Evropom se ponovo širi talas bezbednosnih uzbuna, anonimnih pretnji i dramatičnih upozorenja o mogućim neprijateljskim operacijama. Putnički avioni menjaju pravac, borbeni lovci poleću pod punom pripravnošću, policija evakuiše aerodrome i televizijske redakcije, dok se javnosti gotovo svakodnevno saopštava da je kontinent izložen novom obliku hibridnog rata. Eksploziva nema, počinioci nisu identifikovani, ali su posledice sasvim stvarne.
Slične scene Evropa je gledala i tokom 2025. godine, kada su prijave misterioznih dronova iznad aerodroma, vojnih baza i kritične infrastrukture izazvale niz vanrednih mera. Tada je u političkim izjavama i medijskim naslovima dominirala sumnja na Rusiju, iako je za veći broj incidenata nedostajala osnovna tehnička potvrda. Naknadne analize pokazale su da su većinske prijave bile pogrešne ili da njihovo poreklo nikada nije utvrđeno.
Najnovije dojave o bombama imaju još jednu zanimljivu karakteristiku. Pored dežurnog krivca Moskve, sada se kao mogući organizator pominje i Teheran, dok se pretnje potpisuju imenima ruskih ekstremističkih organizacija i iranske Revolucionarne garde. Upravo takav obrazac otvara pitanje da li se bezbednosne uzbune koriste i za političko oblikovanje javnog mnjenja, naročito u trenutku kada evropska društva prolaze kroz sve izraženije podele oko spoljne politike, rata i međunarodnih odnosa.
Desetine lažnih bombi podigle lovce širom Evrope
Od 3. do 6. novembra više desetina putničkih letova širom Evrope bilo je pogođeno anonimnim dojavama o eksplozivnim napravama. Prema izveštajima evropskih službi, u pregledanim avionima eksploziv nije pronađen, ali su posledice uključivale vanredna sletanja, evakuacije i angažovanje lovačke avijacije. U pojedinim slučajevima putničke avione pratili su borbeni lovci sve do granica drugih država.
Hrvatski Rafali, bugarski MiG-29, mađarski Gripeni, italijanski Eurofighteri i francuski lovci angažovani su u operacijama detaljno opisanim u pregledu evropskog talasa dojava o bombama. Francuske snage preusmerile su avion Aer Lingusa u vojnu bazu Evre, dok su bugarski MiG-29 presretali tri putnička aviona kompanije Ryanair. Samo dan kasnije, 6. novembra, dva lovca Vojske Srbije probila su zvučni zid tokom presretanja Wizz Aira na letu Brisel-Sofija.
Prema zvaničnom saopštenju Ministarstva odbrane Srbije, avion je vizuelno identifikovan i praćen do bugarske granice, dok su jedinice protivvazduhoplovne odbrane bile u povišenoj pripravnosti. Građani Šumadije čuli su snažne udare oko 10.30 časova, a vojni avioni su se potom vratili u Batajnicu. Jedna anonimna pretnja tako je bila dovoljna za aktiviranje više elemenata vojnog sistema.
Optužbe se pojavljuju pre dokaza
Pretnje su 6. novembra proširene i na evropske televizijske kuće. Irski RTÉ i bugarska Nova TV primili su poruke potpisane imenom „Mihail Andropov“, uz naslov „Poruka Zapadu“, dok su slična upozorenja stigla i drugim medijskim organizacijama. Pošiljalac je tvrdio da je odgovoran za prethodne poremećaje vazdušnog saobraćaja, ali njegov identitet nije utvrđen.
Još zanimljivije informacije objavio je Irish Times. Čak 279 lažnih dojava upućenih italijanskim školama bilo je potpisano u ime iranske Islamske revolucionarne garde, dok su pretnje italijanskim aerodromima stizale pod imenom ruskog ekstremističkog pokreta „Muška država“. Stručnjak za terorizam Ana Kruglova sa Univerziteta Salford ocenila je da takvo predstavljanje može biti pokušaj da se odgovornost namerno pripiše poznatim organizacijama.
Istovremeno je Irish Examiner objavio procenu anonimnih bezbednosnih izvora prema kojoj postoji približno 80 odsto verovatnoće ruske obaveštajne umešanosti. Javnosti, međutim, nisu predstavljeni dokazi na osnovu kojih bi takva procena mogla nezavisno da se proveri. Drugi izvor, citiran u Irish Timesu, govorio je o mogućim organizatorima povezanim sa Rusijom ili Iranom.
Tako su dve države praktično istovremeno dovedene u vezu sa operacijom čiji organizator još nije poznat. Ruska ili iranska imena u elektronskim porukama mogu biti trag, ali predstavljaju i jednostavan način da se istražitelji i javnost usmere prema unapred odabranom osumnjičenom. Posebno je problematično kada anonimna obaveštajna procena počne da funkcioniše kao dokaz, a potom postane osnova za političke izjave o neprijateljskoj operaciji.
EU i misteriozni dronovi: šta se dogodilo sa dokazima?
Gotovo identičan mehanizam javnog uznemiravanja viđen je tokom jeseni 2025. godine, kada su evropske države prijavljivale misteriozne dronove iznad aerodroma, vojnih objekata i gradova. Danska je tada postala jedno od glavnih žarišta, uz prekide vazdušnog saobraćaja, vanredne bezbednosne mere i sumnje na rusku umešanost. Posebna pažnja usmerena je prema tankerima koji su plovili Baltičkim morem i povezivani sa takozvanom ruskom flotom u senci.
Već 25. septembra 2025. analizirane su sumnje da misteriozni dronovi nad Danskom potiču sa ruskih tankera. Mesecima kasnije pojavile su se ozbiljne nedoumice oko kvaliteta dokaza na kojima su počivale prvobitne tvrdnje. Danski stručnjaci upozoravali su da za mnoge prijavljene objekte nisu postojali pouzdani radarski zapisi, fotografije ili fizički ostaci koji bi omogućili identifikaciju.
O problematičnim nalazima naknadnih provera i incidentu na vojnom poligonu Boris detaljnije je pisano u analizi Danska uhvaćena u sopstvenoj panici zbog misterioznih dronova. Među otvorenim pitanjima našla se i pouzdanost vizuelnog prepoznavanja objekata u noćnim uslovima, kada se civilni avioni i drugi izvori svetlosti mogu pogrešno identifikovati. Upravo je odsustvo uverljive dokumentacije za veliki broj prijava postalo jedan od glavnih problema danske istrage.
Švajcarsko istraživanje: tri ruska drona od 61 prijave
Dodatnu težinu tim pitanjima daje istraživanje Centra za bezbednosne studije univerziteta ETH Cirih, objavljeno 8. jula 2026. Autor Ivo Kapaul analizirao je probleme pripisivanja odgovornosti za hibridne operacije, uključujući evropske prijave nepoznatih dronova tokom druge polovine 2025. godine. Rezultati pokazuju koliko je velika razlika između prijavljenih incidenata i onih čije je poreklo potvrđeno.
Od 61 analizirane prijave samo tri slučaja potvrđena su kao prisustvo dronova ruskog porekla, i to u Poljskoj, Rumuniji i Moldaviji. U 41 slučaju dokazi su ostali nedovoljni, 14 prijava odnosilo se na pogrešno identifikovane objekte, uključujući avione i ptice, dok su tri slučaja bila povezana sa običnim civilnim dronovima. Većina javnih uzbuna, dakle, nije dobila potvrdu kakvu su sugerisali pojedini početni naslovi.
Belgija pruža dodatni primer odnosa između bezbednosnih upozorenja i finansijskih odluka. Nakon prijava nepoznatih letelica pojavili su se sporni snimci i pitanja opravdanosti hitnih nabavki, uključujući kontroverzu oko antidron opreme vredne 50 miliona evra. Čak i kada poreklo pretnje ostane nepoznato, njeno političko i finansijsko dejstvo može biti potpuno konkretno.
Kome odgovara atmosfera stalne opasnosti?
Ovo pitanje postaje posebno važno u trenutku kada unutar Evrope raste nezadovoljstvo usled odluka koje donose institucije i individue bezbedno udaljene od neposredne izborne kontrole građana. Istovremeno se u EU državama vode sve oštrije rasprave o ratu, sankcijama, vojnoj potrošnji i granicama spoljnopolitičkog usklađivanja.
U takvim okolnostima moguće je postaviti pitanje da li bezbednosne krize odgovaraju političkim strukturama koje zagovaraju nastavak sadašnjeg kursa. Atmosfera stalne opasnosti može olakšati opravdavanje dodatne vojne potrošnje, proširivanje bezbednosnih ovlašćenja i stvaranje pritiska na političke protivnike koji traže drugačiji pristup međunarodnim sukobima. Međutim, iz političke koristi ne proizlazi automatski odgovornost za organizovanje konkretne operacije.
Upravo zato pitanje moguće umešanosti povezanih obaveštajnih i političkih mreža zaslužuje istraživanje, umesto automatskog odbacivanja ili prihvatanja. Isto važi i za mogućnost da pojedini akteri koriste tuđe provokacije, preuveličavaju njihovu ozbiljnost ili ih uključuju u već postojeće političke kampanje. Takva instrumentalizacija ne zahteva nužno da politički korisnik bude i prvobitni organizator incidenta.
Srbija je od 2022. do 2024. već prošla kroz isti obrazac uznemiravanja
Najzanimljivije poređenje, međutim, dolazi iz Srbije, gde su masovne dojave o bombama počele u martu 2022. godine, neposredno nakon početka rusko-ukrajinskog rata. Srbija tada nije pristupila sankcijama Rusiji, a njene odluke bile su predmet enormnih međunarodnih političkih pritisaka. Među prvim metama anonimnih pretnji našli su se avioni Air Srbije na liniji Beograd-Moskva, jednoj od retkih preostalih direktnih avionskih veza između Rusije i Evrope.
Tokom narednih meseci pretnje su se proširile na škole, tržne centre, bolnice, državne institucije i aerodrome. Prema zvaničnim podacima Ministarstva prosvete od 20. maja 2022, samo na području školskih uprava Novi Sad, Niš i Leskovac čak 299 škola primilo je dojave o eksplozivnim napravama. Nastava je prekidana, deca evakuisana, a veliki broj policijskih službenika danima je bio angažovan na kontradiverzionim pregledima.
Posebno je zanimljiv izveštaj MUP-a Srbije od 18. maja 2022, prema kojem su identifikovane lokacije povezane sa 19 elektronskih adresa korišćenih za slanje pretnji. Osam je povezano sa Poljskom, četiri sa Gambijom, po dve sa Iranom i Nigerijom, a po jedna sa Ukrajinom, Slovenijom i Rusijom. Geografski raspored tih elektronskih tragova nije dokaz državljanstva ili identiteta organizatora, ali pokazuje koliko je složeno utvrđivanje stvarnog porekla ovakvih kampanja.
Problem nije prestao 2022, već se nastavio tokom 2023. godine, kada su škole ponovo bile izložene masovnim elektronskim pretnjama. Tokom 2024. rasvetljen je i slučaj dvanaestogodišnjaka osumnjičenog za dojave školama i beogradskom aerodromu. Takvi nalazi pokazuju da su neki počinioci identifikovani i da nisu sve pretnje morale imati istog organizatora. Međutim, ni pojedinačna rasvetljavanja nisu utvrdila postojanje jedinstvenog centra iza svih talasa uznemiravanja.
Sličnost sa današnjim događajima u Evropi zato zaslužuje ozbiljno ispitivanje. U Srbiji su anonimne dojave masovno uznemiravale stanovništvo tokom političkog sukoba oko odnosa prema Rusiji, dok se u Evropi sada sličan metod pojavljuje uz optužbe koje se usmeravaju i prema Teheranu. Menjaju se političke okolnosti, geografski prostor i javno označeni osumnjičeni, ali ostaju isti operativni efekti: strah, evakuacije, prekidi saobraćaja, angažovanje vojske i snažan medijski pritisak.
Ključno pitanje više nije samo ko je poslao određenu elektronsku poruku, već postoje li među različitim kampanjama zajednička infrastruktura, organizatori, finansijeri ili politički posrednici. Odgovor zahtevaju upoređivanje tehničkih tragova, međunarodnu saradnju i proveru eventualnih veza između osumnjičenih iz različitih država. Bez takve istrage javnost će i dalje dobijati politička tumačenja bez jasnog odgovora na pitanje ko je zaista organizovao uzbune koje već godinama pogađaju evropski kontinent.
