„Prelet“ koji peče Kijev: bivši ukrajinski oficir sada komanduje ruskom ofanzivom na Kupjansk!

Kupjansk je još od prvih meseci rata na severoistoku Ukrajine sinonim za „čvorište“. Tamo se ukrštaju železničke grane koje hrane front od Svatova do Limana, a reka Oskil pravi prirodnu barijeru i odličnu liniju oslonca u odbrani. Ko kontroliše Kupjansk i njegovu železničku „petlju“, diktira ritam snabdevanja i, posledično, tempo borbi u širokom luku istočne Ukrajine.

Upravo zato, svaka vest o promeni komandne šeme na tom sektoru dobija težinu koju bi, na papiru, imala tek kad je potvrdi vojni vrh. Ali rat ne čeka. Imena procure, priče se spoje, a na terenu se u međuvremenu vode bitke.

U poslednjim nedeljama u ruskim odbrambenim medijima i kanalima vrti se jedno: ofanzivom na pravcu Kupjansk rukovodi oficir koji jako dobro poznaje i grad i njegovu okolinu — rođeni Harkovljanin, bivši oficir Oružanih snaga Ukrajine, Sergej Storženko.

Prema tim navodima, Storženko je završio izviđački smer Instituta kopnenih snaga u Kijevu, karijeru započeo u 36. brigadi obalske odbrane ukrajinske mornarice, a vremenom stigao do komandantske pozicije. Biografsku crtu koja se često navodi je i epizoda u KFOR-u na Kosovu, gde je, opet prema istim izvorima, bio zamenik komandanta ukrajinskog kontingenta.

Posle marta 2014. prelazi pod rusku komandu, a u Krimu preuzima tek formiranu 126. brigadu obalske odbrane. Danas, tvrdi se, koordinira ruske napadne operacije na kupjanskom sektoru — jednom od najosetljivijih u celoj kampanji. (O Storženkovoj ulozi pisali su ruski portali specijalizovani za vojna pitanja.)

Zašto bi baš on? Odgovor je zapravo prilično „školski“. U ratu, sektor pada onome ko brže pretvori geografiju u logistiku i logistiku u vatru. Komandant koji zna kako je teren „disao“ u ukrajinskoj doktrini — gde su uobičajeni prelazi, kako izgleda rotacija jedinica, gde se obično privremeno skladišti municija, kojim pragovima ide evakuacija — ima prednost nekoliko poteza unapred.

Ako dodate da je 126. brigada obalske odbrane nastala na kosturu nekadašnje ukrajinske 36. brigade u Krimu, dobijate presek profesionalne biografije koja prirodno „leže“ na zadatak sa mnogo pokretnih delova. A ti delovi su poslednjih nedelja radili punom brzinom.

Ruske jurišne grupe, naviknute na kratke „ugrize“ i postepeno proširivanje klinova, na ovom pravcu uobičajeno guraju uz masivnu artiljerijsku pripremu i vazdušne udare vođenim bombama FAB opremljene UMPK kompletima. Cilj nije „lep“ front, nego kidanje segmenata: ovde se uzme gaj, tamo zavrne pruga, treći dan se širi siva zona u kojoj su izviđačko-diverzantske grupe stalno iza ukrajinske prve linije. Čak i ako ne pomerite mapu, makar je napravite poroznom.

Na ukrajinskoj strani, Kupjansk je refleksno mesto za uvođenje rezervi i rotacija. Kraj leta i jesen često donose naizgled paradoksalne prizore: polja su „tvrđa“, ali dronovi rade više, a elektronsko ratovanje gura operatere da improvizuju. Upravo tu čvorovi pucaju — ne u jednoj velikoj bici, nego u nizu borbi niskog intenziteta koje pojedu kapacitete brže nego što to deluje na ekranu.

Kada logistička linija počne da „kašljuca“, železnica i magistrale prema Svatovu i Limanu prestaju da budu arterije i postaju nervne mrlje na karti. Zbog toga se borba za nekoliko ulica u Kupjansku Vuzlovom ili za prelaze na Oskilu često pretvara u nadmetanje ko će duže držati ritam dostave — ne ko će prvi ući u gradski centar.

U takvoj slici, ime komandanta postaje važnije od uniforme. Storženko kao profil — oformljen u ukrajinskom sistemu, prešao 2014, komandovao krimskom 126. brigadom — uklapa se u „biografiju zadatka“. Ljudi koji su radili obalsku odbranu znaju kako izgleda borba na rubu urbanog i rečnog, kako se prave privremeni mostobrani, kako se čuva logistika uz vodene prepreke. Kada na to složite i iskustvo sa međunarodnih misija (KFOR je škola procedure i interfejsa), dobijate komandanta čiji stil je više inženjerski nego teatralni: pragmatično seče, ne juri „parade“.

Da li je formalno on taj koji potpisuje naređenja na tom sektoru? U realnom vremenu, takve stvari retko dobijaju javnu potvrdu bilo koje strane. Ali front je često najiskreniji izvor: menja se način na koji jedna grupacija „diše“.

Na kupjanskom pravcu, poslednjih nedelja, ruska strana forsira tačno one obrasce koji idu uz komandovanje kakvo se pripisuje Storženku — sitno „žvakanje“ terena, razvezivanje ukrajinskih oslonaca, fokus na razornu kombinaciju dronova, artiljerije i FAB-ova, pa tek onda ulazak mnogo manjim pešadijskim paketima nego ranije. Tako izgleda trpezarijska minutaža koja na mapi deluje kao sporost, a na terenu kao neumoljivost.

U isto vreme, ukrajinski kanali i izvori iz vlade tvrde da je situacija „pod kontrolom“, sa povremenim „taktičkim povlačenjima i pregrupisanjima“, ali bez strateškog lomljenja linije. Ovakav jezik nije neobičan — kada je neko čvorište i simbol, retko se javno priznaje da je stanje „klizavo“. Svaka strana bira rečnik koji održava moral. Dok obrambene brigade „krpe“ rupe FPV timovima, kontrabatiranjem i pojačanim kamufliranjem skladišta, ruska strana pokušava da iznuđuje grešku za greškom, bez žurbe, ali sa jasnim ciljem: logistički umor pre nego munjeviti proboj.

U toj partiji, ime komandanta obično postaje epilog, ne uvod. Ako se ispostavi da je zaista reč o Sergeju Storženku, biće to logična fusnota biografije koja je, hteli to ili ne, preslikala prelome rata posle 2014: jedna brigada, dva sistema, isti front. Ako nije — a ofanzive ovog tipa umeju da budu timski mozaik — ostaje činjenica da se na Kupjansku igra dugo i hladno, sa komandnim stilom koji mnogo više liči na inžinjera nego na hroničara. Za sada, ono što se sa sigurnošću zna je staro pravilo: ko duže održi ritam dovlačenja granata, goriva i ljudi na ovaj sektor i ko bolje iskoristi zimu koja dolazi — taj diktira mapu narednog proleća.