Japan je ušao u fazu ubrzane militarizacije koja označava jasan odmak od decenijama ograničene odbrambene doktrine. Umesto pasivne zaštite, Tokio sada otvoreno gradi kapacitete za napad dugog dometa, a centralno mesto u toj transformaciji zauzima novi projekat krstareće rakete koji razvija kompanija Kawasaki Heavy Industries.
Iako je sistem u početku predstavljen kao tehnološki demonstrator, podaci koje je objavila japanska Agencija za nabavke, tehnologiju i logistiku jasno ukazuju da se ne radi o eksperimentu već o osnovi buduće operativne platforme. Arhitektura rakete projektovana je da dugoročno zameni ili dopuni američke krstareće rakete Tomahawk, sa ciljem da Japan do početka 2030-ih obezbedi punu tehnološku autonomiju u domenu udara dugog dometa.
U japanskim dokumentima sistem se često opisuje kao „ostrvska odbrambena raketa“, ali tehničke karakteristike i predviđeni domet jasno pokazuju da je reč o ofanzivnom sredstvu sposobnom da deluje duboko u zapadnom Pacifiku, uključujući i ciljeve unutar kontinentalne Kine.
Manevar u terminalnoj fazi kao ključ preživljavanja
Jedna od najvažnijih karakteristika nove rakete jeste njena sposobnost nekonvencionalnog manevrisanja u završnoj fazi leta. Tokom testiranja zabeleženo je izvođenje spiralnog manevra, odnosno rotacije oko uzdužne ose, čime se značajno otežava presretanje klasičnim brodskim i kopnenim sistemima bliske odbrane, poput kineskih sistema tipa 730 i 1130.
Ovim manevrima upravlja napredni sistem za kontrolu leta koji automatski prilagođava putanju u zonama gustog protivvazdušnog angažovanja. Upravo u tim uslovima, gde podzvučne rakete koje lete na malim visinama postaju naročito ranjive, japanski dizajn pokušava da nadoknadi nedostatak brzine inteligentnim kretanjem i nepredvidivim profilom leta. Operativna visina krstarenja procenjuje se na oko 1.000 metara, što predstavlja kompromis između dometa, prikrivenosti i potrošnje goriva.
Motor KJ-301 i tehnička arhitektura sistema
Pogonsko srce rakete čini turboventilatorski motor XKJ-301-1, dvoprotočni sistem razvijen sa ciljem maksimalne efikasnosti i produženog dometa. Motor je izuzetno kompaktan, sa ukupnom masom od svega 90 kilograma, dok njegova dužina iznosi oko 950 milimetara, a prečnik 350 milimetara.
Uprkos dimenzijama, motor razvija potisak od 365 kilograma sile, odnosno približno 3,6 kN, što omogućava nošenje raznovrsnog korisnog tereta na udaljenostima između 1.500 i 2.500 kilometara. Time se novi sistem jasno pozicionira iznad postojećih japanskih raketa 12SSM-ER, čiji je domet približno upola manji.
Raketa koristi sklopiva glavna krila podeljena u tri segmenta, koja se automatski otvaraju i zaključavaju nakon lansiranja, kao i repni stabilizator sa četiri fiksna peraja. Početni ubrzaj obezbeđuje raketni buster koji se odbacuje nakon dostizanja optimalne brzine, kada turboventilatorski motor preuzima režim krstarenja.
Navigacija, senzori i otpornost na ometanje
Navigacioni sistem zasniva se na kombinaciji inercijalne navigacije i GPS-a, ali završna faza napada oslanja se na dvomodni tragač. U toj konfiguraciji kombinuju se infracrveni senzor za prepoznavanje toplotnog potpisa i radiofrekventni radar za rad u uslovima ograničene vidljivosti i intenzivnog elektronskog ometanja.
Ovakav pristup značajno smanjuje zavisnost od spoljašnjih izvora navigacije i povećava otpornost sistema u složenim priobalnim okruženjima, kakva se očekuju u potencijalnom sukobu u Istočnom kineskom moru ili oko Tajvana.
Modularna platforma i strateški horizont
Japan ovim projektom ne razvija samo jednu raketu, već modularnu platformu koja se može prilagođavati različitim zadacima. Zamenom nosnog modula sistem se može koristiti za elektronsko ratovanje, izviđanje, ometanje ili kao klasična udarna krstareća raketa za neutralizaciju utvrđenih komandnih i komunikacionih čvorišta.
Takva fleksibilnost približava novu japansku raketu konceptu hibrida između krstareće rakete i bespilotne izviđačke letelice, sa mogućnošću zadržavanja iznad ciljnog područja pre završnog napada.
Plan Ministarstva odbrane Japana predviđa početak serijske proizvodnje oko 2027. godine, dok se puno operativno raspoređivanje očekuje u periodu od 2030. do 2033. godine. Sa ostrva Jonaguni, udaljenog oko 110 kilometara od Tajvana, ovakav sistem omogućava Japanu da pokrije ključne pomorske i kopnene pravce u regionu, uključujući potencijalne ciljeve u unutrašnjosti Kine, ali i ruske i severnokorejske morske rute.
Time Tokio prvi put od završetka Drugog svetskog rata dobija sredstvo koje ne služi samo za odvraćanje, već i za aktivno oblikovanje ravnoteže snaga u zapadnom Pacifiku. Ako se projekat realizuje prema planu, nova Kawasaki raketa mogla bi postati jedno od ključnih oruđa japanske strategije u eri otvorene konkurencije velikih sila. O najnovijem vetru u leđa koji zapad daje Japanu da se naoruža, pisali smo u više navrata.
Kad ce se napokon ostrvske drzavice poput Japana ili Britanije nauciti da su oni laka vojna meta za kontinentalne mega drzave poput Rusije ili Kine, naime, mini drzavama sa njihovih ostrvceta nikuda se povuci i lako im ostati u blokadi svake vrste, dakle rat na duze staze je za njih sasvim siguran poraz.