Sjedinjene Američke Države napravile su jedan od najkontroverznijih zaokreta u savremenoj vojnoj politici, formalno vraćajući protivpešadijske mine u aktivnu upotrebu širom sveta. Memorandum koji je početkom decembra potpisao ministar odbrane Pit Hegset ukida sva prethodna geografska ograničenja i komandantima na terenu daje diskreciono pravo da ovo oružje koriste u skladu sa operativnom procenom.
Do sada je američka vojska imala ograničenu dozvolu za upotrebu protivpešadijskih mina isključivo na Korejskom poluostrvu, kao deo plana odbrane Južne Koreje. Ta politika je decenijama predstavljana kao izuzetak, a ne pravilo. Novim dokumentom, ta linija je izbrisana. Od decembra 2025. godine, protivpešadijske mine ponovo postaju legalno, institucionalno priznato sredstvo američke vojne sile, bez teritorijalnih ograničenja.
Pentagon ovu odluku pravda pogoršanim globalnim bezbednosnim okruženjem, koje opisuje kao jedno od najopasnijih u savremenoj istoriji. U tom kontekstu, protivpešadijske mine se definišu kao „multiplikator sile“, alat koji može usporiti protivnika, zaštititi položaje i oblikovati bojno polje u potencijalnim sukobima visokog intenziteta.
Zvanično, reč je pre svega o daljinski postavljanim minama koje poseduju mehanizme za samouništenje i samodeaktivaciju. Međutim, formulacije u memorandumu ostavljaju širok prostor za tumačenje. Dokument govori o „pretežno“ takvim minama, što implicitno znači da druge varijante nisu isključene. Još problematičnije je to što se ograničenja njihove upotrebe u blizini civilnih i političkih objekata ne propisuju čvrstim pravilima, već se ostavljaju proceni komandanata na terenu.
Iskustva iz prethodnih sukoba pokazuju da čak i mine sa deklarisanim mehanizmima samouništenja imaju značajnu stopu otkaza. U praksi, to znači dugoročnu opasnost po civile, dugo nakon završetka borbi. Upravo zbog toga su protivpešadijske mine postale simbol oružja koje ne pravi razliku između rata i mira.
Odluka Vašingtona dolazi nakon već ozbiljno narušenog međunarodnog konsenzusa. Iako je Otavsku konvenciju iz 1997. godine, koja zabranjuje proizvodnju, skladištenje i upotrebu protivpešadijskih mina, potpisalo više od 160 država, Sjedinjene Države joj nikada nisu pristupile. Ipak, prethodne administracije su se trudile da makar delimično poštuju njen duh kroz samonametnuta ograničenja.
Taj okvir je počeo da se raspada tokom rata u Ukrajini. Krajem 2024. godine, SAD su prebacile protivpešadijske mine ukrajinskim snagama, čime je praktično srušena sopstvena humanitarna retorika Vašingtona. Nakon toga, više zemalja je otvoreno priznalo da konvencija više ne odgovara realnosti savremenog ratovanja, dok su pojedine najavile povlačenje ili reviziju svojih obaveza.
Hegsetov memorandum ide korak dalje. On ne samo da širi dozvolu za upotrebu mina, već i ukida obavezu sistematskog uništavanja postojećih zaliha, osim u slučajevima tehničke neispravnosti. Time se jasno poručuje da Pentagon ne posmatra protivpešadijske mine kao relikt prošlosti, već kao sredstvo koje ima mesto u budućim sukobima velikih sila.
Posebnu težinu daje i činjenica da dokument beleži gašenje američkog Programa humanitarnog razminiranja, kroz koji je Vašington decenijama finansirao uklanjanje mina i neeksplodiranih ubojnih sredstava širom sveta. Iako se u memorandumu govori o nameri da se zadrži „liderstvo u oblasti razminiranja“, ne nude se konkretni mehanizmi koji bi to zamenili. U praksi, SAD istovremeno šire dozvolu za postavljanje mina i smanjuju institucionalnu odgovornost za njihovo uklanjanje.
Kritičari ukazuju da američka vojska protivpešadijske mine gotovo nije koristila još od Zalivskog rata, te da savremeno bojno polje, zasićeno dronovima, senzorima i precizno vođenom municijom, čini njihovu vojnu vrednost upitnom. Pentagon, međutim, ne deli taj stav. Za američke planere, povratak mina simbolizuje prelazak na tvrđi, pragmatičniji model odvraćanja, u kojem humanitarna ograničenja prestaju da budu ključni faktor odlučivanja.
Ovim potezom, Vašington ne samo da menja sopstvenu vojnu doktrinu, već dodatno ubrzava globalni trend erozije pravila ratovanja. Protivpešadijske mine se tako vraćaju iz zone formalne osude u zonu otvorene legitimacije, sa svim dugoročnim posledicama koje takav zaokret nosi.
