Ova narodna priča svima је poznata. Ko uzme, kajaće se, ko ne uzme isto će se kajati. I dok se to u priči događa u mrklom mraku pećine, Ukrajina je osvetljena 24 sata i figurativno i bukvalno. Nema više mesta na OSINTU na kome ne možete pronaći nekada tajne, a svakako dragocene podatke – o etničkom, jezičkom, religijskom sastavu, prirodnim bogatstvima i dragocenostima.
Kada je reč o vojnim aspektima SVO teško je sačuvati čak i brojeve jedinica, namenu, komandante. Sve se, reklo bi se, vidi; manipuliše se do iznemoglosti svakom sitnicom, dok analitičari i kauč-ratnici odavno sebe smatraju ravnopravnim sagovornicima. Da li je baš tako? U ruskoj analitičkoj javnosti (prilično izoštrenoj, a svakako i podeljenoj, kao u svakoj polemici) vodi se već izvesno vreme diskusija koja bi se mogla simbolično nazvati – treba li Rusiji Ukrajina – i kolika?
Kakve koristi ima od SVO i kada bi, u kom trenutku i kod kog ispunjenog cilja, trebalo da se zaustavi? Svakako ne pre ispunjenja svih zahteva, a oni se, kako vidimo, polako (bar neformalno) proširuju, onako kako se to milenijumima radi kada jedna strana nadvladava vojno. Za naš pojam, rasprava je, ipak, samo retoričkog tipa, čak reklo bi se i nepotrebna, ali Rusi sada, dok im stvari idu bolje, mogu malo i da teorijski kombinuju šta bi bilo kad bi bilo.
Kako to izgleda gledano s neutralnog stanovišta? Kako se to vidi odavde, s našeg prostora? Ne sumnjamo da ruske kolege umeju da budu objektivne, ali i dramatične, pa i lične. Uostalom, teško je biti subjektivan kada se podnose žrtve. Pokušaćemo da na osnovu više parametara odgovorimo na suštinsko pitanje: treba li Ukrajina Rusiji, u kom obimu i obliku?
Polazište nam neće biti ni rusofobija ni rusofilija, jer za nauku to nisu dobri saputnici. Ako svako voli svoj narod i državu, lakše će se razumeti s drugima koji isto osećaju za svoju zemlju. Zato je najbolje pogledati istini u oči. Svi relevantni parametri biće razmotreni i s pozitivne, i s negativne strane. Ni po babu, ni po stričevima…
1. Istorijsko-etnički motiv
U dužem tekstu Ukrajina kao raskrsnica naroda bavili smo se genezom tog prostora, pa ako neko želi, može da konsultuje navedeni tekst. Rusi su SVO započeli s generalnim ciljem da trajno zaštite narod na prostorima koje su u poslednjih sto godina sovjetski rukovodioci iz svojih razloga otpisivali iz sastava Rusije i dodeljivali ih Ukrajini.
Pozivati se pri tom na istorijsko pravo jeste veoma osetljiv zadatak i diskutabilna osnovica. Ono spada u pravnu filosofiju (kod nas postoji, pored studentskih radova, samo jedna nevelika knjigica na tu temu); sada, kada se ni zvanično proklamovane međunarodne konvencije ne poštuju, njegovo potezanje često ima uzaludnu konotaciju. Nažalost.
Zašto? Zato što je istorijsko pravo zasnovano na plimama i osekama nacionalnih pokreta, romantizmu i mitu, tako da umnogome zavisi od istorijskog konteksta. Ono što se smatralo istorijskim pravom na neku teritoriju u XIX veku danas ne izgleda tako. Promenila se etnička slika (organizovano ili spontano), društvene okolnosti, itd. Neko unuče izbeglice iz Srpske Krajine svakako ima drugačija osećanja prema njoj nego njegov deda koji je morao da se spasava traktorom.
Primera za to ima mnogo, jer je od 1848. godine nekoliko svetskih potresa (uz dva svetska rata), izazvalo brojna i trajna (!) premeštanja naciona i etničkih grupa, kakva nisu viđana od Velike seobe naroda. Kada se Rusi pozivaju na istorijsko pravo, oni to gledaju drugačijim očima nego mi; poznato je da kad se oni negde utemelje, teško ih je se otresti.
Podsetimo da je u Odesi na poslednjem popisu iz XVIII veka u Odesi je bilo najviše Rusa, pa Srba (!). Inače Odesa je pored Donbasa, takođe 1922. godine u završnim evropskim obračunima između SSSR i Poljske (pomognute saveznicima) ”prepisana” Ukrajini i izdvojena iz matice Rusije zajedno sa Zaparožjem, Hersonom, Nikolajevom i Podunavljem.
Postoji i sadašnjica: ni danas, gde je većinski rusko stanovništvo, slika nije etnički čista, čak ni na Krimu koji se uzima kao primer ruskog homogenog etnosa. Međutim, Rusima to ne smeta; oni na svojoj ogromnoj teritoriji imaju preko 200 naroda i narodnosti, mnogo jezika, više konfesija, i svi su građani Rusije.
S druge strane, kao primer etničkog inžinjeringa (raseljavanje krimskih Tatara, povoloških Nemaca, itd), navedimo da je Lavov bio dugo pod poljskim uticajem i da bi i Poljaci mogli, pozivajući se upravo na istorijsko pravo, da potražuju svoj grad nazad. Međutim, za manje od pedeset godina tamo je etnička slika bespovratno izmenjena. Tako je, uglavnom, svuda, je se država postarala da na svoj način obavi etničko čišćenje (setimo se proterivanja Turaka za vreme Todora Živkova, a o našoj istoriji i da ne govorimo).
Mereno ovim kriterijumom, Rusi nemaju potrebe da u ciljeve SVO dugoročno ugrade i osvajanje teritorija, jer ih imaju dovoljno. Međutim, zaštita etničkih pripadnika je nešto drugo. Ona se ne može obebediti rezolucijama i najoštrijim protestima, već oružjem. Mi to sebi nismo mogli da ostvarimo, oni mogu.
Procenili su da samo fizička zaštita i stavljanja pod kišobran Ruske Federacije, a ona se ostvaruje via arma, može obezbediti miran život Rusa na prostorima koji su do skora bili formalno van Rusije. U ovom aspektu imamo razloge da smatramo da je s njihove strane bilo opravdano što je operacija započeta. Zaključimo da s istorijsko-etničkog stanovišta Rusi jesu imali i imaju razlog da zadrže oslobođene teritorije.
2. Ekonomski razlog
Ne postoji prirodno bogatstvo kojim Rusija ne raspolaže u dovoljnoj meri, kako za sebe, tako i za eksport. Mogla bi da opstane sama na Zemlji. Pri tom nije načela još ni delić ogromnog bogatstva severoistočnog Sibira, a posebno Zapolarja i polarnog kruga, gde se nalaze ogromne rezerve pitke vode, nafte, gasa, pa i čistih vazdušnih masa, koji će u idućoj generaciji takođe biti povod za ratove.
S druge strane, Ukrajina je najveća njiva Evrope, a Donbas, koji je sada u sastavu Ruske Federacije, bio je njen najbogatiji i najnapredniji deo. On je sada pod kontrolom Rusije. Ipak nemoguće je naći dokument koji će eksplicitno potvrditi da su Rusi pošli u osvajački pohod na teritorije i bogatstva. Na osnovu ovoga možemo pretpostaviti da Rusima Ukrajina, kao takva nije potrebna. Naprotiv.
Ona je i veliki sused, uvoznik, poslovni partner u mnogim oblastima privrede, posebno teške industrije i vojno-industrijskog kompleksa. Nije nerazumno pomisliti da se mnogi boje čak i mira između Rusije i Ukrajine jer bi se dve velike privrede našle na zajedničkom koloseku.
Nemoguće? Ko bi ga znao…Setite se odnosa Rusije i Irana, pisali smo o tome. Još bolji primer je Čečenija: posle dva krvava rata jedan od glavnih bulevara u Groznom nosi Putinovo ime
dok Amat sila ostavlja pustoš gde god se pojavi. I to nisu usamljeni primeri. Ne treba uopšte sumnjati u mudrost Istoka, samo što je ona nama malo dalja nego što mislimo.
Šta se može još razmotriti? Zagovornici ideje da se treba zaustaviti na desnoj strani Dnjepra, a na nekim mestima ga i preći (spoj sa Pridnjestrovljem i ponovni izlazak na Dunav, pri čemu će narasti i uloga naše države, upravo onako kako je to bilo krajem XVIII veka) tvrde da će obnova razrušenih gradova, privrednih objekata, sabraćajnica biti izuzetno skupa. Pri tom se navodi primer Krima.
On je upravo iz ekonomskih razloga (kao prioritetnih) prepisan Ukrajini! Šta je s njim uradila USSR tokom svog trajanja u Sovjetskom Savezu? Praktično ništa! Pisac ovih redova bio je više puta u prilici da se uveri da je u Krim ulagano (za sovjetske pojmove) veoma malo. Kao da su Ukrajinci prećutno prihvatali to da krimska zemlja nije njihova. Kada je došlo do razdruživanja i deobnog bilansa, vrlo brzo su ukrajinski oligarsi i tajkuni odlučivali o ulaganjima.
Kako? Poznato je da je kapital najveća kukavica i ide samo tamo gde je sigurno. Pragmatični skorojevići nisu hteli da ulažu u prostor koji je pod znakom pitanja. Podsetimo da su se već na prvom referendumu 1991. godine, koji je organizovala vlada Ukrajine, građani plebiscitarno, u ogromnoj većini izjasnili za autonomiju, što je tada značilo i potencijalno priljučenje Ruskoj Federaciji.
I danas, devet godina od sjedinjenja, Krim, bez obzira na ogromna ulaganja koja su zaista enormna i neprekidna, još uvek nije ono što je zacrtano. Urađen je kapitalni Kerčenski most (dva mosta u neposrednoj blizini); sa skromne aerodromske, prizemne zgrade napustlili smo Simferopolj u martu 2018. godine, a već u junu smo sleteli na jedan od nalepših evropskih aerodroma.
Stotine kilometara najstavremenijih autoputeva ubrzano premrežavaju ovo poluostrvo. Pri tom on nije bio (do sada) poprište razaranja kakva su u Donbasu. Međutim, kada se počinje rat, i s tim se računa. Podsetimo da su Nemci podigli Đavolje brdo kraj Berlina od šuta srušenih zgrada, a već posle nekoliko godina nije se videlo da je Berlin bio godinama pod bombama.
Nesumnjivo je da će ekonomija Rusije i njenih prijatelja na tome poraditi, što se može videti i na primeru Marijupolja. Rusima na ruku idu i permanentne krize s energentima na svetskom nivou, ali ne samo to: očigledno je da je planska ratna ekonomija iz doba SSSR ostavila svoj trag i država se brzo prebacila na ratni režim. Zaključimo – ekonomski razlog kao takav, nije prepreka da se SVO vodi i završi, a da Rusi obnove ono što su srušili, ostajući na oslobođenom (osvojenom).
3. Vojni motivi
S njima je, reklo bi se, najlakše. Rusija sebi ne može da dozvoli da se zaustavi dok sve ciljeve ne ispuni. Ciljevi se ispunjavaju, ali nisu ispunjeni, stoga povlačenja (osim taktičkog, iznuđenog operativnim dejstvima) nema. Tehnički gledano – veličina i dubina teritorije sada, s novim napadnim sredstvima, ne znači mnogo.
Povlačenje bi bio istorijski udarac, a koliko će biti duboko zona razdvajanja više nije prioritet. Zaključak je, ne samo naš, da se Rusi neće povući s tih teritorija, pa će, prema tome, morati da se o njima staraju kao o isturenim položajima, vojnički posmatrano. Pri tom će građanski organi morati da obezbede održiv razvoj i prosperitet privrede i kvaliteta življenja na novim teritorijama. Nekoliko godina mira i ljudi će vrlo brzo početi da potiskuju minule događaje, prihvatajući stvarnost. To znaju i oni koji je kreiraju.
4. Politički i geostrateški motivi
Upravo su iz tih motiva Rusi i započeli SVO jer je već od 1945. godine Sovjetski Savez (s njim i Rusija) bio izložen stalnom pritisku od strane Zapada koji je rezultirao razdruživanjem (urušavanjem) SSSR. Velikom brzinom Zapad je prekoračio sve dogovore i za dve-tri godine našao se na granicama Rusije, pri čemu je Ukrajina bila taj meki stomak preko koga se moralo ići.
Kao što u Ukrajini trenutno ne postoji režim koji bi smeo da potpiše kapitulaciju (ili, blaže rečeno – sporazum o ispunjenju zahteva SVO), tako ni u Rusiji niko ne bi mogao da donese odluku o formalnom povlačenju iz Donbasa i drugih reona. Ono što je započeto, Rusi ne mogu da obustave i da se povuku, pa to više nije ni predmet rasprave.
U Kremlju sada ne sede ljudi čiji mentalni sklop odseća na Gorbačova ili Jeljcina. To što su sada pod sankcijama i što se od mnoštva zemalja ne priznaje Fait accompli (svršena stvar), istorijski ne znači ništa. Proći će, ako treba i decenije, stići će državnici koji neće ostrašćeno posmatrati situaciju (ukidati Dostojevskog, skidati s repertoara ruske kompozitore, izd).
SVO i dilema tamnog vilajeta
Kakvu ukupnu sliku trenutno imamo? Podsetimo se da je jula 2021. godine Putin objavio esej ”O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca” dokazujući da su oni jedan narod. Pored poruke narodima, to je bila poruka i diplomatiji o principijelnom polazištu Ruske Federacije. Lavrov, jedan od najvećih diplomata današnjice, više puta je naglasio da su ciljevi SVO demilitarizacija i denacifikacija Ukrajine, uz otklanjanje bezbednosnih pretnji Rusiji.
Međutim, jedan od ciljeva koji objedinjuje ova tri jeste i generalni: obezbediti interese ljudi koji Rusiju smatraju svojom otadžbinom. Podsetimo da Rusi za to imaju više pravnih osnova, između ostalog i onu poznatu Minhensku konferenciju o novoj bezbednosnoj arhitekturi kada su nedvosmisleno promovisali da će svoje interese štititi na svakom metru Zemljine kugle. Da li da podsećamo šta se dogodilo u Gruziji, otkuda ruski kontingent u Maliju, Libiji, Siriji?
Vraćamo se na početak. Pitanje treba li Ukrajina Rusiji, u kom obimu i obliku očigledno je retoričko. Samo državni suverenitet i integritet može zaista na nemirnom prostoru, trbuhu Evrope, da obezbedi miran život i pobednicima i poraženima. Ukrajini će ovo biti ko zna koji put da menja granice, kao i Rusiji, ali Rusi su ti koji su do sada vukli poteze.
Zaostavština Romanovih unela je u ruski duh ono što istoričari znaju: to je bila jedina dinastija koja je za sobom ostavljala više nego što je zatekla. Taj motiv (u sadašnjoj situaciji – svakako arhaičan i megalomanski) nije bio okidač za SVO, ali i on je deo opšte slike te velike nepoznanice zvane Rusija.
Jedino resenje je isterati rasiste iz Ukraine 🇺🇦 i podici zid, pa nek se razmnozavaju tamo gamad i jedu svoja prirodna bogatstva
Pa valjda bi trebalo da ukrainci odluce gde i kako ce da zive. Ni Rusi vise nece da zive u rusiji a kamoli neki drugi narod. Samo ko mora ostaje u Rusiji , svako ko moze odlazi sto dalje
Ovaj rat je samo iz hira, matorog Boljševičkog DIKTATORA…
Koliko će stići daleko pitanje je..ljudi čine državu…Rusija ima problem sa kvalifikovanom radnom snagom..slično na balkanu elita je novokomponovana kriminalnopohlepna, neće učen i vešt čovek da radi kod šupaka koji smatraju da je količina stečenog materilajnog dobra merilo uspeha..drugi problem je natalitet..ne može se sva krivica svaliti na ženski rod – lutkice iz Trsta..kakvi su mužjaci..pogledajte klince muškarce..sve suv luzer i prepisivač ološ i navijač, bez ikakve osobenosti pripadnik krda..ako se jedan sagne da pase travu i ostali će..ako se jedan ošiša na debilnu šerpa frizuru i ostali to rade..blede kopije..ne misle svojim glavama bez ideja , razmišljaju samo kako da “naprave lovu” ….da zasnuju porodicu, vaspitavaju decu…to će neko drugi ..
Pa…treba Ukrajina, treba…ako ne Rusima onda nama…ja bi da sam na mestu Putina ponudio nama, Srbima iz SR a i iz RS, pošto vidim da i tamo u RS šteka demografija zbog feminizovanih žena koje bi da se udaju isključivo za momka manekenskih proporcija bar ko Bred Pit, obavezno bar 185 cm visine, sa p.e.d.e.r.s.k.i.m. naglaskom i obaveznom trendi bradicom, al da ima 20 godina tako da je slabo iskustvo sa ženama tako da one mogu da dominiraju i kondicioniraju ga svojim umotvorinama o superiornosti žena nad glupavim muškarcima kako bi on ispravno razmišljao, da već ima 2-3 mil.evra, da vozi BMW i bavi se izgradnjom zgrada, da joj omogući da ne radi i da joj dolaze one žene iz održavanja stubišta, stanova, kuća, da ona ima koga da ponižava pošto petogodišnjice mature nisu česte za te svrhe, da prihvati da ona ima tu neku svoju karijeru koja nikako da počne ali evo, nije još red za decu nego posle 35-te njene i to eventualno jer rađanje boli a deca nerviraju, to su obaveze od kojih se ne može da spava do podne, a dotle đukci, da se posle rata kolko Srba iz SR i RS oće naseli u Ukrajinu, posla ima kolko voliš posle rata, i ja GARANTUJEM da će za 10 godina posle toga Ukr.opet imati 50 mil.stanovnika💁. A naše feminem & turbopametne balkaniše “manekenke” nek se po srbiji, rs, hrvackoj snalaze sa nepalcima, filipincima, indijancima kako znaju pošto smo svi mi “isti”, “beda” i “p.e.d.e.r.č.i.n.e”💁
Da li ti znaš tako šta se dešava sa nama na Kosovu?
jednako ko što se dešavalo sa nama u hrvackoj-prepušteni zapadnoj “demokratiji” i kroatima, novoosveštenim “demokratama”, a srpska vlast pošto je na EUropskom putu ne sme ni da prizna da smo izbeglice, a pošto nisu bili pametni da dogovore ruske baze oni imaju američke i ne smeju ni vojno da brane narod …i tako vekovima i još se pitaju kako su srbi postali katolici, hrvati, šiprari, muslimani…pa eto kako, dok srbija glumi silu i državu ljutom policijom koja mlati narod, ambiciozni srpski političari glume samostalnost aki isključivo prema istoku jer oće da imaju svoje lično stado pod kontrolom, da može da ga pelješi ali i iznajmljuje i prodaje za dolare, a takvih političara među Srbima je 200%, i neće da nađu saveznike da bi zaista bila država koja štiti svoj narod, tako se to i dešava zadnjih 200 godina koliko država Srbija “postoji”. Ukrajina pod vlasti V.Z. jednako jednako tako trži svoj narod za dolare a ja se nadam da će stati na muškarcima i da ćemo mi moći da odemo u Ukr.i tamo napravimo novi narod, da ta teritorija bude pod normalnom državom koja ne trži svoj narod za topovsko meso a balkansku prćiju, ne govorim samo za srbiju nego za čelu bivšu titoslaviju, ostaviti i odyebati, eto nek tamo ostanu oni koji vole tamošnje žene da žene, mentalitet, privredu, a da vidim i te koji atakuju da osvoje balkan kolko će se “usrećiti” tom prok.letom zemljom, a vidimo svi da i slovenci masovno beže iz slovenije i odumiru usled demografije, hrvati su rekorderi, šiptari isto, feder-bosanci isto, još i mi imamo najviši natalitet ako ćemo da gledamo samo 2.decimalu💁
Ništa ti ne bih spomenuo osim: izdrži još malo.
Ja sam još 2014-te rekao da će Rusija uzeti celu Ukr.,osim Galicije i tih zapadnih delova sa stanovništvom koje je zaglupljeno EU/NATO bajkama i koje je najsiromašniji deo Ukr., ti ljudi Rusiji nisu potrebni.
Ramzane, ne uči se geopolitika od Šešelja ???
Jeste, zbog činjenice da nikada više Ukrajina neće biti barem neutralna.