Neverovatna priča sa Istočnog fronta: kako je sovjetski prevodilac oborio nemačku štuku granatom i remenom

Nije poznato da li je Ripli (LeRoy Robert Ripley, 22. II 1890 – 27. V 1949) uvrstio događaj koji ćemo opisati u svoje zbirke, ali svakako spada u tu kategoriju – za Riplija. Da se u ratu mogu dogoditi takvi slučajevi koji prevazilaze i najmaštovitije tekstove scenarista, uverili smo se u tekstu ”Kako razminirati čoveka”, ali i pišući o ljudima koji su iskočili bez padobrana iz aviona i ostali živi.

Ne postoji konstruktor koji može predvideti šta se sve može dogoditi s njegovim izumom. U JNA su imali običaj da kažu – vojnik može da pokvari i kliker. Sticajem okolnosti ovaj događaj je dokumentovan i ne pripada lovačkim pričama. 

Napad Nemačke na Sovjetski Savez nije bio iznenađenje ni za koga. Sovjeti su se dramatičnom brzinom pripremali za predstojeće događaje, stigavši pri tom da ratuju i u Finskoj, Mongoliji, da šalju profesionalce i ratni materijal u Španiju, itd.

Ipak, u trci s vremenom nisu mogli da pobede, pa su prve nedelje i meseci rata odneli ogromne ljudske i materijalne žrtve; tada je narušena slika o nepobedivosti RKKA, rado demonstrirana na paradama. Frontovska praksa je veoma brzo izbrisala mnoge iluzije, ali takođe izrodila neverovatne događaje, nepisana pravila i praksu. 

Jedan od fenomena zbio se 28. avgusta 1941. godine. Prvobitno haotično povlačenje Sovjeta nekako je usporeno i borbe su počele poprimati prepoznatljive karakteristike. Ogroman front tražio je na obema stranama i prevodioce. Tako je bilo i u jedinicama 22. armije RKKA. Ta armija je formirana po ratnom rasporedu već u junu 1941. godine na području Uralskog vojnog okruga. U njenom sastavu bio je štab s pratećim jedinicama i dva streljačka korpusa (51. i 62. korpus).

U ova dva korpusa bilo je šest streljačkih divizija; u 51. korpusu nalazile su se 98, 112. i 153. divizija, a 62. korpus u svom sastavu imao je 170, 174. i 186. diviziju. Impresivna moć – na papiru. Prvi komandant bio je general-potpukovnik F. A. Jeršakov. Desetak dana pred nemački napad, 13. juna, sve formacije ove armije dobile su naređenje da se prebace u Zapadni vojni okrug. Mesta rasporeda saopštavana su tek kada su komandanti divizija prolazili kroz Moskvu.    

Vođeni su žestoki, surovi bojevi; jedinice ove armije povlačile su se preko reke Torope, napuštajući grad Toropec koji se nalazi u Tverskoj oblasti, na nešto više od 400 kilometara zapadno od Moskve. Nadmoćna nemačka avijacija neprekidno je bombardovala sovjetske trupe, ali nikako joj nije uspevalo da uništi jedini most preko kog su se Sovjeti povlačili. U tome nisu uspevale čak ni štuke, konstruisane baš za takvo, snajpersko bombardovanje.

U jednom od štabova nalazio se i prevodilac, dragocena i retka vrsta u to vreme, Georgij Osipovič Židovski. Njega nisu puštali u bitku jer je bio mnogo potrebniji u štabu. On je međutim ponavljao svoj zahtev da se pridruži borcima na prvoj liniji. Kada mu je po ko zna koji put rečeno da ne može u bitku, on je izašao iz štabnog oklopnog vozila – furgona i ljutito gledao nemačke avione. Kada je iznad njega proletela jedna štuka, on je uzeo svoju SVT (poluautomatska puška Tokarjeva) i ispucao tri metka prema odlazećem avionu. Naravno, nikakvu štetu nije naneo. 

Tada je ugledao kako se iz daljine približava spokojno još jedan nemački avion koji je već izbacio bombe. Štuka je nastavila u niskom letu, ne izvlačeći se, kako bi izbegla sovjetsku protivavionsku odbranu. Georgije je u ljutnji brzo skinuo s pojasa bombu RGD-33 (Ручная Граната Дьяконова образца 33 года). Dosetio se nečega po čemu je David postao mitski slavan, pobedivši Golijata. Otrgao je platneni remen s puške i brzo napravio improvizovanu praćku vezavši bombu krajem remena.

Aktivirao je bombu, brzo zamahnuo remenom i zavitlao ju je iz sve snage uvis. Procenjeno vreme aktiviranja bilo je nešto manje od četiri sekunde. Bacio se na zemlju očekujući da će bomba pasti nedaleko od njega. Međutim, dogodilo se neverovatno! Ova improvizacija uletela je u putanju aviona! Platneni remen omotao se o propeler, a granata (koje je napravljeno u više od pedeset miliona komada) na vreme je odradila svoje. Odradila (сработала), kako to zadovoljno kažu Rusi.

Eksplozija je otkinula jedan od tri kraka. Snažni motor ”Junkers Jumo-211 Da” od 1200 ks nastavio da okreće razdešenu elisu. Nekontrolisane vibracije učinile su ostalo – s aviona su počeli da otpadaju delovi oklopa i junkers se raspao u vazduhu. Čak i da je uspeo da iskoči, pilot ne bi mogao da se spase jer nije imao dovoljnu visinu. 

Nemci su na svoj način opisali taj događaj, veličajući herojstvo pilota, kapetana Antona Kajla i podsmevajući se sovjetskoj PVO. Kapetan Kajl nije bio nepoznat u Nemačkoj jer se Gering starao da svaki uspeh svojih pilota razglasi što više. Kajl je bio komandir eksadrile, as koji je učestvovao u brojnim rizičnim bombardovanjima zbog čega je i odlikovan gvozdenim krstom. Ipak, ovo bombardovanje nije preživeo. 

Šta se dogodilo s junakom ove priče, Davidom Drugog svetskog rata? Židovski se nadao da će ga konačno, posle ovog podviga, bez obzira što je bio plod neverovatne slučajnosti, prebaciti u borbenu jedinicu. Međutim, komandant korpusa, general – major Karmakov, tek onda nije hteo da se odrekne ovog neobičnog prevodioca.

Nažalost, ratna sreća nije im bila naklonjena. U beskrajnim spiskovima Centralnog arhiva Ministarstva odbrane na sajtu ”Podvig naroda” može se videti da on i general od oktobra 1941. godine se vode kao nestali u borbi (пропавшие без вести, missing in Action). Takvih je u Crvenoj armiji bilo između tri i pet miliona (!). Tačan broj do danas nije utvrđen.

Sticajem okolnosti nije sačuvana nijedna fotografija Grigorija Osipoviča Židovskog. Ovaj događaj nije bio plod mašte nekog agilnog komesara jer je događaj dokumentovan uz mnoštvo svedoka. Divizijske novine ”Borbeno znamenje” koje su izlazile u redakciji 174. divizije 62. streljačkog korpusa opisale su podrobno ovaj događaj. Šta su na to rekli Sovjeti? Ono što smo više puta do sada citirali – u ratu, kao u ratu…