Koje pouke mogu da se izvuku iz najveće vazduhoplovne bitke između Indije i Pakistana?

Dana 7. maja 2025. godine, između vazduhoplovstava Indije i Pakistana došlo je do najveće vazdušne bitke u novijoj istoriji, u kojoj je, prema tvrdnjama zaraćenih strana navodno učestvovalo najmanje 125 borbenih aviona.

Sukob je obuhvatio direktne okršaje između francuskih, kineskih i ruskih lovaca. Ali šta je zapravo pokazao ovaj istorijski sukob? I da li je neko stvarno izvojevao sigurnu pobedu?

Uzrok sukoba – teroristički napad kod Pahalgama

Povod za novu eskalaciju višedecenijskog sukoba bio je teroristički napad 22. aprila 2025. godine, kada su islamistički ekstremisti ubili više desetina indijskih civila-turista u blizini Pahalgama, na teritoriji Džamu i Kašmira. Incident je brzo prerastao u granične razmene vatre, a zatim i u punu vojnu operaciju s obe strane.

Indija je u noći 7. maja pokrenula “Operaciju Sindur”, usmerenu na gađanje infrastrukturnih i operativnih baza terorista u Pakistanu, što je ubrzo eskaliralo u najveću vazdušnu bitku savremenog doba.

Nejasne informacije i obostrane tvrdnje

Zvanične informacije o toku sukoba su kontradiktorne. Dakle, o ishodu bitke se može suditi samo na osnovu zvaničnih izjava Islamabada i Nju Delhija, podataka međunarodne štampe, kao i fotografija uništenih aviona, među kojima su bili Rafale, Mirage 2000, MiG-29 i Su-30MKI indijskog vazduhoplovstva.

Indija tvrdi da je izvela uspešne udare krstarećim i planirajućim bombama iz svog vazdušnog prostora, bez ulaska u pakistanski. Indijski vazduhoplovni maršal Avađeš Kumar Bharti izdao je oprezno saopštenje:

„Njihovim avionima nije dozvoljeno da pređu našu granicu. Nemamo olupine, ali sigurno smo oborili nekoliko aviona. Još nećemo objavljivati brojke.“

Dodao je i da su svi indijski piloti preživeli i da su ciljevi uništenja terorističkih kampova postignuti.

Međutim, postoje i drugačije procene, prema kojima je pakistansko ratno vazduhoplovstvo, naoružano kineskim lovcima i avionima za rano upozoravanje i kontrolu (AWACS), lako nadvladalo indijsko, koje je svoju strategiju oslonilo na supermoderne francuske Rafale i ruske Su-30MKI. Ko je u pravu u ovom sporu?

Bitka na daljinu – strategija Indije

Vrlo je verovatno da su oboje u pravu, koliko god to čudno zvučalo. Činjenica je da operacija Sindur nije uključivala probijanje neprijateljskog PVO sistema niti prelazak granice indijskim bombarderima, kao ni direktne vazdušne borbe između indijskih i pakistanskih lovaca. Fokus je bio na preciznim udarima iz vazdušnog prostora Indije, koristeći visokoprecizno naoružanje.

Indija je primenila strategiju udara sa distance. Rafale avioni koristili su krstareće rakete SCALP i bombe HAMMER, koje, kada se ispuste sa visine od oko 15 kilometara, mogu da pogode ciljeve udaljene do 70 kilometara. Ove rakete i bombe su nam već dobro poznate iz ukrajinskog sukoba.

Takođe postoje informacije da su Indijci koristili i protivbrodsku krstareću raketu BrahMos, modifikovanu za udare po kopnenim ciljevima, koju je moguće lansirati sa ruskih lovaca Su-30MKI, proizvedenih po licenci u Indiji.

Jasno je da sa takvim naoružanjem, namenjenim za udare po zemlji, avion više ne može aktivno učestvovati u klasičnim vazduhoplovnim borbama. Zapravo, to se od njih ni nije očekivalo, budući da je zadatak tokom operacije Sindur bio izvođenje preciznih udara dalekometnim raketama vazduh-zemlja, bez prelaska državne granice, iz vlastitog vazdušnog prostora.

Pakistanska kontra: Kina u akciji

Ipak, nešto je krenulo po zlu – pakistanske vazdušne snage su čekale u zasedi. Budući da su im Sjedinjene Države odbile modernizaciju F-16 flote, Islamabad se okrenuo vojnoj saradnji s Kinom, koja je zainteresovana da ga ojača protiv Indije.

S druge strane granice, u zasedi su čekali kineski višenamenski lovci Čengdu J-10CE generacije 4++ i lovci JF-17 Block 3 četvrte generacije, takođe kineske proizvodnje. Potonji predstavlja rezultat duboke modernizacije u kojoj su korišćene tehnologije sa teškog lovca Chengdu J-20, koji se prema zapadnoj klasifikaciji smatra avionom pete generacije.

Njihovo najefikasnije oružje bile su kineske rakete vazduh–vazduh PL-15E, koje su pakistanski piloti sa J-10CE uspešno upotrebili u borbi.

Tokom razvoja ove rakete, koja je namenjena suočavanju sa američkom AIM-120 AMRAAM, u Kini su se nadahnjivali ruskom raketom R-77. Raketa PL-15 ima skraćene stabilizatore glavnog i repnog upravljačkog sistema i smanjen raspon krila, kako bi mogla da stane u unutrašnji naoružani prostor lovaca J-20 i FC-31.

Domet rakete PL-15 procenjuje se na 200–300 km, dok bi izvozna verzija PL-15E trebalo da ima značajno manji domet. Ipak, činjenica da su Pakistanci oborili indijske avione sa udaljenosti od 150–160 km, može ukazivati na to da su koristili rakete sa punim taktičko-tehničkim sposobnostima, bez smanjenja performansi za izvoznu varijantu.

Pouka za sve: ko ne vidi – taj gubi

Ova bitka pokazala je da dominacija u modernom vazdušnom ratu ne zavisi samo od letelica, već i od sistema izviđanja, navođenja i dalekometnog naoružanja.

Dok su Indijci pokušali da vode rat bez ulaska u tuđi prostor, Pakistanci su odgovorili sa visokom organizacijom, zasedama i naprednim raketnim sistemima.

Najveća pouka ovog sukoba je da informaciona superiornost i sposobnost delovanja na velikim daljinama postaju ključ pobede. I Indija i Pakistan sada imaju ozbiljne razloge da ubrzaju razvoj svojih sistema za izviđanje, navođenje i borbu u elektronski zakrčenim uslovima.