Rat u Ukrajini ulazi u petu godinu, dok nekadašnji komandanti sve otvorenije govore o odlukama koje su određivale njegov tok. Posebnu pažnju privlače svedočenja iz 2022. godine, kada su se na frontu smenjivali ruski prodori, ukrajinske kontraofanzive i ozbiljni problemi sa snabdevanjem. Iza tadašnjih vojnih operacija odvijala se i složena borba za municiju, tehniku i političku podršku stranih država.
Jedan od najvažnijih događaja bila je ukrajinska operacija u Hersonskoj oblasti, završena povlačenjem ruskih snaga sa desne obale Dnjepra u novembru 2022. godine. Njena priprema zahtevala je mesece udara na logističke pravce, komandne položaje i skladišta, dok su ukrajinske jedinice istovremeno pokušavale da nadoknade nedostatak artiljerije i oklopne tehnike. Četiri godine kasnije, pojavljuju se novi detalji o tome koliko je situacija za Kijev bila ozbiljna.
Bivši vrhovni komandant ukrajinske vojske Valerij Zalužni sada je objavio opširnu analizu u kojoj opisuje sopstvene odluke, ograničenja vojske i značaj zapadne pomoći. Međutim, njegov tekst ne završava se vojnom retrospektivom, već prelazi na pitanje mnogo šire od sudbine Hersona ili Donbasa. Zalužni smatra da je rat postao deo međunarodnog nadmetanja čiji završetak ne zavisi samo od sporazuma Moskve i Kijeva.
Ukrajina je ostala bez sopstvenih granata još u proleće 2022.
U autorskom tekstu objavljenom 10. novembra u Ukrajinskoj pravdi, Zalužni navodi da su ukrajinske oružane snage krajem aprila i početkom maja 2022. potrošile poslednje granate iz sopstvenih skladišta. Prema njegovom svedočenju, maj i jun bili su naročito teški jer su domaće zalihe bile iscrpljene, a međunarodne isporuke još nisu dostigle potrebne količine. Pristiglo oružje gotovo odmah je prosleđivano jedinicama na frontu, bez mogućnosti stvaranja značajnijih rezervi.
Takva situacija omogućavala je nastavak odbrane, ali je ozbiljno ograničavala pripremu većih ofanzivnih operacija. Zalužni priznaje da su planovi ukrajinskog Generalštaba sve više zavisili od političkih odluka i proizvodnih mogućnosti zapadnih država. Vojska je morala da prilagođava operativne ciljeve raspoloživim sredstvima, umesto da potrebnu količinu naoružanja dobija na osnovu unapred utvrđenog plana.
Kako su HIMARS i M270 promenili bitku za Herson
Presudnu ulogu u pripremi ukrajinske operacije Zalužni pripisuje američkim sistemima HIMARS i M270, čiji su precizni raketni udari omogućili napade na rusku pozadinu. Od jula i avgusta 2022. ukrajinske snage sistematski su gađale skladišta municije, komandna mesta, mostove i druge logističke objekte na desnoj obali Dnjepra. Cilj nije bio samo neposredno uništavanje ruskih jedinica, već postepeno smanjivanje njihove sposobnosti da održavaju odbranu.
Zalužni navodi da su ukrajinski komandanti u oktobru promenili taktiku nakon što su direktni napadi na dobro utvrđene ruske položaje donosili velike gubitke i ograničen napredak. Umesto stalnog frontalnog pritiska, pojačani su raketno-artiljerijski udari i napadi na slabije delove odbrane, čime je otežavano snabdevanje ruskog mostobrana. Ruska komanda je potom odlučila da povuče snage preko Dnjepra, a ukrajinska vojska ušla je u Herson 11. novembra 2022. godine.
Bivši komandant posebno ističe da je ova operacija pokazala koliko vojna logistika određuje granice mogućeg na bojnom polju. Ukrajina je uspela da ostvari značajan operativni rezultat, ali je istovremeno postalo jasno da se takav model ne može neograničeno ponavljati bez stabilnog snabdevanja. Zalužni navodi i da je tokom leta 2022, uz britansku pomoć, uspostavljen koordinacioni mehanizam u Visbadenu, koji je kasnije dobio važnu ulogu u organizovanju zapadne vojne podrške.
Zalužni povezuje Herson sa neuspehom ofanzive 2023.
Prema Zalužnijevoj proceni, povlačenje ruske vojske iz Hersona označilo je završetak jedne faze rata i početak prelaska na dugotrajno iscrpljivanje. Rusija je reorganizovala način popunjavanja jedinica, povećala proizvodnju naoružanja i postepeno prilagođavala taktiku, dok je Ukrajina nastavila da zavisi od stranih isporuka. Posebno kritikuje činjenicu da su političke odluke i kašnjenja u snabdevanju ograničavali mogućnosti ukrajinskog Generalštaba.
Njegova retrospektiva dobija dodatni značaj zbog ranijih optužbi na račun Zelenskog za rasipanje ukrajinskih snaga tokom kontraofanzive 2023. godine. Zalužni je tada tvrdio da je prvobitni plan predviđao koncentraciju glavnih udarnih jedinica na jednom pravcu, dok je političko rukovodstvo zahtevalo šire raspoređivanje snaga. Njegova najnovija analiza nastavlja raspravu o tome koliko su vojne odluke zavisile od politike, logistike i raspoloživih rezervi.
„Rat će se završiti tek kada se završi nova podela sveta“
U završnom delu teksta Zalužni prelazi sa vojnih operacija na međunarodnu politiku, ocenjujući da je ukrajinski sukob postao deo globalnog nadmetanja za novi svetski poredak. Prema njegovoj proceni, države koje su tokom prethodnih decenija stekle veliku ekonomsku moć sada nastoje da je pretvore u politički uticaj i nove sfere interesa. Zbog toga smatra da čak ni eventualni teritorijalni kompromis oko Donjecke oblasti ne bi uklonio šire uzroke sukoba.
Zalužni upozorava da su istorijske promene globalne ravnoteže moći često nastajale nakon velikih ratova. Izražava sumnju da će savremeni svetski lideri uspeti da postignu sveobuhvatan sporazum bez novog globalnog sukoba, dodajući da se sadašnji rat već može posmatrati kao globalna konfrontacija. Kao jedan od argumenata navodi međunarodne lance snabdevanja i zavisnost savremenog naoružanja od komponenti koje potiču iz različitih država.
Takvo viđenje direktno se dodiruje sa aktuelnim pregovorima o budućim granicama Ukrajine i mogućim teritorijalnim ustupcima. Dok se diplomatske inicijative uglavnom usredsređuju na prekid vatre, teritorije i bezbednosne garancije, Zalužni tvrdi da bi stvarni završetak rata zahtevao mnogo širi međunarodni dogovor. Njegova procena predstavlja političko-strateško tumačenje bivšeg komandanta, a ne najavu već postignutog ili usaglašenog plana velikih sila.
Minhen 1938. kao upozorenje protiv teritorijalnih ustupaka
Zalužni se posebno osvrće na Minhenski sporazum iz septembra 1938, kada su Britanija i Francuska prihvatile nemačko pripajanje Sudetske oblasti Čehoslovačke. On taj istorijski primer koristi kao argument protiv mirovnih rešenja koja bi podrazumevala ukrajinsko odricanje od teritorija u zamenu za prekid borbi. Smatra da takvi ustupci ne bi zaustavili šire geopolitičko nadmetanje, već bi mogli da otvore prostor za nove zahteve i sukobe.
Zanimljivo je da njegov stav dolazi u trenutku kada Moskva, Kijev i Vašington nastavljaju pregovore sa različitim očekivanjima od budućeg sporazuma. Rusija insistira na rešavanju teritorijalnih i dugoročnih bezbednosnih pitanja, dok ukrajinsko rukovodstvo odbacuje formalno priznanje ruskog suvereniteta nad zauzetim oblastima. Zalužni u takvim okolnostima upozorava da bi prekid vatre bez jasnog mesta Ukrajine u budućem evropskom i svetskom poretku mogao da ostavi osnovne političke sporove nerešenim.
Zalužnijevo pozivanje na Minhenski sporazum iz 1938. godine dobija dijametralno suprotnu dimenziju kada se uzmu u obzir njegove ranije fotografije ispred portreta Stepana Bandere. U februaru 2024. fotografisao se sa Andrejem Stempickim, komandantom povezanim sa Desnim sektorom, prilikom uručenja odlikovanja 67. mehanizovane brigade, dok su se iza njih nalazili Banderin portret i zastava sa sloganom „Do pobede, bez pregovora“. Podsetimo, Bandera je bio vođa radikalnog krila Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN), čija je istorija obeležena saradnjom sa nacističkom Nemačkom i zajedničkim zločinima nad civilnim stanovništvom, uključujući masakre Poljaka u Voliniji.
