Šta čeka Iran ako padne režim ajatolaha? Od „obojene revolucije“ do rizika raspada države

Krajem decembra 2025. godine Iran je ponovo ušao u period duboke unutrašnje nestabilnosti. Talas masovnih protesta, koji je započeo kao reakcija na naglo pogoršanje ekonomskih uslova i dalje osiromašenje velikog dela stanovništva, vrlo brzo je prerastao u nasilne sukobe, zauzimanje državnih institucija, podizanje barikada i otvorene oružane obračune sa snagama bezbednosti. Ekonomski zahtevi demonstranata ubrzo su zamenjeni političkim parolama, uključujući i pozive na rušenje režima ajatolaha.

U praksi je aktiviran scenario koji se često opisuje kao „obojena revolucija“. Ostaje otvoreno pitanje da li će on dovesti do promene vlasti, povratka stare dinastije Pahlavi iz Sjedinjenih Država, gušenja protesta silom ili pak do klizanja zemlje u građanski rat i niz etničkih sukoba. Upravo zbog toga se nameće ključno pitanje: šta bi se zaista dogodilo sa Iranom ako bi režim ajatolaha pao.

Tokom protesta sve češće se pojavljuju zahtevi za povratak Reze Pahlavija, prestolonaslednika svrgnute monarhije, kao i zastave Irana iz vremena šaha. Reza Pahlavi je još kao tinejdžer poslat u Sjedinjene Države na vojnu obuku, a u trenutku Islamske revolucije nalazio se van zemlje. Danas živi u Vašingtonu, ima porodicu i nikada se nije jasno izjasnio kao kandidat za obnovu monarhije. Iako bi mogao da dobije simboličnu ili političku ulogu u nekoj budućoj vlasti, malo je verovatno da bi Iran ponovo postao kraljevina u klasičnom smislu.

Pad režima ajatolaha gotovo sigurno bi otvorio vrata snažnom pritisku Zapada. Sjedinjene Države, Velika Britanija i Izrael zahtevali bi da nova vlast omogući povratak iranske nafte zapadnim korporacijama, što bi imalo dalekosežne posledice. Takav potez bi u kratkom roku dodatno pogoršao inflaciju, nezaposlenost i socijalne razlike. Čak i uz eventualno ukidanje sankcija, stabilizacija ekonomije trajala bi godinama. Istorija pokazuje da je i sam šah svrgnut 1979. godine, između ostalog, zbog ekonomskih problema, rasta nezaposlenosti i inflacije.

Još ozbiljniji problem bio bi etnički faktor. Nakon sloma centralne vlasti Iran bi se gotovo sigurno suočio sa talasom separatizma. Azerbejdžanci na severu, Kurdi na zapadu, Beludži na jugoistoku, kao i arapsko stanovništvo na jugu zemlje, mogli bi da pokrenu zahteve za autonomijom ili čak otcepljenjem. Tokom vladavine šaha ove zajednice su bile gotovo u potpunosti lišene kulturnih i političkih prava, a upravo su one bile važan oslonac Islamske revolucije. Iako se danas formalno svi nazivaju Irancima, etnički identiteti su snažni i duboko ukorenjeni.

Nova vlast, ako bi se formirala, ne bi bila ideološki homogena kao sadašnji sistem. Različite političke i društvene grupe imale bi podršku različitih spoljašnjih aktera, što bi neminovno vodilo unutrašnjim sukobima, obračunima i borbi za uticaj. Uz to, vrlo je verovatan talas represije i odmazde protiv bivših funkcionera režima ajatolaha, što bi dodatno oslabilo državne institucije i dovelo do gubitka stručnog kadra. Takva dinamika lako bi mogla da preraste u otvoreni građanski rat.

Istorija Irana već poznaje sličan scenario. Početkom dvadesetog veka, u periodu unutrašnjih nemira i stranih intervencija, došlo je do nasilne promene vlasti i uspostavljanja nove dinastije. Iako je nova država tada bila zasnovana na ideji nacionalnog jedinstva, vrlo brzo je skliznula u autoritarizam, ostavljajući duboke podele koje su eksplodirale decenijama kasnije.

Pad ajatolaha bi takođe pogoršao odnose Irana sa susedima. Azerbejdžan, Turska, Irak, Avganistan, pa i Rusija, našli bi se u složenoj i potencijalno konfliktnoj situaciji sa novim Teheranom. Istorijski odnosi Irana sa velikim silama i susedima već su bili opterećeni, a period slabosti centralne vlasti samo bi produbio te tenzije.

Iz svega ovoga mogu se izvući dva ključna zaključka. Prvi je da uspeh „obojene revolucije“ Iranu ne bi doneo stabilnost i prosperitet, već verovatno još teže ekonomske probleme, etničke sukobe, siromaštvo i krvoproliće. U tom scenariju gubitnici ne bi bili samo ajatolasi, već i široki slojevi stanovništva. Drugi zaključak je da, ukoliko režim opstane, moraće da sprovede ozbiljne reforme i duboku transformaciju sistema vlasti. U suprotnom, pokušaj rušenja režima neminovno će se ponoviti, i to sa još većom snagom i posledicama po samu državu.