Mere preduzete u pandemiji „španskog gripa” od 1917. do 1920. malo su se razlikovale od današnje situacije, a novine su bile pune oglasa o čudotvornim lekovima: sapunima, sredstvima za ispiranje usta, mastima za nos, pa i ovim aparatima
Do ovog trenutka u svetu je virusom korona (Covid-19) zaraženo 230 miliona ljudi, a kovid 19 je odneo već skoro 5 miliona života. Deluje zastrašujuće, ali i „slično” ako se uporedi s famoznim „španskim gripom” ili „groznicom” iz perioda kraja Velikog rata kada je bilo zaraženo 500 miliona, a preminulo – oko 50 miliona ljudi!
Danas se često piše o „španskom gripu” kao prvoj pandemiji uzrokovanoj virusom gripa tipa A, podtipu H1N1, njenim uzrocima i posledicama. No, retko se spominje da su se mere preduzete protiv pandemije, ali i vesti u štampi, malo razlikovale od današnje situacije.
Virus prenosili vojnici
Njegova pojava poklopila se s tragičnim prilikama u svetu – 1917. još uvek su na frontovima besnele borbe, a krajem 1918. i tokom 1919. su se milioni vojnika, nakon završetka rata, vraćali kućama, prenoseći virus s kontinenta na kontinent. Pri tome, upravo je mobilisana populacija – od 18 do 40 godina – bila najrizičnija! Svet su od januara 1917. do decembra 1920. pogodila tri talasa „španjolke”.
Veliki problem je predstavljala i podeljenost planete u vreme početka pandemije u dva zaraćena tabora, pri čemu je u svakom od njih vladala stroga cenzura štampe. Španija je bila jedna od retkih neutralnih zemalja; španske novine prve su počele da pišu o novoj bolesti. Tako je „El sol” 22. maja 1918. objavio članak „Šta je uzrok? Epidemija u Madridu”, a „ABC” – „Benigna epidemija”. Vesti su buknule kada je 28. maja isti dnevni list („ABC”) objavio da se zarazio i kralj Alfonso, a agencija „Fabra” je „o čudnoj bolesti epidemijskog karaktera” izvestila predstavništvo „Rojtersa” u Londonu. Upravo na osnovu ovih informacija, pandemija je i nazvana „španskim gripom”. Još jedna neutralna zemlja – Švajcarska, takođe je posvetila stupce vestima o gripu, ali i korisnim, benignim, pa i šarlatanskim reklamama i oglasima.
Uskoro su istu praksu preuzeli listovi širom sveta. Protiv gripa su oglašavane sve vrste „čudotvornih” lekova: sapuni, sredstva za ispiranje usta, masti za nos i – usisivači. Pričalo se da duvan i alkohol pomažu u zaštiti od gripa, pa čak i da ga leče. Tako je bazelska firma „Hans Šneberger” nudila raspršivače „perolina” koji su dezinfikovali prostorije, „Anri Mišel” iz Ciriha – usisivače „kondor” za usisavanje patogena, „Čarls Branston i Ko” iz Ontarija – „generatore ozona na bazi violetnog zračenja” (terapeutski aparat zasnovan na Teslinom kalemu), a Anri Bordijer s univerziteta u Lionu, pionir u primeni elektriciteta u medicini, tvrdio je da njegova „mašina za kratkotalasnu dijatermiju” grip leči za nekoliko minuta. Benignim, pa i korisnim se činilo oglašavanje vodonik-(su)peroksida, formitrola, eukaliptusovih tableta i ulja kao i španske mineralne vode „azoadas” i američke „pluto”, punjene na slanim izvorima Frenč Lika u Indijani.
Doktor Hajnrih Hengsen iz nemačkog Zigena je kao zaštitu preporučivao učestalo pranje ruku i ispiranje usta, a onima koji baš nisu mogli bez alkohola – dnevnu čašu crnog vina. Pozivajući se na ovaj tekst, mesni vinar je reklamirao crveno vino kao efikasan lek protiv gripa. Od korisnih sredstava za ono vreme bio je mobilni „telefonski dezinfektor gripsano” (setimo se, sve do kraja prošlog veka u jeku epidemija se preporučivalo izbegavanje javnih govornica).
Ovo nije bila ni prva, ali, na žalost, ni poslednja pandemija gripa. Naučnici su do kraja 19. veka dosta saznali o ovoj bolesti, ali još nisu pronašli njen uzrok, odgovarajuću profilaktiku i lek. Poslednja velika epidemija pre „španjolke” zabeležena je u periodu od 1889. do 1892. godine. Francuski mikrobiolog Šarl Eduard Šamberlan je 1884. razvio filter od neglaziranog porcelana koji je zadržavao čestice veličine bakterija. Zahvaljujući „Čemberlendovom filtru”, nemački bakteriolog Rihard Johan Pfajfer i njegov ruski kolega Mihail Nikolajevič Afanasjev su tokom iste pandemije, 1892, izdvojili hemofilnu bakteriju sličnu štapiću koja je prema obliku i pronalazačima nazvana „hemofilus influenca” ili „bakterija Pfajfer-Afanasjev”. Tako je, sve do 1918. godine, preovladavalo mišljenje da je pronađen uzročnik gripa.
Ovaj stav je poljuljan tek nakon izbijanja „španske groznice”, a jedan od vodećih naučnika koji je posumnjao u postojeću pretpostavku bio je dr Aleksandar Savić. On je tokom prvih godina Velikog rata obavljao dužnost načelnika Pete rezervne vojne bolnice u Valjevu. Nakon uspostavljanja Solunskog fronta rukovodio je sanitetom Prve armije; aprila 1917. imenovan je za člana Centralne laboratorije Sanitetskog odeljenja Vrhovne komande u „Srpskoj rezervnoj bolnici prestolonaslednika Aleksandra” u Solunu, a izabran je i za člana Međusavezničke sanitetske komisije.
Prvo na Krfu, a potom u Solunu, od smrtonosnog gripa su počeli da obolevaju saveznički i srpski vojnici. Savić je u svom radu „Influenca”, koji je 1918. u Solunu objavila Štamparska radionica Ministarstva Vojnog, zabeležio „da je to bolest influenca ili grip koja je se i ranijih godina, s vremena na vreme, epidemično pojavljivala… Poslednja velika epidemija bila je od 1889. do 1890”. On navodi i da „prema izveštajima iz sviju zemalja i (ličnim) posmatranjima, vršenim na (Solunskom) frontu u centralnom bakteriološkom laboratorijumu Istočne vojske, taj bacil se nalazio samo u izvesnom manjem broju slučajeva…”.
Zanimljivo je da je Savić u vreme pisanja svog rada već raspolagao izveštajem koji je bakteriolog Pjer Emil Ru 14. oktobra 1918. predstavio na francuskoj Akademiji nauka. Radilo se o istraživanjima Šarla Nikola i Šarla Lebajia „Neki eksperimentalni pojmovi o virusu gripa”. Na osnovu saznanja iz ovog predavanja, Savić je zaključio „da je prouzrokovač influence tako sićušna kužna klica da prolazi kroz Čemberlendov filtar, dok svi drugi poznati bacili, koji se sa današnjim optičkim spravama mogu da vide, uvek ostaju neproceđeni u tome filtru. Dakle, prouzrokovač influence bio bi nevidljivi mikroorganizam, tzv. virus filtrani… Svakako će se ova ispitivanja nastaviti i ovi rezultati proveriti i na taj način ovo pitanje potpuno rasvetliti”.
Tona aspirina i vakcina
Na „potpuno rasvetljavanje” čekalo se još nekoliko decenija; tek 1933. Vilson Smit, Kristofer Endrjus i Patrik Lejdlou izolovali su jedan od prvih uzročnika bolesti — humani virus gripa tipa A. Prvu vakcinu, ne toliko uspešnu, namenjenu američkim vojnicima, 1940. su razvili Tomas Frensis Mlađi i Džonas Solk.
U vreme kada se dr Aleksa Savić bavio proučavanjem gripa među vojnicima, pandemija je uveliko vladala okupiranom Srbijom. Uprava Vojnog guvernmana izgleda nije preduzimala veće profilaktičke mere. U oktobru 1918. u Beču je prekinuta nastava, nabavljena je tona aspirina, stanovništvo je upozoravano da preduzme zaštitne mere, a saobraćaj s Balkanom je obustavljen. Istovremeno, u Beogradu su bioskopi „Koloseum” u Kralja Milana, „Pariz” na Terazijama i zimsko pozorište – orfeum „Bulevar” uveliko radili, posete građanskoj i vojnim bolnicama „Brno” i „Brčko” bile su dozvoljene, a učenici „realne gimnazije” polagali su „ispit zrelosti”. Teško je zamisliti kako je tek bilo u unutrašnjosti.
Nebrojane žrtve
Neposredno nakon oslobođenja i prispeća u Vranje, dr Izabel Haton je napisala da su „demobilisani ratnici iz ovog kraja koji su se vraćali sa fronta, zaticali puste kuće. Njihove žene ili deca, ili svi redom, pomrli su od ’španske groznice’ samo koji dan pre njihovog dolaska kući”.
Upravo zbog specifične situacije u kojoj se nalazila Srbija u vreme najjače pandemije (okupacija, oslobođenje), danas je teško utvrditi koliko je žrtava odneo „španski grip”. Vladimir Krivošejev, istoričar iz Valjeva, upravo se bavi opsežnim istraživanjima i u predstojećoj knjizi će baciti više svetla na ovo mračno razdoblje. O jačini zaraze govori podatak da su na beogradskom i zaječarskom Francuskom vojnom groblju 99 odsto sahranjenih boraca Istočne armije – žrtve „španske groznice”.
Nosi masku ili ćeš u zatvor
Tokom pandemije „španskog gripa” ozbiljne mere na državnom nivou podrazumevale su zatvaranje škola, pozorišta i bioskopa, a strogo se insistiralo na nošenju maski, čak i pod parolom „nosi masku ili ćeš u zatvor”. Tadašnje maske su se malo razlikovale od savremenih, ali izgleda da su bile maštovitije; popularne su bile i one potpuno beskorisne koje su pokrivale samo nos, ali i ekscentrične – za strasne pušače, sa specijalnim otvorom za „muštiklu”.
