Odavno smo utvrdili da je najveći problem teorija zavera u tome što one ne mogu da se dokažu. Smatra se da postoje u istoriji samo tri teorije zavere – smrt Aleksandra Makedonskog, Minhenski sporazum i Kenedijeva smrt.
Sve ostalo (Zemlja kao četvrtasta ploča, nastanak ljudi, trajanje i nestajanje čovečanstva više puta, Titova sahrana, korona… ostalo dodajte po svom izboru ili ljubavi prema zaverama, posebno izraženom kod Srba).
Hitler i njegovi sledbenici koji su za samo 12 godina uspeli da ubiju desetine miliona ljudi, ali i stvore neke neverovatne izume, do danas aktuelne, ostavili su za sobom dovoljno materijala za tomove raznih zavera.
Na ruku im je išlo i to što su imali relativno sigurno utočište u Južnoj Americi, kontinentu za koji Drugi svetski rat praktično nije postojao. Pacovskim kanalima uz pomoć Vatikana, Švajcarske, Španije i Portugalije, čak i SAD, relativno lako stizali su do tog konitenenta, za slučaj da su izbegli osvetničkoj ruci antifašista.
Najveća, svakako, teorija je da je Hitler dugo poživeo i da je za to izneseno mnogo ”dokaza” raznih ”diskaveri naučnika”.
Šta kažu istorija, dokumenti, fakta, neumoljivi arhivi, forenzika?
Hitler je izvršio samoubistvo između 15.26 i 15.30 sati u ponedeljak, 30. aprila 1945. godine, ubivši se ličnim pištoljem ”Valter PPK”. U to vreme crvenoarmejci su bili već na prvom spratu i nalazili su se oko 700 do 750 metara od prostorija vlade, a 450 metara od njegovog poslednjeg utočišta o kome smo već pisali podrobno.
Eva Braun popila je cijankalij. Smatra se da ju je Hitler naterao da ga pregrize apulu. Kako ne bi doživeli sudbinu Muslolinija i Klare Petači (koji su kao životinje pred dranje obešeni za noge, a zatim bačeni u kanalizacionu mrežu) Hitler je naredio da njihova tela budu spaljena tako što će biti iznesena kroz neupadljivi rezervni izlaz u krugu vladinih zgrada. Umotali su ih u šatorska krila kako se ne bi raznosio pepeo i zapalili.
Sovjetski forenzičari našli su u vilici Hitlera tragove stakla ampule. Jedan od zarobljenih telohranitelja koji je zatekao tela tvrdio je da je Hitler pucao sebi u usta, ali detaljna istraga je to demantovala. Hitler je bio u poslednjim danima paranoidna, histerična kukavica i u momentu kada je pregrizao ampulu poslednjom snagom je pucao sebi u glavu, izvršivši tako dvostruko samoubistvo.
Kako se Hitler, pored toliko supertajnih bunkera, našao u Berlinu? On je ujutru 16. marta iz ”Orlovog gnezda u Langenhajn – Cigenberge (reon Ober Mirle u planinskom masivu Taunus) otišao za Berlin.
U ”Gnezdu” je bio od 10. decembra 1944. godine do 15. januara 1945. godine. Usled sistematskih napada letećih tvrđava koje su nepogrešivo napipale to mesto i počele sistematski da ga urušavaju, on se prebacio u poznatu ulicu Vilhelmštrase 77, sedište njegovog poslednjeg štaba, u krugu vladinog kompleksa.
Samo dvorište bilo je odlično zaštićeno usled visokih zgrada, tako da se čak i minobačačima teško moglo ugrozirti. Tamo je 21. januara primio svog vernog saveznika Kvislinga koji je obećao punu podršku Norveške u borbama protiv Crvene Armije.
Iz tog bunkera 30. januara Hitler se poslednji put preko radija obratio nemačkom narodu i tada je okrivio zapadne saveznike za početak rata i pozvao na borbu ”do konačne pobede”.
Nešto kasnije, 15. aprila Hitler je zvanično proglasio Berlin ”gradom tvrđavom”: ”Ako svaki nemački građanin pravilno ispuni svoj dug, Crvena armija će biti odbačena i Evropa nikada neće biti komunistička”. To su mu bile i poslednje javne reči. Kad smo već kod toga, najžešći otpor u odbrani bunkera pružili su francuski i holandski fašisti.
Kako se ubrzavala situacija?
Očigledno se Hitler najmanje pitao za tok akcija jer je već 16. aprila u 03. 01 vojska maršala Žukova počela Berlinsku ofanzivnu operaciju protiv grupe armija ”Visla” na čijem čelu je stajao general-pukovnik Hajnrici, istaknuti štapski oficir koji je organizovao odbranu na čuvenim Zelovskim visoravnima.
Međutim, valjak sa istoka ništa nije moglo više zadržati i već posle tri dana, 19. aprila visovi, kao zadnja ozbiljna prepreka su savladani. U neodoljivom jurišu ujutru 20. aprila Žukovljeve snage stigle su već na 17 kilometara od firerovog bunkera i počeli sistematsko uništavanje svega pred sobom po načelu ”spržene zemlje”. Imali su i čime.
”Andrjuše”, kalibra 300mm, povećana verzija ”Kaćuša”, čak su običnim, betonskim granatama rušili deo po deo Berlina, kao što deca ruše figure od peska na plaži. Uz svu razvijenu frontovsku izviđačko – obaveštajnu službu, Hitler je bio zaprepašćen i bukvalno se izdrao na ađutanta: ”Otkud ta paljba? Šta se dešava?”.
Posle toga je počeo da prima čestitke za svoj 56. rođendan i sve je teklo kao da je rat daleko. Svejedno, Hitler je urlao: ”Rusi su na 17 kilometara od centra, a meni niko ništa ne javlja?!”
Sve ovo je uredno zabeleženo od strane sudskih službenika u izjavama zarobljenih ordonansa Hajsa Bauera i Hajnsa Lingea koji su ih poslednji videli žive, što se može ustanoviti u zapisnicima CAMO koji su otvoreni za javnost u vreme kada je histerija oko ”živog Hitlera” poprimila i dnevno-političku konotaciju s namerom da se iskoristi za nešto više u toku Hladnog rata. Uostalom, od čega bi se ”hranio” narastajući neonacizam čiji smo svedoci i danas?
Zapamtite taj dan, 20 april 1945.godine. To je poslednji put da da je Hitler ugledao svetlost dana jer je je u dvorištu kancelarije odlikovao nekoliko desetina dečaka iz Hitlerjugenda.
Stvari su tekle neumitnim putem i već sutra, 21. aprila od 09.30 izvršen je prvi masovni udar po Berlinu, dok su sovjetske tenkovske divizije počele da prodiru u brojna predgrađa.
Hitler je otpustio svoj ličnog lekara Teodora Morela i predao njegova punomoćja Verneru Hazeru. Morel je napustio Berlin dva dana kasnije, 23. aprila.
Osvanuo je i 22. april i oko devet sati Hitler je, na čuđenje saradnika, vrlo prisebno saslušao sve raporte. Smatrao je da je Štajnerova grupacija dovoljno sposobna da stabilizuje front.
Međutim, general Krebs mu je saopštio da Štajner neće krenuti u protivnapad jer za to nije imao mogućnosti, na šta je Hitler doživeo nervni slom do histerije. Prvi je i progovorio da je ”rat izgubljen i da će ostati u Berlinu i izvršiti samoubistvo”. Posle toga je doktora Hazea pitao za savet kako da to najbezbolnije uradi, na šta mu je ovaj preporučio dvostruko samoubistvo – otrovom i metkom.
U međuvremenu, zakonski zaveden brak Eve i Hitlera nije potrajao ni četrdeset sati. U 01.00 sat 30. aprila Kajtel je izvestio Hitlera da na vojsku koja je štitila bunker Hitler više ne može da se osloni. Oko 02.30 u glavnom bunkeru Hitler se oprostio se nekoliko desetina članova najužeg osoblja, uzeo ženu za ruku, svakome je uputio po nekoliko reči i otišao je sa Evom su u svoju sobu.
Kasnije, ujutru, kada se sovjetska vojska nalazila manje od pola kilometra od bunkera, Hitler se posavetovao sa komandantom odbrane Berlina generalom Veidlingom koji ga je izvestio da će do večernjih sati i sva municija biti potrošena. Ponovo je predložio Hitleru da da se izvuče u tom metežu iz bunkera dok još može, ali Hitler mu ništa nije odgovorio.
Veidling se vratio u svoj štab u Bendler bloku gde je dobio dozvolu da pokuša proboj u toku večeri. Hitler je ponovio doručak s dvema svojim sekraricama i ličnim kuvarom. Posle toga se oprostio s Gebelsom i Bormanom, da bi oko 14.30 otišao u svoje prostorije. Ispred vrata stražu je držao ađutant šturbanfirer SS Oto Ginše koji je bio naouružan automatom MP-40.
Svedoci kažu da se pucanj nije čuo. Posle izvesnog vremena glavni ordonans Hitlera Hajnc Linge ušao je u predsoblje i osetio kroz vrata miris cijankalija i baruta. Otišao je do Bormana i zajedno su ušli u kabinet. Hitler i Eva su sedeli na otomanu. Hitler je bio desno od žene, a glava mu je bila oborena udesno. Uskoro je ušao i Ginše. On je u izjavi posvedočio da je Eva sedela levo od Hitlera, s nogama na otomanu, udaljena od muža.
Hitler je sedeo, a iz desne slepoočnice kapala je krv jer se ubio pištoljem koji je ležao kraj njegovih nogu. Krv je padala na naslon sofe, a odatle na pod. Linge je je potvrdio da na Evi nije bilo fizičkih rana i da je ona, očigledno, umrla pod dejstvom cijanida. Ginše i general Monke su zajedno utvrdili da od 15 do 16 sati niko nije ulazio u sobu, pa se smatra da je to okvirno vreme samoubistva.
Ginše je izašao iz kabineta i saopštio okupljenima u sali za sastanke (Gebelsu, Krebsu, Burgdorfu i ostalima) da je Hitler mrtav. Njih trojica, pored vođe Hitlejugenda Aksmana, lično su se u to uverili.
Linge je s još dvojicim krupnih esesovaca umotao tela i saglasno usmenim i pismenim naređenima, izneli su tela kroz rezervni izlaz bunkera, polili ih benzinom i zapalili. Dok su iznosili Hitlera, mnogi su prepoznali njegove čizme i glavu jer oni nisu bili umotani.
Dalje je već išlo nekim svojim službenim redom. Vezista u bunkeru oberšarfirer SS Rous Miš lično je izvestio komandanta Hitlerovog obebeđenja Franca Štedla i vratio se u kancelariju telegrafskog čvora. Po njegovim rečima, čuo je povike kako spaljuju Hitlerovo i Evino telo.
Prvi pokušaj spaljivanja nije uspeo. Linge se vratio u bunker i doneo debeo komad papira koji je Borman umotao kao baklju, zapalio ga i bacio na tela. Kada se oganj razgoreo, pored vrata su kao svedoci ostali Borman, Gunše, Gebels, Kempka, Higl, Lidnlof, Reizer i još nekoliko vojnika iz obezbeđenja koji su sve vreme uzdignutim hitlerovskim pozdravom propratili taj čin.
Oko 16.14, Linge, ”komandant parade”, naredio je unteršturmfireru SS Krigeru i oberšrfireru Švidelu da unište tepih na kome se nalazila Hitlerova krv. Švidel je kasnije priznao da je video pod divanom lokvicu krvi u velikom tanjiru (!). On je i pokupio čauru metka 7,65 mm koja je ležala na tepihu pored pištolja. Smotali su tepih i njega takođe spalili u dvorištu vlade.
Esovci su iznosili dopunske kanistere s gorivom da bi tela potpuno pretvorilli u prah, ali, po tvrđenju Lingea, to im nije uspelo jer je je otvoreni plamen bio jači od plamena krematorijuma, pa je bilo nemoguće prići.
Sovjeti za taj događaj nisu znali i nastavili su sistematski da urušavaju zid po zid, ciglu po ciglu vladinih zgrada, što je omelo Nemce u konačnom rešenju tela. Spaljivanje je, neobično za nemačku praksu, trajalo vrlo dugo, od 16 do 18,30 sati. Tada su Lindof i Rajser zatrpali pepeo u plitak krater od jedne eksplozije.
Može se reći da je sve to bilo urađeno prilično amaterski, što nije ni čudo jer je bilo reči o esesovcima koji su imali protokolarna, a ne praktična iskustva, a rat su proveli po štabovima bez gotovo ispaljenog metka. Uzevši u obzir da da je neprekidna paljba trajala sve do drugog maja, ovaj posao je bilo i nemoguće obaviti.
Kako je svet saznao za ovaj događaj?
Već prvog maja rajshstanica Rehchssender Hamburg prekinula je redovan rad i saopštila je da se Hitler ubio tog dana oko podneva, bez obzira što se to dogodio dan ranije. Odmah je proglašen i njegov naslednik, admiral Karl Denic. On je nekako bio i najpogodniji jer je bio profesionalni vojnik, vrlo disiplinovan i s najmanje zločina na delu. On je pozvao nemački narod da ožali Hitlera koji je ”poginuo herojski u Berlinu”.
Nadajući se pregovorima i delimičnoj kapitulaciji Denic je kao glavni pravac povlačenja trupa odredio Zapad kako bi izbegao opravdanu osvetu Sovjeta, ne znajući da su saveznici već u Jalti dogovorili i zapečatili sudbinu Nemačke.
Angloamerikanci su iskoristili pometnju pa su omogućili da oko 1,8 miliona nemačkih vojnika ne bude zarobljeno od strane Sovjeta, ali je za to vreme, pošto ni oni nisu bili naivni, znajući s kim imaju posla, ogroman broj vojnika je u tom rasulu poginuo do osmog maja.
S druge strane Krebs je s Čujkovom do četiri ujutru prvog maja ( saopštivši mu vest o smrti Hitlera), pokušao da iznudi prekid dejstava i nastavi mirne pregovore. Staljina su u 04.05 po berlinskom vremenu izvestili o smrti Hitlera, 13 sati posle tog događaja.
Sovjeti su imali već spremnu praktično po obimu knjigu bezuslovne kapitulacije, ali Krebs nije imao ovlašćenja da je potpiše. Staljin je forenzičarima naredio da prikupe nepobitne dokaze o samoubistvu.
Rano ujutru, drugog maja, vladine zgrade i podzemni bunker su bili zauzeti. U firerovom bunkeru su zatekli mrtva tela Krebsa i Burdorfa. Ipak, u Hitlerovom skrovištu instalirana je direktna kablovska veza sa sovjetskim štabom.
Stvari su se malo zakomplikovale jer su su Sojveti trećeg maja našli leš sličan Hitlerovom (možda dvojnika?) pa je to odložilo istragu za jedan dan. Dan kasnije, četvrtog maja, dok su borbe još trajale, ekshumirani su ostaci zuba koji su kasnije nepobitno pripisani bračnom paru Hitler.
Zajedno s ostacima dva psa (verovatno Blondi i šteneta Volfa) oni su dopremljeni u štab SMERŠA u Buhi u potpunoj tajnosti. Staljin, s pravom nije verovao Čerčilu koji je još pri kraju rata pripremao napad na Sovjete pod nazivom ‘‘Nezamislivo”, koji su sprečili Amerikanci.
Posao je predat elitnim sovjetskim patolozima koje je predvodio glavni sudski veštak Prvog beloruskog fronta potpukovnik Faust Kvaravski. Poručnica Jelena Rževskaja koja je učestvovala u radu, ostavila je sećanja na te dane. Ona je kao pomoćnik stomatologa Ketea Hojzermana ukazala gde da traže rendgenske snimke zubnih mostova koji su rađeni Hitleru.
Nešto kasnije 11. maja Hojzerman i zubni tehničar Fric Ehtman, saradnici ličnog zubara Hitlera Huga Blaškea, prepoznali su i utvrdili sa sigurnošću da je reč upravo o tim ostacima. Oni su inače proveli nekoliko godina u sovjetskim zatvorima.
Kada se za sve ovo zvanično saznalo?
Protokol sudskog veštačenja štampan je 1968. godine, a 1972. godine taj dokument je postao zvanični zaključak sudskih stomatologa Rejdera Sonensa i Ferdiannda Storma.
Šta je od svega ovoga nepobitno tačno? Proteze i deo Hitlerove lobanje sa rupom od metka (odvojen od leša) čuvaju se u ruskim arhivama, kao i krvavi nasloni za ruke sofe na kojoj se Hitler ubio. Šef arhive FSB izjavio je da je više međunarodnih komisija stručnjaka nepobitno utvrdilo tu činjenicu, eliminišući bilo kakvu mogućnost teorije zavere.
Međutim, ne bi to tako lako išlo da se nije pojavio Hitlerov biograf, šarlatan Berner Mase, koji je sumnjao da su to bili delovi Hitlerovog tela, pa je tako pokrenuo lavinu čak i lažnih dnevnika, što je sedamdesetih godina donelo priličnu bruku nekim izdavačkim kućama.
Nešto kasnije, 2009. godine arhrolog i osteopatolog Nik Belatoni s Univerziteta u Konektikatu pregledao je sve fragmente lobanje. Prema njegovom zaključku, kost je bila isuviše tanka za ljudsku, a sudeći po šavovima osoba je imala manje od 40 godina. Urađena je i DNK analiza Hitlerove lobanje i uzoraka krvi sa sofe. Utvrđeno je da je lobanja ženska.
Međutim, proslavljeni stručnjak je prevideo jednu sitnicu: usled vreline metka, kost se stanjila i dobila one osobine koje joj je on pripisao. Ni tom stručnjaku se nije čekalo da se pridruži teorijama zavere i stekne šarlatansku slavu, proglasivši da lobanja nije Hitletova.
Rusi nisu sedeli skrštenih ruku jer su kod njih bili svi dokazi.
Iste godine predstavnici FSB (načelnik Uprave registracije i arhiva FSB Rusije Vasilij Hristoforov) izneli su podatke da je specijalna komisija po inicijativi GUPVI (Главное управление по делам военнопленных и интернированных – Glavna uprava po pitanjima zarobljenika i interniraca) s ciljem najpreciznije moguće provere sprovela dopunska ispitivanja tela.
Pri tom je bio nađen i ”levi temeni deo lobanje Hitlera s probojnom rupom od metka”. Nešto kasnije, 1948. godine, nekoliko nagorelih predmeta, a takođe delovi čeljusti zuba koji su se slobodno nalazili po telu bili su poslati u Moskvu u istraživačko odeljenje Druge Glavne uprave Minitarstva državne bezbednosti.
Po naređenju Sjerova, predsednika KGB pri Savezu ministara SSSR svu predmeti su pažljivo zaštićeni i po posebnom protokolu smešteni u klimatizovane arhive KGB.
Konačno, delovi čela Hitlera čuvaju se u arhivu FSB, a delovi lobanje u Državnom arhivu.
Mnogi ozbiljni naučnici opovrgli su stručno ”nalaze” pristalica teorija zavere na osnovu poznatih forenzičkih metoda i time 2018. godine stavili tačku na ovaj slučaj.
Članak o tome odštampan je u naučnom časopisu ”European Journal of Internal Medicine” gde se išlo u takve detalje da se dokazalo da su se među Hitlerovim zubima nalazila samo biljna vlakna jer je bio vegeterarijanac.
Odakle onda teorije zavere?
Pored urođene ljuddske želje za Herostratskom slavom, i bolesnom identifikacijom sa svojim idolom, od 1948. do 1952. tokom denafikacije Zapadne Nemačke, pojavljivali su se razni svedoci, pa je pokrenut i sudski proces sa čak 42 svedoka.
Proces je trajao četiri godine dok sudija Henrih Steanus nije doneo nedvosmislen zaključak da ne postoji ni mrva sumnje da su ta dva leša bili Hitlerov i Evin.
Presuda je doneta 25. februara 1956. godine na 1.500 stranica! Tada je Hitler i zvanično na Zapadu proglašen mrtvim.
A šta je bilo s telima?
Kako bi izbegli mesta hodočašća, svi glavni nacisiti sahranjeni su u drvenim sanducima u ratnoj bazi SMERŠA 1946. godine u Magdenburgu.
Smatrajući da to može biti mesto hodočašća, predsednik KGB Andropov odbio je molbu vlasti DDR i četvrtog aprila 1970. godine tajno zakopao ostatke na nepoznatom mestu, stvorivši ubedljivu legendu da je pepeo bačen u reku Bideric, pritoku Elbe.
Međutim, za vreme Perestrojke, konačno je iznet i zvaničan podatak. Prilikom povlačenja sovjetskih trupa iz DDR, sanduci su iskopani, a pepeo iz njih prosut u kanalizaciju Magdengurga, tako da su Hitler i njegova družina završili tamo gde im je i bilo mesto.
Nepoverljivi Staljin dobio je 29. decembra 1949. godine u ruke tajni dosje sa sudskim izjavama Ginšea i Lingea koji su diktirani u zapisnik. Tek 1991. godine zapadnim istraživačima dozvoljen je pristup u CAMO (Centralni arhiv Ministarstva odbrane RF).
Posle 12 godina mazohističkog strpljenja i rada, svi izveštaji su objavljeni su u 2005. godine u knjizi ”The Hitler Book”. Ni Sovjeti nisu sedeli mirno jer je 1968. godine na engleskom objavljena knjiga sovjetskog novinara Lava Bezimenog ”The Death of Adolf Hitler”.
On je inače bio Žukovljev prevodilac, pa je u detalje mogao da opiše veštačenje ovog slučaja. Uz pomoć Fausta Švaravskog nepobitno je dokazano da je cijankalij bio brži od metka. Tako je hrabri, mali kaplar iz Prvog svetskog rata, nesuđeni slikar, dizajner i moler, tvorac ”Hiljadugodišnjeg rajha”, neslavno završio svoju karijeru.
PS
Ali ni to nije sve! Da je sačekao neku godinu, ko zna šta bi se dogodilo.
Prilikom jednog seminarskog rada na jednom američkom poznatom univerzitetu, dve grupe studenata su se po zadatku profesora podelile da dokažu ili opovrgnu Hitlerovu krivicu.
Osim opšte komandne odgovornosti i formalnih potpisa kancelara (to su vrlo retki dokumenti) nisu mogli da ga osude ni za prelazak van pešačkog prelaza.
Vrlo dobro druze Ivicu.
Drustvene mreze i internet su krivi za mnoge obmane i teorije zavjera ili zavjere teorija pa tako I o ” cika Adi”,da su ga izvukli tigrovi,leteci tanjiri,podmornice…zvanicne izjave mi uvijek zvuce jednostavnije I prihvatljivije. Nastavite sa radom druze Ivicu!
Teorija zavere kaze da se hitler nagodio sa saveznicima,podelio im naucnike i naucna dostignuca,a onda se podmornicom prebacio u argentinu,gde je i umro,a ima i knjiga SIvi vuk o tome,napisali je britanci.A opet u ovom slucaju se nekako pokazuje da i istina ima rok trajanja,jer danasnje generacije to zlo ni ne interesuje,oni na koje bi istina imala uticaj su odavno umrli
MR,
Upravo sam to i napisao. Najveći problem je što se teorije zavere vrlo teško dokazati, a posebno je zlo kakavi ih bolesnici šire – i s kojim ciljem. Moguće da ste Vi mlađi, ali potražite stavku ”Lažni Hitlerovi dnevnici”, koliko je lako ta teorija zavere ”primljena” među vrlo, vrlo opreznim novinarima.
“Spaljivanje je, neobično za nemačku praksu, trajalo vrlo dugo, od 16 do 18,30 sati.” / Не знам на основу чега сте ово прогласили веома дугим спаљивањем јер сам скоро негде прочитао да и спаљивање умрлих у крематоријуму траје по неколико сати, а спаљивати на отвореном и затвореним под регулисаном температуром није исто..?? Мислим да ни овај временски период можда није био довољан да се све претвори у пепео, па је питање релевантности шта и колико су они тога закопали ту ‘где јесу’. Нисам стручњак а ни заинтересован за ову тему ( на крају то више уопште није важно) само износим опазжање. / П.С. Текст је ипак занимљив и провокативан са доста изнетих чињеница које ипак не дају конацчан одговор. /Бићу велики јеретик па ћу запитати: А да на основу овога што се тренутно догађа у свету на крају ми ипак не зажалимо (фигуративно) за Хитлером!?
Čičko,
Rado ću precizirati: pogledajte moj tekst o esesovcima. Bilo ih je tri vrste. Ovi, oko Hitlera, bili su njegovi pretorijanci, visoki, lepi, germanski stasiti, a da ih pošalješ na bojno polje poginuli bi za pet minuta. Zato su ”mrtvačke glave” (videćete u čemu je razlika) dovele kremiranja do visokoindustrijskog nivoa. Hitler i Eva trebalo je da izgore kao ”Đenka”, da ni zubić jedan od njih ne ostane. Na to sam mislio.
PS
Nama se slično desilo (ne samo nama) kada smo na ratište poslali visoke, briljatno uvežbane gardiste iz GB i da masovno izginu na ratištu jer nisu za njega vežbani, to je drugo. To se dogodilo i Kremaljskim kursantima. Sve u svemu, odvažnost do fanatizma nije dovoljan. Pravi logoraški esesovci bi ih spalili za minut-dva i to je to. To je suština.
Hvala mnogo na izdvojenom vremenu.
Занимљив текст на интригантну тему смрти А. Хитлера. Читао сам доста литературе са контраверзама о смрти Адолфа Нитлера, гледао документарних и играних филмова. Доста њих, из комерцијалних разлога највише спекулисало је о наводном бегству Хитлера у Јужну Америку где је наводно провео остатак живота. Међутим, такво нешто никада није подупрто проверљивим доказима тако да је све остало на пустим жељама режисера да се стекне финансијска корист. Материјални докази које су прикупили совјетски службени органи довољно говоре да се Хитлер два пута самоубио: цијанкалијем (из уграђене капсуле у зубу) и убрзо пуцњима у слепочнцу из личног му пиштоља ППK. Из најближег му окружења сличну судбину су доживели Јозеф Гебелс 1. маја са женом му Магдом и 6 деце, наследио од Хитлера место канцелара, извршили су колективно самоубиство, затим Мартин Борман 2. маја 1945.г., Хајнрих Химлер се 23. маја, после неуспелог бегства самоотровао цијанкалијем, и др. тако да су могуће мистерије развејане непобитним доказима. Додуше, доктор смрти Јозеф Менгеле је успео пацовским каналима да побегне у Парагвај и скончао је од шлога на некој од бразилских плажа 1979. г..
U ovom članku su izostavljeni neki bitni događaji i prikaz opšte situacije…Treba da se uzme u obzir da su zapadnjaci zadržali Njemačke jedinice pod punim naoružanjem i sa Njemačkim oficirima ( mada su se zvanično vodili kao ratni zarobljenici ),jer su Čerčil i veliki dio Američkih vojnih komandanata bili za to da se odmah napadnu vojne snage SSSR.Tek po potpisivanju kapotulacije Njemačke i na nekoliko puta insistiranje SSSR, ove Njemačke vojne snage su razoružane.Maršal Žukov je prvi,lično došao da se uvjeri u smrt Hitlera i u Moskvu,lično Staljinu, je poslao izvještaj da ostaci leša koji su pronađeni,ne pripadaju Hitleru.U vrijeme kad je na Staljinovu riječ svaki čovjek u SSSR ubijan,bez ikakve osude i odlaganja,da pošaljete Staljinu izvještaj koji se kosi sa svim njegovim očekivanjima,bilo je u najmanju ruku,krajnje rizično. Osim toga,u memoarima Žukova se spominja i jedna zagonetna epizoda,da je pred sam pad Berlina jedna formacija od 30 – tak tenkova Tigar,iznenada pojavila,probila obruč Sovjetskih vojnika i uputila u nepoznatom pravcu.Pronađeni su tek poslije nekoliko sati prazni i napušteni, potpuno ispravni,a ko je bio u njima i kuda je otišao…nikad nije utvrđeno.Kao i svaki diktator, Hitler je imao nekoliko dvojnika. Zar mislite da je tim dvojnicima teško da se ugrade isri mostovi i plombe koje je Hitler imao? Uostalom,ko ih pita,ako se pobune leti glava.Nijemci su, isto tako imali odlične forenzičare i znali su da će osnovni način utvrđivanja autentičnosti leša,biti analiza vilica i zuba Krv koja je nađena, i sa kojom isto tako dokazuju da je Hitlerova,mogla je biti u bilo koje vrijeme uzeta od živog Hitlera i ostavljena kao dokaz, tako da i taj dokaz pada u vodu. I spisak Njemačkih podmornica nikad nije do kraja razriješen, nekoliko njih nedostaje i nepoznata im je sudbina.Na kraju rata,kad je SSSR gazio Njemačku vojsku,a saveznici sa smiješno malim gubicima zauzimali Njemačku,jer im se Njemačka vojska predavala, stvar prestiža i lične sujete Staljina,Čerčila i Amerikanaca, je bilo ko će zarobiti ili ubiti Hitlera. Hitlerova smrt je odgovarala svima,Švabama da prodaju priču kako oni nisu krivi,nego Hitler lično i visoki članovi partije oko njega,SSSR – u,da mogu da se hvale kako su oni porazili Hitlera i natjerali ga da izvrši samoubistvo,Amerikancima – da mogu da organizuju sudski proces šačici bliskih Hitlerovih saradnika i da se oni hvale kako oni lično sprovode zakon i pravdu po svijetu…a glavni problem je bio što su Zapadnjaci i SSSR bili na ivici rata.Pošto je Hitlerova smrt odgovarala svima,on je na brzinu i proglašen mrtvim.Niko ni danas i ne pomišlja da napravi precizne DNK analize svih ostataka Hitlera i da kaže oravo stanje stvari.A izjave najbližih, fanatičnih saradnika Hitlera da se uzimaju kao dokaz,u najmanju ruku je smiješno i glupavo od svih tadašnjih aktera cijelog događaja…
Pa od fanatičkih holanđana i Francuza je i stvoren NATO
Uz dužno poštovanje, stvaranje NATO i ponovna militarizacija Nemačke, već je više puta bilo tema. Kolega Barkas, svakako hvala za pažnju i reakciju.
Hanibale, pogledajte moj tekst kako je Ukrajina od nacionalizma stigla do nacizma. Još za vreme 1945. godine SAD su vrbovale u akciji ”Bela dona” regrutogala najsurovije banderovce i petruljovce. Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju. U podeli zarobljavanja ”mozgova”’ Rusi su prošli bolje, bez obzira što se svi najpre pozivaju na Vernera fon Brauna. Neverovatno je kako se životinje u ljudskom obliku lako pronađu.
Vaši tekstovi mi se dopadaju zašto uvijek faktima potkrijepiti svaki vaš tekst,a to traži zaista mnogo truda i vremena i svaka čast na tome.Rusi nikako da nauče istoriju i to im se stalno lupa o glavu.Imaju neka pravila kojih mora da se drži svako ko kreće u rat.Prvo pravilo je da ako krećeš u rat,najprije treba da dobiješ četvrtinu svojih.Ovo je slikovito kazano,nikad nije četvrtina svoga stanovništva,ali hoće da kaže da u ratu moraju biti svi jedinstveni,a bilo kakav pokušaj demonstracija,buna ili slično se rješava bezmilosno i po kratkom postupku, strijeljanjem.Rusi to nisu napravili i sad imaju ne baš pritajeni opoziciju koja pokriva ratne napore.Kako mogu Rusi sebi da dozvole da se ministri,zamjenici ministara,generali bogate na račun vojnika koji ginu na frontu i ti i takvi izdajnici da ne budu strijeljani,nego idu u zatvor?Jedna od naj bitnijih stvari u ratu je moral vojske,a šta mislite kako ovo utiče na moral vojske?Istorija nas uči da pobjednik mora da bude naj suroviji kada pobjedi.Vae victi… teško pobijeđenima je izreka Galskog vođe koji je osvojio Rim i ispao potpuno glup,samo je opljačkao Rim,a nije ga uništio,pa je zato Cezar milion Gala ubio,a dva miliona Gala doveo u ropstvo.Države u starom vijeku se nisu lako odlučivale na rat,jer je rat uglavnom značio i totalno uništenje i nestanak države za izgubljenu stranu.Rim protiv Liburna,Rim protiv Gala,Rim protiv Kartagine,antički Makedonci protiv Persije,Španci protiv stanovnika Kanarskih ostrva,Španci protiv Inka,bezbroj država koje su uništili Englezi,samo Indiju da spomenem…Rusi ovu lekciju nikad nisu naučili…Kada su osvojili Njemačku,trebali su cijelokupno muško stanovništvo da otjeraju u logore i rudnike po Sibiru,žene da rasele po cijeloj Rusiji,a na teritoriju Njemačke da nasele Rusko stanovništvo i nikad više ne bi imali probleme sa Švabama i zapadom.Umjesto što je Staljin pokupio cijeli rod žita iz Ukrajine i kaznio cijeli Ukrajinski narod bespotrebno,trebao je da isprazni zapadni,katolički dio Ukrajine koji je bio uz Banderu i tamo da naseli Rusko stanovništvo sve do Poljske granice i tako bi Ukrajina za uvijek bila smirena.U svakom ratu morate imati i sposobne oficire,Žukov, Konjev,Rokosovski,Fon Manštajn,Romeo,Fon Bok,Kanaris,Koča Popović,Sava Kovačević, Tempo…i da ne nabrajamo dalje.U ovome Rusko Ukrajinskom ratu ja sam vidio samo 3 sposobna Ruska ratnika,Surovikin,Prigožin i komandant Čečenskih snaga,sve drugo bledo i bezlično,štabski oficiri koji pojma nemaju o ratu i ne znaju da se snađu u brzoj promjeni situacije na frontu.Survikina su svi osuđivali i pljuvali kad povuče vojsku,ali o njegova minska polja i rovove se razbi cijela pažljivo planirana ofenziva od vrhunskih zapadnih generala.I gdje je Surovikin sada?Vagnerovci,pod Prigožinom su bacani u najteže dijelove fronta i sve su izdržali i pobjeđivali.Kad se Prigožin požali na nesposobne oficire koji ometaju Vagnerovci na frontu i ne dostavljaju municiju,odmah pade u nemilost i ode mu glava.A šta tek da se kaže za admirale?Ukrajinci Im običnim prerađenim gliserima napunjenim eksplozivom,potopiše cijelu Crnomorsku flotu.Ako se sjećam,Lazanski je Krim nazivao najvećim Ruskim nosačem aviona,a Ukrajinci sa lakoćom uništavaju na Krimu,i ne samo na Krimu,Ruske avione koji nemaju ni kaponire.Šta tek da se kaže za Ruske službe i njihovu procjenu situacije i raspoloženja stanovnika za Rusku intervenciju?Da nije žalosno i hiljade ljudi ginu zbog loše procjene,bilo bi smiješno…Kad strana vojska pod oružjem uđe na tuđu teritoriju,makar jedan metak da ne opali,to je objava rata,pa ma kakvo ime vi davali toj operaciji.I onda se Rusi čude i žale kako Ukrajinci prenose rat na njihovu teritoriju i to bilo terorizam…Alooo,vi ste u RATU i treba tako i da se ponašate i prilagođuje te situaciji…
Govoriti o smesno malim gubicima Saveznika je u najmanju ruku netacno i neozbiljno.