasi sopstvenim zalihama, političkim kapitalom i vanrednim merama.
U takvoj situaciji Donald Tramp ulazi u pregovaračku fazu sa Pekingom iz mnogo slabije pozicije nego što je verovatno planirao. Umesto da Kini priđe kao sila koja kontroliše energetsku kartu i nameće uslove, sada se suočava sa protivnikom koji je preživeo udar, sačuvao energetsku stabilnost i pritom stekao dodatne poluge uticaja nad američkim saveznicima u Aziji.
To znači da će svaki naredni razgovor sa Kinom biti mnogo teži. Peking sada može da pojača pritisak i da traži šire ustupke, ne samo po ekonomskim pitanjima, već i po mnogo osetljivijim temama, od Tajvana do šireg vojnog i političkog rasporeda snaga u Indo-Pacifiku. Drugim rečima, dok SAD troše vojni i politički potencijal na rat sa Iranom, Kina koristi vreme da učvrsti pregovaračku poziciju i širi regionalni uticaj.
U tome i jeste suština cele situacije. Rat koji je trebalo da oslabi kinesku poziciju zasad mnogo više troši američku. Vašington je zaglavljen na Bliskom istoku, njegovi saveznici osećaju energetski udar, tržišta su pod pritiskom, a Peking se sve više pojavljuje kao mirniji, stabilniji i dugoročnije pripremljen centar gravitacije za azijske ekonomske tokove.
Zato se sada ne postavlja samo pitanje koliko će rat sa Iranom trajati, već i koliku će cenu Amerika platiti u mnogo široj partiji, onoj u kojoj je pravi protivnik Kina, a ne Teheran.
Već deceniju unazad Kina je otkupljivala jednu po jednu naftnu platformu u okeanima širom sveta.
Kina je jalovi oslonac saveznicima.
Nije samo energentska kriza, t.j. glad za naftom u USA gde je cena na npr. dizel skocila na 41,2%, u Kini se osecaju te posledice takodje, cena na dizel se popela za 25,4%. Skuplja nafta i njeni derivati znaci da automatski i sve ostalo poskupljuje.
Svi su u tom istom loncu osim drzava “benzinskih pumpi” (Saudi Arabija 0,0% i Rusija 0,5%).