U svakoj raspravi o mogućem sukobu između Irana i Sjedinjenih Država neizbežno se pojavljuje pitanje koje zvuči gotovo simbolično: da li bi Teheran mogao da potopi američki nosač aviona? Odgovor koji se najčešće čuje jeste da su šanse „sluzave“, gotovo zanemarljive. Ipak, istorija ratovanja pokazuje da ne postoje apsolutno nepogrešivi sistemi i da asimetrični sukobi ponekad otvaraju prostor i za slabijeg aktera.
U regionu se trenutno nalaze dva američka nosača aviona, USS Gerald R. Ford i USS Dwight D. Eisenhower, a na putu je i treći. Prvi predstavlja vrhunac savremene američke brodogradnje, najmoderniji i najskuplji nosač aviona ikada izgrađen, dok drugi intenzivno deluje u Crvenom moru i Adenskom zalivu, obezbeđujući trgovačke rute i pružajući vazdušnu podršku operacijama u širem regionu.
Svaki od ovih brodova ne deluje samostalno. Nosač je centar takozvane borbene grupe. U njenom sastavu se tipično nalazi najmanje jedna krstarica sa vođenim raketama zadužena za komandovanje i kontrolu, zatim dva do četiri razarača specijalizovana za protivvazdušnu i protivpodmorničku odbranu, jurišna podmornica koja plovi unapred i neotkriveno, kao i logistički brod koji obezbeđuje gorivo i municiju za dugotrajne operacije. Ta struktura je osmišljena upravo da bi nosač, kao strateški najvrednija meta, bio zaštićen od vazdušnih, raketnih i podvodnih pretnji.
Treći nosač, USS George H. W. Bush, nedavno je prešao Atlantik i kreće se ka Sredozemnom moru, sa planom prolaska kroz Suecki kanal. Očekuje se da zameni Ajzenhauera u regionu, čime bi američko pomorsko prisustvo ostalo na istom nivou intenziteta.
Lekcija iz 1981. godine
Iako deluje gotovo nezamislivo da bi Iran uspeo da potopi američki nosač aviona, američka mornarica ne potcenjuje pretnju. Razlog za to leži u iskustvu koje datira još iz vremena Hladnog rata.
Tokom NATO vežbe Ocean Venture, kanadska dizel-električna podmornica HMCS Okanagan klase Oberon uspela je da izvede potez koji je iznenadio američku stranu. U simuliranom scenariju „potopila“ je nosač aviona USS Dwight D. Eisenhower, tada relativno novi i savremeni brod koji je ušao u službu 1970. godine.
Kanadska posada je tokom vežbe iskoristila taktičke ranjivosti i uspela da se provuče kroz kompletnu borbenu grupu nosača, bez detekcije. Simuliran je torpedni napad punog obima, što su američki zvaničnici i potvrdili u analizama nakon vežbe. Ovaj događaj zabeležen je i u publikacijama posvećenim bezbednosnim pitanjima, uz naglasak da dizel-električne podmornice, iako jeftinije i tehnološki jednostavnije od nuklearnih, ostaju ozbiljna pretnja visokovrednim pomorskim platformama.
Taj incident nije bio usamljen. Između 1972. i 2005. godine zabeleženo je oko osam slučajeva u kojima su podmornice, uglavnom dizel, tokom vežbi uspešno „potopile“ američke nosače aviona. Holandske i australijske podmornice takođe su postigle slične simulirane uspehe u ratnim igrama.
Asimetrija i realnost
Iz ovih primera proizilazi važna pouka: čak i tehnološki nadmoćan sistem može imati ranjivosti. Upravo zato su SAD nakon 1981. godine značajno unapredile protivpodmorničko ratovanje. Uložena su velika sredstva u senzore, patrolne avione, helikoptere sa sonarima, napredne torpede i koordinaciju između brodova u okviru borbene grupe.
Međutim, istorijski primeri iz vežbi ne znače automatski da bi Iran mogao da ponovi takav podvig u realnom sukobu. U stvarnim borbenim uslovima, pod stalnim vazdušnim nadzorom, uz masovne udare i moguće neutralisanje velikog dela iranske flote već u početnoj fazi sukoba, šanse bi bile znatno manje nego u kontrolisanom scenariju ratnih igara.
Iran raspolaže malim podmornicama, uključujući i džepne dizel-električne platforme prilagođene delovanju u plitkim vodama Persijskog zaliva. Takvo okruženje, usko i geografski kompleksno, potencijalno pruža više prostora za skrivanje nego otvoreni okean. Upravo u toj asimetriji leži jedina realna nada slabijeg aktera, u kombinaciji iznenađenja, geografije i koncentracije snaga na ograničenom prostoru.
Ipak, treba imati u vidu razliku između simulacije i rata. U vežbama je cilj testiranje sposobnosti, dok bi u stvarnom sukobu američke snage delovale maksimalno agresivno, sa punom primenom doktrine i vatrene moći.
Šansa koja menja ravnotežu
Potapanje američkog nosača aviona bilo bi strateški šok globalnih razmera i snažan udarac po reputaciju američke mornarice. Upravo zato je zaštita tih brodova prioritet najvišeg reda. Sistem odbrane nije zasnovan na ideji nepobedivosti, već na slojevitoj zaštiti i stalnom prilagođavanju novim pretnjama.
Dakle, da li Iran ima šansu? Teoretski, nijedan sistem nije sto posto siguran. Praksa ratnih vežbi pokazala je da i najmoćniji nosači mogu biti ranjivi. Međutim, u realnom sukobu, pod uslovima potpune američke nadmoći u vazduhu i na moru, takav scenario ostaje krajnje malo verovatan.
Ipak, upravo zbog te male, ali ne i nulte verovatnoće, Vašington nikada nije zaboravio lekciju iz 1981. godine, a svoje nosače oprezno drži na distanci od obala Islamske republike.
