Američke bezbednosne službe: Rusija i Kina razvijaju rakete sposobne da zaobiđu protivraketnu odbranu

U trenutku kada se sve više govori o novoj fazi trke u naoružanju, iz Vašingtona stiže upozorenje koje jasno pokazuje pravac u kojem se kreće savremena vojna tehnologija. Direktorka Nacionalne obaveštajne službe SAD, Tulsi Gabard, iznela je pred Kongresom procenu da Rusija i Kina ubrzano razvijaju raketne sisteme koji bi mogli da probiju ili zaobiđu američku protivraketnu odbranu.

Takva ocena ne dolazi iz političkog govora, već iz obaveštajne procene koja pokušava da sagleda stanje i trendove u razvoju strateških sistema. U tom okviru, fokus nije samo na dve velike sile, već i na širem krugu država koje ulažu u slične tehnologije.

Širi krug država i razvoj novih sistema

Prema iznetim podacima, obaveštajna zajednica SAD procenjuje da, pored Rusije i Kine, i Severna Koreja, Iran i Pakistan rade na razvoju naprednih sistema za isporuku naoružanja, uključujući i balističke rakete različitog dometa.

Ono što ove programe povezuje jeste pokušaj da se pronađu načini za savladavanje postojećih sistema protivraketne odbrane. To ne znači nužno direktno „probijanje“, već i razvoj rešenja koja omogućavaju zaobilaženje, zasićenje ili otežano presretanje.

Severna Koreja, prema američkim procenama, već raspolaže interkontinentalnim balističkim raketama koje mogu da dosegnu teritoriju Sjedinjenih Država i nastavlja da širi svoj nuklearni arsenal. Pakistan, s druge strane, razvija balističke sisteme dugog dometa koji bi potencijalno mogli da pređu u kategoriju interkontinentalnih.

U tom kontekstu, globalna slika postaje složenija, jer se broj aktera koji raspolažu ili razvijaju ovakve sposobnosti povećava.

Fokus na Rusiju i Kinu

Ipak, u centru američkih procena nalaze se Rusija i Kina. Razlog je jednostavan, obim ulaganja i tehnološki nivo ovih zemalja.

Prema navodima iz izveštaja, obe države rade na naprednim sistemima isporuke koji bi mogli da izbegnu ili neutralizuju američku protivraketnu odbranu. To uključuje različite koncepte, od hipersoničnih raketa do modernizovanih balističkih sistema i platformi koje koriste alternativne putanje ili manevre tokom leta.

Rusija, kako se navodi, nastavlja da ulaže u svoju odbrambenu industrijsku bazu i razvija sisteme koji imaju za cilj da smanje ili ponište prednost koju SAD imaju u određenim segmentima vojne tehnologije. U tom okviru se pominju hipersonični sistemi i napredne podmornice koje mogu da nose strateško naoružanje.

Kina, sa druge strane, ubrzano širi svoj arsenal i razvija sopstvene tehnologije koje prate ili nadmašuju postojeće modele. U pozadini ovih procena nalazi se jedno ključno pitanje, koliko su postojeći sistemi protivraketne odbrane zaista efikasni u uslovima novih tehnologija.

Američki sistemi su godinama predstavljani kao ključni element zaštite od balističkih pretnji. Međutim, u praksi se sve češće ukazuje na njihova ograničenja, posebno kada se suoče sa velikim brojem ciljeva ili sa sofisticiranijim sredstvima koja menjaju putanju i brzinu.

Dodatno, nedavni sukobi na Bliskom istoku pokazali su da čak i napadi relativno jednostavnim sredstvima, poput jeftinih dronova i raketa, mogu da opterete ili probiju slojevitu odbranu ako se koriste u dovoljnom broju i uz dobru koordinaciju.

U takvim uslovima, razvoj novih sistema za isporuku postaje način da se obezbedi prolaz kroz odbranu, a ne samo povećanje razorne moći.

„Siva zona“ i pritisak bez otvorenog sukoba

Pored klasičnih vojnih sistema, u američkoj proceni se pominje i šira strategija delovanja.

Rusija, kako se navodi, koristi i takozvane metode „sive zone“, koje podrazumevaju pritisak i delovanje ispod praga otvorenog sukoba. To može uključivati različite oblike političkog, ekonomskog i informacionog delovanja, ali i demonstraciju vojnih kapaciteta bez direktne upotrebe sile.

Takav pristup omogućava ostvarivanje ciljeva bez ulaska u otvoreni rat, što dodatno komplikuje bezbednosnu sliku. Procene iznete pred Kongresom ukazuju na to da se razvoj raketnih sistema i protivmera nastavlja ubrzanim tempom. Dok jedni razvijaju odbranu, drugi traže načine da je zaobiđu.

U takvom okruženju, teško je govoriti o trajnoj prednosti bilo koje strane. Svaki tehnološki pomak jedne strane pokreće odgovor druge, što stvara kontinuiranu trku bez jasnog kraja. Za sada, ono što je izvesno jeste da se fokus pomera sa samog dometa i snage raketa na njihovu sposobnost da stignu do cilja uprkos sve složenijim sistemima odbrane.

Unutrašnje tenzije u Vašingtonu – Do Not Invite

Saslušanje direktorke Nacionalne obaveštajne službe SAD Tulsi Gabard pred Senatom nije donelo samo procene o globalnim pretnjama, već je otvorilo mnogo širu sliku o tome kako funkcioniše donošenje odluka u Vašingtonu u trenutku kada svet ulazi u novu fazu strateške konfrontacije.

U centru pažnje formalno su bile raketne pretnje Rusije, Kine i drugih država. Međutim, između redova, saslušanje je pokazalo i nešto drugo, jaz između obaveštajnih procena i političkih odluka, kao i rastući finansijski teret sistema koji treba da pruže zaštitu. Tulsi Gabard je ranije u više navrata javno nastupala protiv širenja vojnih intervencija i upozoravala na posledice dugotrajnih sukoba.

Zbog toga se u političkim i medijskim krugovima pojavljuju saznanja da njen uticaj u donošenju ključnih odluka nije bio presudan u trenutku kada su donesene brojne nedavne bitne odluke. U slučaju operacije protiv Madura, postoje potvrđeni izveštaji da je bila izostavljena iz planiranja, uprkos formalnoj poziciji glavnog obaveštajnog savetnika predsednika, a to je ogroman presedan. Štaviše, mediji su krovnu agenciju svih američkih bezbednosnih službi koje je ona direktor, DNI, prozvali Do Not Invite (ne pozivaj).

Ko se pita?

Ako je neko na toliko bitnoj funkciji već bio sklonjen iz ključnog procesa odlučivanja, logično se postavlja pitanje koliko je njegova uloga stvarna u drugim krizama, uključujući Iran.

Iako nema zvanične potvrde o njenom potpunom izostavljanju iz operacija napada na Iran, sama činjenica da se njene ranije pozicije razlikuju od aktuelnog kursa otvara pitanje koliko su različiti glasovi uopšte zastupljeni u odlučivanju. Takođe, sam način na koji je Gabard govorila pred Senatom jasno pokazuje distancu između obaveštajne procene i političke odluke.

Najzanimljiviji deo saslušanja nije bio u onome što je rečeno, već u onome što je izostavljeno. Tokom rasprave o Iranu, Gabard je odbila da potvrdi da je postojao „neposredni nuklearni rizik“, naglašavajući da takvu procenu donosi predsednik, a ne obaveštajna zajednica. Istovremeno, naglasila je da iznosi procene sistema, a ne lične stavove. 

U praksi, to znači da obaveštajni aparat daje podatke, a politička odluka ide drugim putem. Kada se te dve stvari razdvoje, otvara se prostor za pitanje, ko zapravo vodi politiku, što je upravo ono što je istog dana Džo Kent izneo u emisiji Takera Karlsona.

U tom kontekstu, njeno sadašnje izlaganje može se tumačiti i kao pokušaj da se obaveštajna procena vrati u širi politički narativ, posebno kada je reč o opravdavanju daljih ulaganja u protivraketnu odbranu.

Pitanje troškova i „zlatne kupole“

Upozorenja o novim pretnjama imaju dvostruku ulogu, bezbednosnu, ali i političku. Kako se pretnja podiže, tako raste i cena odbrane.

U istom danu u Vašingtonu se vodila rasprava o daljem širenju protivraketnih kapaciteta, uključujući i programe koji se u javnosti često predstavljaju kao višeslojna zaštita od balističkih i hipersoničnih pretnji. Dok se u Senatu govori o rastućim pretnjama, paralelno raste i cena sistema koji treba da pruže zaštitu.

Najnovije procene pokazuju da je projekat američkog protivraketnog štita, poznat kao „Zlatna Kupola“, porastao na oko 185 milijardi dolara, u odnosu na ranije projektovanih 175 milijardi, piše Rojters. Troškovi takvih sistema već su visoki, a dodatnih 10 milijardi nije za zanemariti, što otvara pitanje da li se bezbednosni argumenti koriste i kao osnov za dalje budžetsko širenje.