Ratovi, kao sve drugo, imaju svoju logiku. Ona je iskazana kroz njihove ciljeve i metode. Najveći cilj većine ratova bilo je i ostalo osvajanje teritorija i bogatstava koja se na njima nalaze. To se može uraditi na mnogo načina. Nažalost, najbrže je ratom. I najsurovije.
Objašnjenja i razloga za ratove ima bezbroj, a povod se lako izmisli; najveći motiv im je pohlepa, a najveći saveznik im je – laž. I ona ima svoju logiku i zakonitosti. O tome je pisano mnogo.
Posebno su se lažima i manipulacijom bavili oni kojima je to struka – psiholozi, psihijatri, retoričari, logičari i, konačno, filosofi. Cilj ovog kratkog teksta nije da razotkrije metodologiju Hitlerovog laganja jer je to notorna stvar, već da jednu od njegovih najvećih laži raskrinka.
Ta laž odnosi se na manjak zemlje u Nemačkoj, jedan od njegovih istorijskih motiva da započne osvajanja.
Za to nam nije potrebno znanje iz psihologije ili logike, već samo činjenice, a njih ima mnogo i to baš iz nemačkih izvora.
Nemci i deficit zemlje
Ovo je jedna od kapitalnih tvrdnji kojima se Hitler često i obilno služio, gotovo sistematski (sto puta ponovljena laž ”postaje” istina). Iz te tvrdnje proistekla je njegova poznata teorija o ”životnom prostoru” (Lebensraum). Ovo pitanje on je često obrađivao, kako usmeno, tako i pismeno, u raznim novinskim tekstovima.
Jedno od centralnih mesta sintagma životni prostor zauzima i u njegovoj knjizi – manifestu ”Moja borba” (”Mein Kampf”). On u njoj odbacuje ideju o obnavljanju granica Nemačke iz 1914. godine i jasno nagoveštava da nacionalsocijalisti moraju pred sebe da postave kao cilj znatno veće teritorijalne težnje i ekspanziju Nemačke.
Ovaj cilj u potpunosti je osnovan na poznatoj teoriji ”prodor na Istok” (Drang nach Osten). Uprkos uvreženom ubeđenju da je ovaj naziv potekao od Bizmarka, termin je prvi upotrebio poljski novinar Julijan Klačko još 1849. godine. Nije dokazano da li je to njegov izvorni iskaz, ili je nekoga citirao.
Utemeljen je na starovekovnim i srednjevekovnim težnjama Nemaca i njihovih saveznika za kolonizacijom slovenskih zemalja. Taj proces nije tekao kako je najpre zamišljeno Severnim krstaškim ratovima. Većina slovenskih naroda njima se uspešno oduprla. Stoga je krajem devetnaestog, a posebno u XX veku dobio na aktuelnosti, onda kada je Nemačka počela da nameće svetu sliku o sebi kao čvrstoj etničkoj zajednici.
Nemački ”prodor na istok” aktuelizovao je Austrijanac Adolf Hitler. Na kojim sve proizvoljnostima, neistinama pa i svesnim manipulacijama (eufemizam za laganje) je on to zasnivao i kako se to može raskrinkati i demaskirati? Njegovi najjači argumenti, da bi došao na vlast, nisu bili samo rasizam ili borba protiv komunizma i Jevreja, već nešto mnogo opipljivije – zemlja. Obradiva zemlja koja može da prehrani stanovništvo i donese bogatstvo.
Pitanje zemljišta je pragmatično i egzaktno. Zašto? Zato što zemljište ima svoje jedinice mere – are, hektare, kvadratne kilometre. Ima skale upotrebljivosti, opis kvaliteta i namene, nomenklaturu geografsko-morfološkog porekla, itd. Hitler nikada nije precizirao koliko tačno nedostaje Nemačkoj zemlje za komotan život i razvoj, niti je obrazlagao zašto smatra da je Nemačka prenaseljena.
Tek je u rukopisu svoje druge, neobjavljene knjige ovom pitanju pristupio sadržajnije. Posle rata saznalo se da je knjiga pripremana pod naslovom ”Druga knjiga – Zweites Buch”. Rukopis se pripisuje njemu jer bivši poverenik nacističke izdavačke kuće ”Eher verlag”, Jozef Berg to potvrđuje i naučnici to ne spore.
Stil i jezik su prepoznatljivo Hitlerovi, tako su utvrdili grafolozi i lingvisti. Međutim, tu i nisu bili potrebni veštaci jer je poznato da je sam Hitler odustao od štampe, pa je rukopis smestio u sef skloništa 1935. godine, gde ga je pronašao 1945. godine jedan američki oficir. Štampan je posle rata 1961. godine, a piratsko izdanje je stiglo na tržište već 1962. godine.
Ovaj rukopis otkriva Hilterov maltuzijanski karakter. Objasnimo ukratko ovaj pridev, jer on jeste važan za razumevanje karaktera njegove manipulacije: Maltusova teorija, nazvana po Tomasu Robertu Maltusu, tvrdi da se žive vrste (pa i čovek) množe geometrijski, a sredstva za život, hrana posebno, aritmetički. Iz tih razloga neizbežni su ratovi i prirodne katastrofe, kako bi se održala ravnoteža na Zemlji (!).
Dekart bi za ovu teoriju rekao: ”Ne postoji tako glupo učenje da ga neko ne bi zastupao”. Ova teorija, osim što je bila netačna i proizvoljna, bila je i opasna. Hitler je smatrao da život ljudi zavisi od žitarica koje se dobijaju sa određene teritorije.
Tu, formalno logičnu tvrdnju, on je potkrepio procenom da je odnos od 136 ljudi na kvadratni kilometar nezdrav odnos, te da nemački narod sa postojećim zemljištem ne može da prehrani sebe. Naravno da je ova tvrdnja lako oboriva.
Dovoljno je koristiti geografske parametre i statistiku iz popisa. Pedantni Nemci sačuvali su statističke podatke s kraja dvadesetih godina koji su odlično, profesionalno obrađeni i nisu još bili kontaminirani mistifikacijom koja je kasnije usledila. Na taj način mogu se lako proveriti bilo čije tvrdnje, pa i Hitlerove.
Šta kažu objektivne brojke?
Godine 1925. Nemačka se prostirala na 468.718 km². Prema tadašnjem popisu, imala je 62,48 miliona stanovnika. Prosečna gustina bila je 133,1 čovek po kvadratnom kilometru. Gustina je svakako varirala, pa je u gradskim aglomeracijama bila ogromna gustina naseljenosti. U Berlinu je to bilo 4.581,2 čoveka po kvadratnom kilometru, u Hamburgu 2.775,4 čoveka na kvadratni kilometar itd.
Suprotno tome, u ruralnim oblastima gustina je bila veoma mala. U regionu Meklenburg bilo 37,64 čoveka na kvadratni kilometar. U najvećim poljiprivrednim oblastima Nemačke, posebno na istoku, gde je bila njena žitnica, gustina naseljenosti nikako nije ometala poljoprivrednu proizvodnju.
Tu nije kraj protivargumentima. U toj statistici detaljno je objašnjena struktura zemljišta i stanje seoskih gazdinstava. Godine 1928. od 46,8 miliona hektara opšte površine zemlje, oranice su bile zastupljene s 20,6 miliona hektara, odnosno 44,1% površine države! Blizu polovine Nemačke bila je obradiva zemlja. Ove brojke mogu se uzeti kao prosečan odnos ukupnog i obradivog zemljišta u Nemačkoj.
Popisivači su bili veoma profesionalni, tako da imamo i profil korišćenja oranica. Žitaricama je bilo zasejano 58,2% ili 12 miliona hektara, uključujući 4,7 miliona hektara raži i 1,7 miliona hektara pšenice. Produktivnost je bila veoma visoka, natrposečna u odnosu na Evropu.
Kada se saberu sve stope prihoda, dobijaju se impresivni rezultati: 273 kilograma hleba i 594,8 kilograma krompira sa prosečnog kvadratnog kilometra. Nikako se ne može reći da Nemci nisu imali gde da proizvedu hranu ili da su gladovali. Naprotiv.
S ovom količinom, mogle su da se nahrane dve Nemačke, i to pri tadašnjem stanju agrotehnike i prehranjivanja! Već ovaj podatak dovoljno govori o tome koliko je kolosalna laž Hitlera da Nemci nemaju prostora da prehrane sebe.
Čime se Hitler vodio kada je izgovarao ovakve neistine?
Istina je da je zemlja bila krajnje neravnomerno raspoređena među gazdinstvima. U Nemačkoj je postojalo 5.096.500 domaćinstava, od kojih je nešto malo više od tri miliona, ili 59,4% imalo male parcele, od pet ari do dva hektara. Samo 4,2 % zemljoposednika vladalo je s 46,6% obradivog zemljišta.
Specifična pojava bilo je okruženje velikih gradova, gde je dominiralo usitnjeno zemljoposedništvo. Razlog za to leži u činjenici da su velika industrijska preduzeća često pomagala svojim radnicima da steknu pomoćne parcele oko svih kuća, olakšavajući koliko-toliko svoje snabdevanje.
Stoga, kada običan čovek iz grada, ne zagledajući previše, vidi kako su mase ljudi natrapane na ogromnom broju malih i sićušnih parcela, nije mu bilo teško da poveruje Hitleru da Nemačka nema dovoljno zemlje.
Za gore iznete podatke i njihovo razumevanje bilo je potrebno, ipak, kakvo-takvo znanje i šira slika. A zašto bi prosečan Nemac o tome razmišljao kad ima vođu koji će mu to sve lepo objasniti?
S koliko zemlje bi Hitler bio zadovoljan?
Hitler je u samom vrhu svoje partije imao stručne ljude. To su bili Henrih Himler i Rihar Dare (Richard Walther Darré), diplomirani agronomi! Njima je jedan pogled na statistiku bio dovoljan da shvate pravo stanje stvari.
Međutim, nijedan od njih nije pomislio da koriguje vođu. Naprotiv! Oni su, svojim autoritetom i ličnim istupanjima, žestoko podržavali teoriju o stanju zemljoposedništva i agraru Nemačke.
Hitler je trebalo da bar nagovesti javnosti kojom površinom i odnosnom naseljenosti bi on, u ime Nemačke, bio zadovoljan. U spomenutoj, neobjavljenoj drugoj knjizi na koju se pozivaju poznavaoci ove oblasti, Hitler je nagovestio da je jedan od ciljeva Prvog svetskog rata trebalo da bude osvajanje sto hiljada kvadratnih kilometara.
Ta zemlja bila bi podeljena ratnicima, kao u rimsko vreme. S obzirom na ratne ciljeve, reklo bi se da su ovo bila skromna ”potraživanja”. Nemačka je u vreme Prvog sv. rata imala 540.800 km², i povećanje od 100.000 km² predstavljalo bi tek 18,5%. Međutim, ovde je reč o površinama kojima se Hitler bavi 1928. godine. Podsetimo da Hitler tada nije bio na vlasti; štaviše, nije ni bio državljanin Nemačke, već samo sanjar kog nije mnogo ljudi shvatilo ozbiljno!
Međutim, Hitler nije bio glup. Računice govore da je njegova manipulacija ovim problemom bila potkovana političkom slikom stanja u Nemačkoj. Ono što se sada zove ciljna grupa, za njega su bili ljudi kojima je mogao da obeća zemlju. Sasvim pragmatično razmišljanje.
Iza ove brojke, 100.000 km², nalazilo se 10 miliona hektara od kojih bi 68% bilo poljoprivredno, uključujući i 45 miliona hektara obradive zemlje. Pravičnom i ravnomernom podelom dobili bismo 272.000 srednjih seoskih gazinstava i gazda! Zadovoljnih, naravno, i spremnih da glasaju za njega.
Pri tom navedimo i činjenicu koja nije slučajna: on nije ništa napamet obećao, niti najavio nešto nerealno: u to vreme NSDAP je imala oko 100.000 članova, pa je svakom od njih mogao da obeća parcele od 50 hektara.
U Nemačkoj tog vremena stvari su stajale ovako: bogati su u proseku posedovali imovinu vrednu 378.900 rajhsmaraka, a obični ljudi – 934 rajhsmarke. Sada je svakako jasnije da Hitler nije pogrešio u računici kada je obećavao zemlju…Samo što tu zemlju nije mogao da osvoji.
Iznenađenje koje to nije
S jedne strane, teorija o ”životnom prostoru” pada u vodu, onog momenta kada pogledamo u Statistički vodič. S druge strane, to je bila odlično tempirana lozinka za partijsko članstvo koje je, na zatvorenim sastancima, u tančine upoznato šta Lebenstraum ustvari znači.
Jednostavnije rečeno – ono što su nacisti čuli u govorima Hitlera i njegovih najviših rukovodilaca, bilo je drugačije od onoga što su čuli obični Nemci ili stranci. Kada se dešifruju te stranačke poruke, biva jasnije ono što je Hitler govorio. Njegovi govori su bili neka vrsta kriptoretorike u kojoj su laž i manipulacija bili praktično sredstvo komuniciranja.
Ako se pitate - čemu ova naoko ''agrarna priča'' o naporima i pohlepi jednog diktatora, zbog čega je planirao i obećavao proširenje životnog prostora deleći obradivu zemlju, podsetimo da je Ukrajina i pre Drugog svetskog rata bila najveća njiva Evrope. Pisali smo o odiseji Ukrajine od nacionalizma do nacizma, a ona nije počela na Majdanu i nije od juče. Put do Moskve išao je baš preko nje. Prodor na istok nije bio samo san jednog ludaka i avanturiste, već i odmerena računica u kojoj je bila samo jedna nepoznata - SSSR.
