Evo jedne mitološko-istorijske priče čije posledice odjekuju i danas. Za Englesku, njeno naseljavanje, etnički sastav i poreklo, ni danas istoričari i etnolozi ne mogu da utvrde tačnu istinu. Pretpostavke pretežno navode da je ona nastala od germanskih plemena. Slično je i s jezikom. U njemu su izmešani uticaji germanskih, normanskih i francuskih plemena. Kako se onda dogodilo da ta šarena družina vlada, izvesno vreme, celim svetom, stvarajući sliku o gospodarima iz senke?
U tome su svakako igrali veliku ulogu stvarni istorijski događaji – Ratovi ruža i period elizabetanstva. Međutim, i mitovi su ti koji su uporedo s realnim događajima gradili sliku ove imperije. Prvu istoriju Engleske napisao je Italijan Polidore Vergil (Historia Anglica, 1434). Nju je naručio Henri VII, s namerom da dokaže legitimnost dinastije i da njene predstavnike poveže s pozitivnim kretanjima, predstavljajući sebe i svoje podređene kao nosioce Bogom kontrolisanih istorijskih težnji (!). U te poduhvate spada i mitologija vezana za vitezove Okruglog stola, kao jedan od kamena-temeljaca engleskog mentaliteta koji im je pomogao da postanu Imperija u kojoj sunce nikad ne zalazi.
Vitezovi Okruglog stola (Knights of the Round Table) okupljeni su mitologijom stvorenom oko kralja Artura (King Arthur, legendarni britanski vođa na prelazu V i VI veka). U književnosti i drugim spisima ti vitezovi pojavljuju se tek sredinom XII veka. Suština njihovog postojanja je neprekidna potraga za Svetim graalom. Starofrancuski – Graal, Grâl, Sangreal, Sankgreal (od lat. Gradalis, korak po korak), jedan je od simbola stradanja u srednjevekovnim francuskim legendama. Smatra se da je iz te čaše Hrist pio na tajnoj večeri, a zatim je Josif iz Arimateje u njoj sakupio krv iz rana razapetog spasitelja. Josif je bio taj koji je od Pilata tražio i dobio telo Hristovo kako bi ga sahranio u grobnici koju je za sebe pripremio, isklesanoj u steni.
Mit kaže da bi onaj ko bi popio vino iz svetog grala postao besmrtan. Opšta kultura pak uči da je Sveti graal simbol večitog traženja nedostižnosti. S tim ciljem su se okupili vitezovi oko okruglog stola, ali i sa zadatkom da održavaju mir i harmoniju Arturovog kraljevstva. Okrugli sto je zahvaljujući njima postao simbol ravnopravnosti učesnika koji za njim sede – do danas. Često se mogu videti fotografije najviših državnih organa kako zasedaju upravo za okruglim stolovima. Šta je ovde objektivan problem koji razotkriva tanku podlogu mita? Opis tih vitezova veoma verno odgovara izgledu vitezova iz razdoblja između XII i XV veka! Arheolog Majls Rasel (Miles Russell) s univerziteta Bornmut tvrdi da nije bilo ni vitezova, ni okruglog stola, pa ni ekskalibura, čarobnog mača koji je čekao na mladog Artura, sina Utera Pendragona. Štaviše, on smatra da je kralj Artur amalgam, spoj pet različitih ličnosti od kojih nijedna nije bila sam on.
Nije jedini koji je to zaključio. Nezavisno od njegovih istraživanja, grupa njegovih kolega s univerzitata Reding posle četiri godine temeljnog rada stigla je do istog zaključka koji su obrazložili na sledeći način: posle katastrofalnog požara koji se dogodio u XII veku, monasi su stvorili mit kako bi privukli što više hodočasnika i novčanih priloga. Od početnog, mitskog Avalona gde je navodni kralj sahranjen, grob se kroz priče ”premestio” u Glastonburi u grofoviji Somerset, Jugozapadna Engleska. Katadrala je obnovljena u arhaičnom stilu kako bi što više naglasila mitološki osećaj. U navodnom grobu pronađeni su ostaci iz XI veka koji ni na koji način nisu bili povezani s vremenom kralja Artura.
Legenda je počela da se širi kroz literaturu i stvoreni su likovi koji su predstavljeni u britanskom Epu o kralju Arturu, ali i kroz mnoge druge kasnije viteške romane i fantazije. Tačan broj vitezova nikada nije bio utvrđen. Neke legende svedoče da je bilo do 150 ljudi, izmišljenih ličnosti; moguće je da su neki od njih kao svoj uzor imale prototip u nekom od stvarnih vitezova. Većina književnih i dramskih dela ove tematike obrađuje vitešku potragu za Svetim graalom. Najpoznatiji, odnosno najpopularniji pisci ovog žanra (kurtoazni roman – höfische Dichtung; fr. poésie courtoise – pažljiva, pripovedačka literatura) bili su Kretin de Trua (Chrétien de Troyes, XII vek, tvorac ovog žanra) i Volfram fon Ešenbah (Wolfram von Eschenbach, poznati nemački pisac XII veka). Veći broj tekstova napisali su anonimni autori Vulgatskog ciklusa (Lancelot en prose, Vulgate). To je bio niz romana na temu arturovskih legendi na starofrancuskom jeziku. Tako je nastao i zbornik Mabinogion (na srednjovalinskom jeziku Cymraeg Canol, jednom od keltskih dijalekata).
Većini njih mesto radnje bilo je Arturovo kraljevstvo u koje su smeštali nove vitezove i njihove podvige: Gavejna (engl. Gawain, fr. Gauvain), Lanselota (fr. Lancelot du Lac, engl. Lancelot of the Lake), Galahada (engl. Galahad; fr. Galaad ), Persivala (fr. Perceval, nem. Parzival, engl. Percyvelle) i druge. U tim romanima sam Artur bio je u drugom planu. Konačno, posle više desetina autorskih i anonimnih tektova, tek je ser Tomas Melori (Sir Thomas Malory, XV vek) u svom monumentalnom delu ”Smrt Artura” spojio sve vitezove. Istina o tom romanu je sledeća: Melori je napisao osam knjiga pod nazivom ”Knjige o kralju Arturu i njegovim hrabrim vitezovima Okruglog stola”. Ona je krovna knjiga svih arturovskih legendi. Već 1485. godine engleski štampar Vilijem Kekston objavio je Melorijevo delo pod naslovom ”Smrt Artura” ( Le Morte d’Arthur). Ono je postalo jedinstvena enciklopedija arturovskog mita.
Ko su bili vitezovi?
Pošto se bavimo mitom koji je izgrađen na izmišljenim herojima različitog porekla, života i doživljaja, pri čemu su njihova priključenija bila više puta prepisivana (kojom prilikom je menjano, dodavano ili oduzimano sve ono što je trenutni autor mislio da treba), ovo je nemoguće ustanoviti. Francuski tekstovi XIII veka spominju broj od 130 do 366 vitezova, a Laiamon (Layamon ili Lawman, pravnik) u svojoj poemi ”Brut” spominje čak 1600 vitezova. Kada su apetiti spomenutih monaha i pisaca bili zadovoljeni, a vreme potvrdilo ili demantovalo mitove u kojima je bilo veoma često i previše preterivanja, počelo se s realnijim pristupom ovoj temi. Džon Drajden (John Dryden, engleski pisac iz XVII veka) opisao je 12 vitezova, Valter Skot (Walter Scott, živeo na prelazu XVIII i XIX veka, tvorac pravog istorijskog romana) pominje 16 vitezova koji su ispunjavali sve standarde viteške etikecije. Međutim, tih pravila po kome bi neko postao član kluba Okruglog stola, nije bilo u srednjovekovnoj literaturi. Samo je insistirano da su se za stolom mogli naći najbolji i najvažniji vitezovi.
Literatura i čitaoci su učinili svoje, ali i protok vremena. Stoga danas sa sigurnošću možemo da navedemo one koji su na taj način priznati za vitezove: Gavejn (Arturova desna ruka u mnogim romanima), Lanselot, nepobedivi vitez koji se zaljubio u Gvineiru, Arturovu ženu što je dovelo do pada kraljevstva. Model zapeleta je očigledno antički. Tu su bili još i Galahad, Lanselotov sin, monah, Persival, Lamorak (njegov brat), Bors, njihov ratni drug; Arturov mlađi brat Kej (upravnik na dvoru), Mordred (rođak ili sin Arturov, engleska verzija Bruta). Gavejn je imao braću Gareta, Gaherisa i Agravejna. Uriens je bio šurak Artura, Ivejn, njegov sin, a Bediver je sačinjen na osnovu stvarne ličnosti, kralja Gerena ap Erbejna (Gerren ap Erbin, kralj Dumonije, kraljevstva na jugu Britanije). Poslednji vitez bio je Bediver (engl. Bedevere, val. Bedwyr,fr.Bédoier), koji je preživeo bitku kod Kamlane. On je bacio mač ekskalibur u vodu. Arturovska literatura (arturijana) imala je snažan uticaj u Evropi, ali je po njenom uzoru napisan samo roman o Tristanu i Izoldi (anonimni francuski roman), gde je Tristan služio kralju Marku.
Kako se pojavio Okrugli sto?
Ovaj simbolični, gotovo scenografski detalj, koji je temelj mitološke simbolike jednakih, prvi je opisao englsko-normanski pesnik Vas (Wace) oko 1150. godine u svojim pričama o kralju Arturu. U to vreme u Evropi je procvetalo rangiranje staleža (mestničestvo, naziv koji se iz Rusije proširio celom Evropom). Ta pravila su nastala u procesu formiranja socijalnih grupa koje su određivale rang i položaj neke porodice, njenih članova, odnos prema drugim porodicama, učešće u zvaničnim ceremonijama, itd. Temelj takvog načina ponašanja bilo je mesto za stolom – ko bliže sedi za stolom do suverena, taj je važniji. U feudalizmu su bili vrlo česti sporovi oko mesta za stolom; oni su dovodili čak i do oružanih sukoba. Legenda kaže da je kralj Artur, upravo u želji da to istakne, naručio okrugli sto za kojim su svi bili ravnopravni.
Uticaj ove legende bio je veliki na stvarni život. Godine 1284. engleski kralj Edvard Prvi Dugonogi (Edward Longshanks, Plantagenet) okupio je svoj Okrugli sto kako bi proslavio zauzeće Velsa. Njegov unuk (inače zakleti pobornih arturijana i kurtoaznih običaja) Edvard Treći je 1344. godine u Vindzoru formirao svoje viteško društvo Okruglog stola. Najpre je organizovao turnir, a zatim i raskošnu večeru. Za večerom je prihvatio zakletve nekoliko grofova, barona i vitezova koji su mu činili glavninu za tim stolom. Nakon čina zakletve, kralj je naredio izgradnju velikog aneksa zamka, prečnika 60 metara, sa pokrivenim krovom ispod koga se nalazila sala za bankete s ogromnim okruglim stolom. Nešto kasnije, 1348. ili 1349. godine on je isti sto napravio i u Ličfildu, gde je, pored njega, sedelo 17 vitezova.
Ubrzo posle pohoda u Francuskoj kralj je odustao od svojih maštovitih, pa i ekscentričnih planoa osnivajući viteški Red ordena podvezice (The Most Noble Order of the Garter) umesto zajednice Okruglog stola. Orden zaslužuje posebnu priču, no ovde ćemo ukratko predstaviti taj čudni naziv: grofici Solsberi je za vreme plesa s kraljem ispala podvezica; kada su prisutni počeli da se smeju, kralj je podigao podvezicu i stavio je na svoju nogu rekavši: ”Honi soit qui mal y pense”. U najbližem prevodu – ”Neka se postidi onaj ko je nešto loše pomislio o ovome”. Ostala je tradicija da se u Vinčesteru organizuje, do danas, Okruli sto s 24 učesnika koji potvrđuje viševekovni kontinuitet ovog mita koji je pretočen, delimično, u stvarnost.
Јован Деретић каже да је Артур био Србин у служби римске војске. . У једној од верзија филма Артур и другови желе да се врате кући на исток, у једној сцени један од витезова се удара у груди и дере се РУС !! Филм је филм али свакако занимљиво ново размишљање у њему. Авалон је вероватно наша Авала )))
Nikakav Artur ni vitezovi nisu postojali , a sve što su Engleti željeli da napišu i od toga stvore mit, ostvarili su. Njihovi nosioci krune su poznati po mnogo čemu, samo nisu po viteštvu. Henri i njegove žene znaju to. Ono što je stvarno ostalo iza Anglosaksonaca i što nije mit je robovlasništvo, aparthejd, kolonizacija u najgorem obliku i sva veličina i bogastvo imperije poticalo je od ekonomski izrabljivanja kolonija i naroda, rada robova i aparthejda u Južnoj Africi odakle su crpili dijamante i zlato. Da ne pričamo o kolonizaciji Indije bogastvu koje je prenešeno u London, južne države Amerike sa najodvratnijim robovlasničkim sistemom u službi britanske krune. To su dostignuća umirujuće imperije od koje je ostao samo engleski egoizam i lažni tradicionalizam, kao i arogancija.