Pravi mač u kamenu

Slušaj ovaj članak

Već smo pisali o najpoznatijem legendarnom oružju u koje svakako spada Mač u kamenu (The Sword in the Stone) i Ekskalibur (Excalibur) legendarnog kralja Artura. 

Stariji pratioci se verovatno sećaju i čuvenog stripa kanadsko-američkog crtača Hala Fostera (Harold Rudolf Foster, 1892-1982) o princu Valijantu iz doba kralja Artura (Prince Valiant in the Days of King Arthur), koji je objavljivao i Politikin Zabavnik. Strip je počeo da se štampa 1937, a naredne godine princ Valijant je dobio mač koji peva (Singing Sword) – navodno, sestrinsko oružje mitskog Ekskalibura. Pisac Džek Vajt (Jack Whyte, 1940-2021) je ovu priču ponovo popularizovao 1993, u svom delu Mač koji peva ili Okrugli sto (Singing Sword, The Round Table). Vremenom, pogotovo površni čitaoci, počeli su da izjednačavaju ova tri mača. U svakom slučaju, oni su bili i ostali plod legenda i fikcija: čudotvorni mač (mač u kamenu) je, navodno bio utisnut u nakovanj na steni i onaj ko ga izvuče, bio bi pravi kralj Britanije. Naravno, to je uspelo samo Arturu. No, tokom jednog od svojih pohoda, Artur je polomio mač iz kamena pa mu je jezerska vila (Lady of the Lake) podarila Ekskalibur.

No, daleko je manje poznato da i danas postoji pravi mač u kamenu ili Mač Svetog Galgana.

 Radi se o maču bivšeg osionog toskanskog viteza, Galgano Gudiotija (Galgano Guidotti, 1148-1181). Nakon što mu se pojavila vizija Sv. Mihaila, Galgano je 1170 godine napustio raskalašni život, mač zabio u kamen i zamonašio se. Nakon smrti, proglašen je za sveca a oko mača zarivenog u kamen je od 1220 do 1340 podignuta Rotonda – kapela na toskanskom brdu Montesiepi. Likovni prikazi mača u kamenu koji se povezivao sa Galganom javljaju se već u 13 veku no prvi realni izvori potiču iz kraja 16. veka. Prilikom pastoralnog obilaska Montezijepija 1576, zabeleženo je da se ispred mono-blok kamenog oltara, ispod svoda Rotonde podignute na mestu stare isposnice, nalazio  mač. U središtu (Rotonde) je bio izgrađen jednostavan oltar od jednog komada kamena. Kako ljudi pričaju, ispod oltara, (se nalazio) mač Svetog (Galgana), na čudesan način zaboden do svoje nakrsnice u stenu a mogao se i videti kroz pukotinu. Sledeći podatak odnosi se na radove koji su obavljeni 22. jula 1694. oko kapele i u njenoj unutrašnjosti. Prilikom ovih radova pronađena je olovna kutija u blizini krstionice, u kojoj se nalazila zabeleška o maču. 

Dva veka kasnije, u izveštaju sa arheoloških iskopavanja izvođenih tokom 1915. godine, navodi se da je od 1832. prorektor episkopske kurije u Volteri, Silvio Bartali, manje-više redovno kontrolisao stanje očuvanosti mača. Tokom izrade prvih studija o arhitekturi Montesiepija i o samom maču, pronađen je očevidac Đulio Petriči (Duilio Petricci). On je potvrdio da je u vreme njegovog detinjstva mač bio ispod bakarne kupole kapele sa teškim vratima. U vreme kada su vrata bila otvorena, pristup maču zarivenom u kamen bio je slobodan. Petriči je negde oko 1924 godine bio i svedok zalivanja mača olovnim pečatom kako bi se fiksiralo (polomljeno) sečivo. No, jedan od prvih zvaničnih izveštaja o vandalskim aktima u vezi sa mačem potiče tek iz 1960. godine, kada je, prilikom pokušaja krađe, oštrica slomljena. U to vreme je lokalni paroh don Cimpi naložio da se polomljeno sečivo bolje učvrsti pomoću cementa. Sledeći paroh, Vito Albergo, založio se za profesionalnu popravku oštećenog mača u cilju njegovog izlaganja široj javnosti. Tom prilikom je uklonjen stari, trošni cement i zamenjen novim, u boji sličnoj boji stene u koju je mač bio zaboden. Uprkos ovim naporima, legendarno oružje samo je izazvalo još veće interesovanje kradljivaca. Tako je 21. marta 1991. jedan mladić pokušao da isčupa mač ali su ga karabinjeri odmah uhapsili.

Reljef Giovanni di Agostino iz 1332-1347 sa prikazom Sv Galgana
Reljef Giovanni di Agostino iz 1332-1347 sa prikazom Sv Galgana

Nakon ovog slučaja koji je bio burno medijski propraćen, pokrenuta je ozbiljna rasprava kako trajno obezbediti relikviju na njenom mestu u Rotondi. Ujedno, to je bilo vreme kada su započeta i prva naučna proučavanja verodostojnosti Galganovog oružja. Ispitivanja je 18 maja 2001 pokrenuo  poznati italijanski hemičar Luiđi Garlašeli (Luigi Garlaschelli). Prvo je procenjen stepen očuvanosti sečiva koje je u dužini od 170 mm štrčalo iz stene. Nakon toga, doneta je odluka da se paralelno sa nevidljivim delom oštrice izbuši rupa prečnika 11 milimetara. Dr Vernillo sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Sijeni (Facolta di Medicina dell′Universita di Siena) u otvor je uvukao fiber-optički endoskop ali – sečivo se nije moglo videti. Ovaj postupak samo je omogućio da se uzmu uzorci starog cementa sa dna otvora. Nakon toga, izbušena je još jedna rupa, sada pod uglom prema pukotini u koju je bilo zariveno oružje. Već nakon nekoliko santimetara, ovaj put se na endoskopu ukazao profil čelične oštrice. Snimljeno je da se linija preloma na delu koji je virio iz stene i onoga sakrivenog u kamenu poklapa, što je značilo da obe celine pripadaju istom artefaktu. Nakon toga, mikro-uzorci čelika ispitani su X-zracima fluoroscetnog spektometra PV-9800. Hemijska analiza je pokazala da čelik sadrži  80,4 ppm (parts-per notation, 0.00804%) bakra (Cu), 70,5 ppm (0.00705%) nikla (Ni), 39,2 ppm (0.00392%)  olova (Pb) i 0,104 ppm (0.0000104%) kadmijuma (Cd). Ovo je odgovaralo hemijskom sastavu već ispitivanih uzoraka srednjovekovnog toskanskog oružja iz perioda 10-12 veka  i nisu nađene primese tipične za savremene čelike. Dalje, analizom izgleda oružja, zaključeno je da je mač najverovatnije izrađen oko 1170 godine, odnosno, da po poznatoj klasifikaciji Oukšota (Ewart Oakeshott, 1916-2002)  pripada tipu XI, I, G. 

Klasifikacija maca po Ouksotu
Klasifikacija maca po Ouksotu

Radarskom analizom otkriveno je da ispod mača postoji šupljina dimenzija 2x1m, za koju se pretpostavlja da je pogrebna komora u kojoj se verovatno nalazi telo samog Galgana. Prema Garlašeliju, vise podataka bi zahtevalo arheološka iskopavanja, što je nemoguće obaviti u kapeli. 

Naravno, ostaje zagonetka kako je mač zaista dospeo u kamen. Za sada preovladava mišljenje da su oružje u pukotinu u steni zavukli cisterijanski (beli) monasi, stvarajući tako simbol krsta.

Ostavite Vaš Komentar: