Za mnoge je priča o 100. bombarderskom skvadronu postala bliža kroz seriju Masters of the Air (2024), koja je dočarala svakodnevicu posada B-17 „letećih tvrđava” tokom najopasnijih naleta USAF nad nacističkom Nemačkom. Ali izvan televizijske dramatizacije, retko ko je tako ubedljivo i istrajno svedočio o tom iskustvu kao Džon „Laki” Lakantu – pilot koji je izveo 25 borbenih misija i kasnije knjigom Damn Lucky pomogao da se nasleđe 100. skvadrona sačuva i prenese novim generacijama. Lakantu je preminuo 1. septembra 2025., u 103. godini života, kao poslednji preživeli pilot ovog zloglasnog „krvavog” odreda.
„Nismo bili profesionalci, već amateri”, govorio je Lakantu o mladim posadama koje su 1943. sletele na britanske baze da ulaze duboko u nemački vazdušni prostor. Njihova misija bila je jednostavna na papiru, ali surova u praksi: dnevno strateško bombardovanje srca nemačke ratne industrije, tačno i uporno, dan za danom. Dok bi Britanci preuzimali noćne udare, Amerikanci su leteli danju – uz cenu koja je ponekad delovala neodrživo.
U leto 1943. operacije su dobijale na intenzitetu. Amerika je gradila strategiju zasnovanu na masi bombardera i preciznosti nišanjenja danju, ali se suočavala s ključnim problemom: pratnja lovaca. U najrizičnijim sektorima, gde su B-17 ulazili dublje nad Nemačku, lovci su morali da se vraćaju zbog ograničenog dometa; posade bombardera ostajale su izložene Luftvafe presretačima i gustim zonama PVO. U julu 1943. 88 B-17 nije se vratilo, a 900 ljudi je izgubljeno. Sam 100. skvadron znao je da izgubi svih 12 aviona u jednoj jedinoj misiji – podatak koji objašnjava zašto je dobio nadimak „krvavi”.
Kulminacija tog perioda upamćena je kao „Crni četvrtak” (14. oktobar 1943.). Tog dana 8. vazdušna armija SAD izgubila je 65 bombardera i 594 člana posada u jednoj akciji. Iako istorija 100. skvadrona obiluje herojstvom, taj datum ostaje simbol cene koja je plaćena pre nego što su uvedeni lovci dugog dometa i doktrine koje su preokrenule odnos snaga na nebu Evrope.
B-17 „Flying Fortress” bio je oslonac američke strateške avijacije: četvoromotorni bombarder robusne konstrukcije, sa brojnim mitraljeskim pozicijama i reputacijom aviona koji „trpi” oštećenja i vraća posadu kući. Ipak, ni „leteća tvrđava” nije bila neuništiva. Bez stalne pratnje, formacije su trpele gubitke koji su lako mogli da poljuljaju moral i planove. Tek kada su lovci većeg dometa (poput kasnijih verzija P-51) počeli da čuvaju bombardere sve do ciljeva i nazad, dnevne misije su dobile održivu taktiku, a pritisak na nemačku industriju postao neumoljiv.
Lakantu je leteo upravo u tom najopasnijem razdoblju. Njegovih 25 misija predstavljaju reprezentativan presek izdržljivosti, veštine i sirove sreće – otuda i nadimak „Lucky/Laki”. Posle rata, umesto da ćuti, odlučio je da govori: pred studentima, novinarima, istoričarima. Njegovo svedočenje nije uljepšavano – često je insistirao na jednostavnoj istini da su mnogi došli bez iskustva i učili u hodu, dok je rat gutao letelice i posade brzinom koja danas deluje nezamislivo.
Njegova knjiga Damn Lucky nije samo lična hronika već i dokument o generaciji koja je izgurala rat iz vazduha do samog kraja, uz logistički napor SAD i saveznika, i uz cenu koja se ne može izmeriti samo brojkama aviona ili tonama bombi. Za sve koji su Masters of the Air doživeli kao uvod, Lakantuova priča je „primarni izvor” – dopuna vizuelnoj fikciji konkretnim sećanjima.
Smrt Džona „Lakija” Lakantua zatvara poslednje poglavlje jedne izuzetno krvave epohe 100. bombarderskog skvadrona. Ali nasleđe ostaje: u istorijskim studijama, muzejskim postavkama, snimcima sa fronta i – pre svega – u sećanjima koja su veterani poput Lakantua poželeli da ostave iza sebe. Njegova misija posle rata bila je možda i teža: da generacijama koje nisu živele u ratu predoči zašto se letelo i kolika je bila cena svakog povratka.
U širem kontekstu vazdušne strategije, priča 100. skvadrona i Lakantua pokazuje kako su doktrina, tehnologija i logistika sazrevale u hodu. Od neusaglašenih početaka 1943, preko katastrofa bez pratnje, do standardizacije lovačke zaštite i preciznijeg planiranja – sve je to dovelo do onoga što je Ruzvelt naglasio: „Evropska tvrđava” je imala „krov”samo dok su bombarderi bili potisnuti. Kad je krov „skinut” koordinisanim napadima danju i noću, rasplet je bio pitanje vremena.
Lakantuovo ime sada stoji rame uz rame s hiljadama drugih kako sa zapada tako i sa istoka, a koje ne pominjemo dovoljno često. Njegova poruka ostaje trezvena: u ratu nema glamura; ima hrabrosti, improvizacije, prijateljstva – i mnogo onih koji se nisu vratili.
Na slici je B 24 Liberator