U senci poznatih modela švedske oružarske škole našla se porodica mitraljeza Kulspruta m/36-39. Ako tražite značenje ove reči na švedskom, nemojte se mučiti, jer se nisu ni oni mučili: oružje su jednostavno nazvali – mitraljez (kulspruta). Imenica je nastala spajanjem reči kula (metak) i spruta (raspršivač).
Ovakva etimologija oslanjala se na protogermanski jezik (Kugelspritze – izbacivač kugli). Zašto Ksp m/39 nije postao slavan, bez obzira što se koristi do danas? Verovatno zato što to nije njihov originalni proizvod jer su Šveđani modifikovali poznati mitraljez brauning 1917.
On se najpre pojavio u vodom hlađenoj verziji m/36. To je bila prilagođena verzija brauninga 1919 na postolju. Taj model brauninga proizvođen u čak pet kalibra, kao i njegov prethodnik, prilagođavajući se različitim tržištima. Švedska verzija korišćena je za pešadiju i montirala se na najrazličitije nosače. Relativno lak mitraljez, mogao je da se nosi bez velikog opterećenja.
Kako se licenca našla u Švedskoj?
Pre 1926. godine, Švedska nije imala RV kao zaseban vid. Kao neutralna zemlja, ona je pretežno razvijala vojno-industrijski kompleks u izvozne svrhe, pa ju je međunarodna situacija primorala da se malo više pobrine o svojoj bezbednosti. Do tada su KoV i RM imali zasebna vazduhoplovstva. Korišćeni su mitraljezi švarcloze ( Schwarzlose – Maschinengewehr Schwarzlose M.7).
Njih je, po uzoru na maksim proizvodila renomirana austrijska firma Steyr Mannlicher AG u Štajeru. Ovaj popularni mitraljez (s retkom osobinom, ostvarivanjem automatike putem trzaja zatvarača) po licenci proizvodili su još i Carl Gustafs stads gevärsfaktori (Švedska), Zbrojkovka Brno (Austrougarska) i kompanija Artillerie-Inrichtingen koja je osnovana u Delftu, Holandija, još 1679. godine.
Problem s mitraljezom švarcloze bio je taj što nije mogao da dejstvuje kroz polje propelera. Stoga su dvadesetih godina sprovedeni uspešni testovi s modelom brauning 1919. Švedska je kupovala i nakupila od 1920. do 1930. godine ukupno 185 komada.
Iskusni švedski oružari lako su uočili izvanrednu upotrebljivost Brauningovog sistema koji je bio veoma jednostavan i jevtin za izradu. Direktor renomirane kompanije Karl Gustav Statd Gevarsfaktori (Carl Gustafs Stads Gevärsfaktori) proračunao je da fabrika može proizvesti 50 vodom hlađenih brauninga M1917A1, po istoj ceni kao i 30 mitraljeza švarcloze; proverili su računicu nekoliko puta i onda su pokrenuli proizvodnju.
Najpre se pojavio vazdušno hlađeni mitraljez Ksp m/22 koji je predstavljen 1930. godine, kao i prvi brauning s vodenim hlađenjem, M1929, koji je proizvođen u Švedskoj pod oznakom Ksp m/14-29. On je još uvek koristio tronožac m/14 s mitraljeza švarcloze.
Između 1930. i 1936. godine fabrika je proizvela 274 mitraljeza Ksp m/14-29. Model brauninga s vodenim hlađenjem unapređen je 1936. godine i dobio je oznaku Ksp m/36 (kopneni). Počeo je da se proizvodi kao jednocevni pešadijski mitraljez i kao udvojeni PA mitraljez.
U toj verziji nosio je oznaku Ksp m/36 lv dbl. Ove dve verzije bile su slične, ali su postojale neke specifične, neznatne razlike vezane za namenu oružja. Borbena masa iznosi 51 kilogram, od čega je sam mitraljez mase 23 kilograma, postolje 25, a voda za hlađenje tri kilograma. Stoga nije ni čudo što ga opslužuje pet ljudi. Maksimalni domet s metkom 6,5mm je do 2.000 metara, a s metkom 8 mm i do 3.000 metara. Teorijski, najveći domet mu je do 5.000 metara.
Pojava Ksp m/39
Od njega je postao Ksp m/39, verzija s vazušnim hlađenjem. Najpre je montiran na borbena vozila raznih namena, a zatim i kao PA mitraljez, koristeći municiju 8 мм (8×63mm, m/32). Njegov osnovni kalibar bio je 6,5×55 mm m/41 (6,5 mm sk ptr m/94 prj m/41), da bi posle Drugog sv. rata, sedamdesetih godina, modifikovan na NATO kalibar 7,61×51mm.
Ovaj mitraljez koristi se, između ostalog, na švedskom osnovnom borbenom tenku Stridsvagn 122 (Strv.122A), licenciranom nemačkom leopardu 2A5.Na tom tenku su urađena izvesna poboljšanja: ojačan je hodni deo, čeona strana je dopunjena oklopnim modulima i dodatno je zaštićen krov.
Umesto klasičnih farova postavljeni su četvrtasti reflektori, a posluga je na svojim mestima dobila pojaseve kao u automobilima (!). Na telu tenka nalazi se francuski sistem Galax za lansiranje dimnih kutija. Od 122 tenka, 29 je sastavljeno u Nemačkoj, a ostali u Švedskoj.
Još jedno vozilo koje se viđa na poljima bitke SVO i često se spominje, takođe ima mitraljez Ksp m/39. To je Stridsfordon 90 – Strf 90, borbeno vozilo pešadije koje se proizvodi od 1993. godine. Razvoj je počeo u kompanijama Hägglunds i Bofors da bi se proizvodnja nastavila u BAE Systems.
Kakav je to mitraljez i kakva mu je istorija upotrebe? On je u trupi od 1939. godine, a jedini korisnik u rodu pešadije jeste Švedska, dok se kao pomoćno oružje na Strf 90 nalazi u naoružanju Švajcarske, Norveške, Ukrajine, Estonije, Finske, Holandije i Danske. Proizvođen je od 1937. do 1944. godine, mada se po drugim izvorima prvi primerci opitno pojavljuju još 1936. godine.
Teorijska brzina paljbe je od 600 do 720 metaka u minuti, a praktična oko 300. Napravljeno je 7.600 primeraka. Dužina cevi je 607 mm, a ukupna dužina 1.365 mm. Ima više razloga zbog čega se on često ne spominje. Najpre, podrazumeva se da je švedski proizvod vrhunski, pa se niko nije posebno divio njegovoj pojavi.
Kombinacija američke inovativnosti i švedske solidnosti je garancija uspeha. Drugi razlog je taj što je on najviše korišćen kao pomoćno oružje za potrebe PVO i oklopnih jedinica. Njega je teško bilo videti u prvom borbenom redu kao njegove pandane u drugim armijama. Stoga je on, iz drugog plana, radio vredno ono čemu je bio namenjen, a solidnost i kvalitet su mu bili najbolja reklama.
