Posle proteklog dana na ukrajinskom ratištu slika ostaje ista u jednom ključnom smislu, front je i dalje pod snažnim ruskim pritiskom na više sektora istovremeno, ali bez jasnog znaka velikog operativnog proboja koji bi odmah menjao širu kartu rata. Upravo tu se i lome dve potpuno različite interpretacije istih borbi. Ruski izvori govore o postepenom, ali stabilnom napredovanju u Sumskoj oblasti, na pravcu Dobropolja, u delu Zaporoške oblasti oko Orihiva i na harkovskom pravcu. Ukrajinska strana, nasuprot tome, tvrdi da je glavni ruski nalet iscrpljen, da je zaustavljen uz velike gubitke i da ruske snage, uprkos broju napada, nisu uspele da razbiju odbranu.
Ako se iz obe verzije izvuku zajedničke tačke, vidi se nekoliko stvari. Prvo, ruska komanda zaista održava visok tempo napada. Drugo, glavni pritisak je koncentrisan na pravce koji imaju taktički i logistički značaj, pre svega širi pojas oko Pokrovska, Dobropolja, severne granice u Sumskoj oblasti, kao i sektore oko Vovčanska i Orihiva. Treće, i pored tog pritiska, za sada nema potvrđenog znaka da je neka ukrajinska odbrambena linija potpuno pukla i otvorila put za dublji operativni prodor.
Najzanimljiviji sektor proteklog dana bio je pravac Dobropolja. Ruski izvori tvrde da jedinice grupe „Centar“ šire kontrolu u centru Grišina, pokušavaju da potisnu ukrajinske snage ka severozapadnoj periferiji naselja i istovremeno napreduju na prilazima Novom Donbasu. Suština ruske zamisli na ovom pravcu nije samo zauzimanje pojedinačnih sela, već ispravljanje fronta i stvaranje uslova za pritisak prema Bilickom i zoni rudnika, čime bi ukrajinske formacije mogle biti gurnute u nepovoljan „džep“. To je bitan detalj, jer pokazuje da ruska strana ne gleda samo na taktičko osvajanje terena, već pokušava da oblikuje front tako da kasnije dobije bolje napadne pravce prema većim urbanim i industrijskim tačkama.
Ukrajinska verzija na istom prostoru zvuči drugačije. Prema Kijevu, upravo su pravci Pokrovska i Aleksandrivska bili glavno težište ruske ofanzive od 17. do 20. marta, sa stotinama napadnih operacija, ali bez uspeha u razbijanju odbrane. Vrhovni komandant Oleksandr Sirski tvrdi da su ruski udari tamo zaustavljeni, da je ofanzivni tempo smanjen i da ruske snage moraju da se pregrupišu. Ako se spoje obe slike, najrealnije deluje da je na ovom pravcu ruski pritisak zaista snažan, da su neki lokalni pomaci mogući, ali da ukrajinska odbrana za sada još uspeva da spreči širi prodor.
Drugi sektor koji upada u oči jeste Sumska oblast. Ruski izvori ovde govore o zauzimanju Potapivke, napredovanju u više sektora Sumskog, Gluhivskog i Šostkinskog okruga, odbijanju kontranapada 225. jurišnog puka i povlačenju delova 119. brigade teritorijalne odbrane iz šumovitih pojaseva istočno od Novodmitrivke. Uz to, isti izvori tvrde da ukrajinska komanda gomila rezerve duž linije Bačivsk-Ulanovo kako bi sprečila dalje rusko širenje tampon zone i zaštitila prelaze i komunikacije. Ovde je takođe zanimljiva jedna stvar, čak i ako ruski napredak nije dubok, sama činjenica da se borbe vode na više sektora uz granicu znači da Moskva nastavlja da troši ukrajinske rezerve i van glavnog donbaskog fronta.
Sa ukrajinske strane, Sumski pravac nije predstavljen kao glavni sektor krize, što je i razumljivo, jer Kijev želi da fokus javnosti ostane na tome da je glavni ruski talas slomljen. Ipak, upravo odsustvo detaljnog ukrajinskog demantija na severu govori da se ruski pritisak tu ne može odbaciti kao propaganda. Verovatnije je da se radi o ograničenom, ali upornom ruskom napredovanju na pograničnom prostoru, uz pokušaj da se proširi pojas nesigurnosti i dodatno optereti ukrajinska komanda.
Zaporoški pravac i dalje ostaje manje spektakularan, ali operativno važan. Ruski izvori govore o borbama u sektoru Orihiva, napredovanju severno od Male Tokmačke, gađanju ukrajinskih utvrđenja i sistematskom uništavanju položaja, logistike i kontrolnih punktova dronova. Posebno se naglašava da ukrajinska strana pojačava taj sektor novim ljudstvom, uključujući vrlo mlade specijaliste za dronove i tehniku, što ruska strana koristi kao propagandnu temu da pokaže iscrpljenost ukrajinskih rezervi. Sa vojnog stanovišta, važnije od te propagandne note jeste da obe strane očigledno pridaju veliki značaj zoni Orihiva kao logističkom čvorištu za pravce Guljajpolja, Malih Ščerbaka i Male Tokmačke. To znači da se tu ne vodi samo lokalna poziciona borba, već borba za kapilare fronta, za puteve, dron-mreže i mogućnost rotacije.
Na harkovskom pravcu ruski izvori tvrde da su jurišne grupe napredovale do 350-400 metara u sektorima Vovčanska i Velikog Burluka, uz odbijanje ukrajinskih pokušaja da pređu Severski Donjec. Takvi pomaci sami po sebi ne deluju veliko, ali na ovom delu fronta upravo se u stotinama metara i meri stanje, jer je teren težak, odbrana duboka, a svako dalje približavanje otvara mogućnost za jači pritisak na ukrajinske komunikacije u dubini. Ako ruska strana zaista napreduje na više manjih deonica, onda je cilj jasan, stalno pritiskati, vezivati rezerve i sprečavati Ukrajinu da ovaj pravac potpuno „zamrzne“.
Ukrajinska strana u svojoj slici celog fronta insistira na drugom ključnom elementu, na ruskim gubicima. Sirski tvrdi da su ruske snage između 17. i 20. marta izvele 619 napadnih operacija i pri tome izgubile više od 6.000 ljudi za četiri dana, odnosno skoro 8.700 za sedmicu u kategoriji poginulih i teško ranjenih. Takve brojke je aposlutno nemoguće potvrditi isključivo na osnovu saopštenja jedne strane – pogotovo jer ta strana gubi teritoriju, ipak njihova politička i psihološka funkcija je jasna, Kijev želi da pokaže da ruski napad nije samo zaustavljen, već i krvavo skup. Iz ukrajinskog ugla, glavna poruka koju vrte godinama je da Rusija koristi logiku frontalnog pritiska i „mesnih napada“, pokušavajući da probije utvrđene položaje brojem i upornošću više nego manevarom.
Tu dolazimo do najvažnije tačke za ozbiljnu procenu. Obe strane verovatno govore delimičnu istinu, ali iz svojih uglova. Ruska strana očigledno održava inicijativu na više pravaca i verovatno ostvaruje lokalne dobitke merene kilometrima, pojedinim šumskim pojasevima, delovima sela i boljim vatrenim položajima. Ukrajinska strana za sada verovatno jeste uspela da spreči ono što joj je najopasnije, operativni lom fronta i duboki ruski prodor. Drugim rečima, Rusija napreduje, ali ne tempom koji bi za sada omogućio veliki strateški rezultat. Ukrajina drži liniju, ali po cenu stalnog trošenja rezervi, ljudstva i municije.
Dok se rat na terenu vodi artiljerijom, dronovima i jurišnim grupama, u političkoj pozadini raste zamor dela evropskih partnera Kijeva. Ako se pojačavaju tenzije između Ukrajine i država poput Mađarske, to direktno utiče na atmosferu oko evropske pomoći, kredita i političke podrške.
Posle proteklog dana najpreciznije je reći sledeće. Rusija nastavlja da napada u više sektora odjednom i pokušava da iz lokalnih taktičkih pomaka stvori širi operativni efekat, posebno oko Dobropolja, u Sumskoj oblasti i na pojedinim deonicama harkovskog i zaporoškog fronta. Ukrajina za sada uspeva da spreči veliki proboj, ali je očigledno pod stalnim pritiskom i prinuđena da raspoređuje rezerve na više pravaca istovremeno.
Front nije pukao, ali nije ni stabilan u smislu da može dugo da izdrži isti ritam bez posledica. Upravo zato naredni dani biće važni ne toliko po tome ko će uzeti još jedno selo ili šumski pojas, već po tome da li će se ruski pritisak negde pretvoriti u dublje uvlačenje u ukrajinsku odbranu, ili će se potvrditi ukrajinska tvrdnja da je glavni talas ofanzive već istrošen.
