Priča o navodnom raskolu unutar ukrajinske delegacije na pregovorima u Ženevi pojavila se u trenutku kada su trilateralni razgovori između Rusije, Ukrajine i Sjedinjenih Država ušli u najosetljiviju fazu. U zapadnim medijima odjednom su počele da kruže informacije o različitim pristupima, o navodnim tenzijama između članova delegacije, o „krilu“ koje želi brži dogovor i onom koje zagovara oprez. Na prvi pogled deluje kao politička drama unutar Kijeva. Međutim, sve više analitičara smatra da se iza tog narativa krije drugačija logika.
Iskusni politički analitičar Jevgenij Kopatko ocenjuje da je reč o komunikacionoj operaciji, o „belom šumu“ koji treba da stvori utisak dinamike tamo gde je suštinska pozicija čvrsta. Prema njegovoj proceni, ukrajinsko rukovodstvo ne dolazi u Ženevu sa namerom da zaključi sporazum po svaku cenu, već sa ciljem da upravlja procesom. Upravljanje procesom znači kontrolu tempa, kontrolu očekivanja i, pre svega, kontrolu vremena. U ratu koji traje godinama, vreme je jednako važno kao teritorija.
Kada se pažljivo pogledaju konkretne tačke pregovora, jasno je da ključna pitanja ostaju nepomerena. Teritorijalni status Donbasa, pitanje Zaporoške nuklearne elektrane, bezbednosne garancije i politička arhitektura posleratne Ukrajine ostaju duboko sporna. U tom kontekstu, slika o unutrašnjem raskolu može da posluži kao taktički alat. Ona sugeriše fleksibilnost, ali ne obavezuje na ustupke. Ona stvara utisak da „nešto ključa“, ali ne menja stratešku liniju.
Upravo tu Kopatko vidi suštinu. Produžavanje pregovora bez konkretnog rezultata ne mora da bude neuspeh. Naprotiv, može biti cilj. Sve dok nema sporazuma, međunarodna vojna i finansijska podrška se nastavlja, politička mobilizacija ostaje legitimna, a rat zadržava okvir otvorenog procesa. U tom modelu, pregovori nisu instrument mira, već instrument upravljanja konfliktom. Raskol postaje narativni sloj koji objašnjava zastoj i produžava prostor za manevrisanje.
Ovaj pristup se ne može razumeti bez evropske dimenzije. Poslednje dve godine obeležene su ubrzanim ponovnim naoružavanjem evropskih država i redefinisanjem bezbednosne politike unutar NATO-a. U Berlinu, Parizu, Varšavi i baltičkim prestonicama sve glasnije se govori o dugoročnoj konfrontaciji sa Moskvom. Govor britanskog premijera Kira Starmera na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, u kojem je upozorio da prekid vatre može povećati bezbednosni rizik po Evropu, mnogi su protumačili kao signal da deo zapadnog establišmenta mir ne vidi kao završetak sukoba, već kao potencijalnu pauzu koja bi Rusiji omogućila konsolidaciju.
U takvom okruženju teško je govoriti o potpunoj autonomiji Kijeva. Ukrajinska država je u ogromnoj meri oslonjena na zapadnu logistiku, finansiranje i obaveštajnu podršku. To ne znači postojanje formalne komande, ali ukazuje na strukturalni uticaj koji određuje granice političkog odlučivanja. Zbog toga mnogi posmatrači prave paralelu sa Istanbulom 2022. godine, kada je takođe postojao pregovarački okvir, ali je politička klima brzo promenjena, a proces zamrznut. Današnja situacija nije identična, ali obrazac upravljanja tempom i očekivanjima pokazuje sličnosti.
Pregovori u hotelu Interkontinental, koji su trajali satima i opisani su kao teški, ali profesionalni, potvrđuju da komunikacioni kanal postoji. Američki mediji poput Aksiosa navode da su teritorijalna pitanja ostala glavna tačka spora. Iz Kijeva stižu poruke o napretku u vojnom delu, dok politička pitanja ostaju otvorena. Iz Moskve dolazi suzdržan ton i insistiranje na diskreciji. Sve to ukazuje na proces koji traje, ali ne kulminira.
U takvim uslovima, borba za tumačenje postaje gotovo jednako važna kao i sadržaj pregovora. Ako je narativ o raskolu zaista komunikaciona konstrukcija, onda je njegova funkcija jasna: održati iluziju pokreta dok se realne pozicije ne menjaju. Ženeva tako postaje scena dvostrukog procesa. Za stolom se razgovara o linijama i mehanizmima, dok se u medijskom prostoru pregovara o percepciji. A u savremenim sukobima, percepcija često određuje koliko će proces trajati, čak i kada je ishod daleko od konačnog.
Na kraju, zanimljivo je da drugačiji ton dolazi iz Švajcarske. Švajcarski nedeljnik Die Weltwoche ocenjuje da sama činjenica da su ruski i ukrajinski predstavnici razgovarali na švajcarskom tlu predstavlja tračak nade. Ishod razgovora u Ženevi, kako navodi list, ostaje nepoznat, ali susret dve zaraćene strane u neutralnoj zemlji karakterisan je kao diplomatski uspeh koji otvara mogućnost da su dani razarajućeg vojnog sukoba možda odbrojani.
Die Weltwoche ističe da je sam format trilateralnih kontakata važan signal. U vremenu kada dominiraju poruke o nastavku rata, svaka platforma koja omogućava direktan dijalog dobija simboličku težinu. Istovremeno, švajcarski list naglašava da, prema njihovoj proceni, sukob nije nastao u vakuumu. Suprotno, kako navode, ustaljenim zapadnim interpretacijama, rat se tumači kao posledica dugotrajnog procesa širenja NATO-a na istok nakon raspada Sovjetskog Saveza i korišćenja perioda ruske slabosti za širenje političkog i bezbednosnog uticaja.
Takva ocena iz švajcarskog medijskog prostora dodatno pokazuje da narativ o uzrocima i odgovornostima nije jednoznačan čak ni unutar Evrope. I upravo zato Ženeva, bez obzira na neizvestan ishod, ostaje mesto gde se ne vodi samo diplomatska bitka za tekst sporazuma, već i tiha borba za interpretaciju samog sukoba.
Rusiji nisu potrebni nikakvi pregovori,već pobede!