Put Staljina ka vrhu nije bio pokriven ružama. Pre bi se reklo da su se na tom putu nalazile čaure, šrapneli, a svakako ”politički” i pravi leševi njegovih suparnika. On je počeo kao sakupljač priloga za partiju. Danas bi se to zvalo „reketaš“; imao je bogato ilegalno iskustvo obogaćeno oprezom i surovošću. Staljin je staljinizmu samo pozajmio ime, a ta pojava je imanentna ljudskom rodu. Mnogo je lakše lupiti pesnicom po stolu, nego se lupiti po čelu kad se nešto pogreši, zar ne?
Istorijski nije dokazano da je neko uopšte izgovorio sledeću rečenicu: „Ako nam neko dođe glave, biće to mangupi u sopstvenim redovima“. Ona se tradicionalno pripisuje Lenjinu, ali autorstvo nije potvrđeno. Štaviše, u vreme kada se smatra da je izgovorena, ta reč (mangup) nije postojala u ruskom rečniku. Kod nas je ta rečenica počela da se pojavljuje tokom šezdesetih kada su objektivne teškoće i subjektivne slabosti morale biti objašnjene tako da se lako može pokazati na krivca, odnosno „mangupariju“.
U ovom tekstu nećemo se baviti njegovim državničkim dometima jer ih nije postizao sam, već isključivo načinom kako je stigao na vrh. Kako je na njemu ostao, posebna je priča.
Ko su bili boljševici?
Boljševici su bili radikalno krilo (frakcija) Ruske socijaldemokratske laburističke partije nakon njene podele na Drugom kongresu. Partija se podelila na frakcije pristalica V. I. Lenjina (boljševike) i na njegove protivnike – menjševike. Boljševike su skraćeno i podrugljivo zvali „Be-ki“ početkom XX veka. To je bila organizacija profesionalnih revolucionara koji su svoju unutrašnju strukturu zasnivali na demokratskom centralizmu. Izgleda da je reč demokratija bila čarobna lozinka za mnoge pokrete, od ultralevih do ultradesnih.
No kako smo se mnogo puta do sada uverili, sam naziv nije dovoljan. Nakon Drugog kongresa RSDLP (Российская социал-демократическая рабочая партия), grupa koja je osvojila većinu na izborima za Centralni komitet stranke (boljševici) nastojala je da stvori stranku profesionalnih revolucionara. Druga frakcija, menjševici (oni kojih je manje) plašila se kriminalizacije stranke i naginjala je legitimnim metodama borbe protiv autokratije (reformizam).
Iako je zasnovan na marksizmu, boljševizam je istovremeno apsorbovao elemente ideologije i prakse revolucionara druge polovine XIX veka i imao je mnogo zajedničkog sa domaćim levo-radikalnim pokretima kao što su populizam i anarhizam. Boljševici su se oslanjali na iskustvo Francuske revolucije, posebno na period jakobinske diktature; njihov vođa, V. I. Lenjin, suprotstavio je „jakobinske“ boljševike „žirondističkim“ menjševicima.
Do stvarnog raskola je došlo 1912. godine, kada je Lenjin odustao od kompromisa sa drugim strujama unutar RSDLP i raskinuo sa njima. To je boljševike dovelo do Oktobarske revolucije, ali i do mnogih drugih procesa.
Zašto je Lenjin želeo da se reši Staljina
Odnos između Staljina i Lenjina bio je složen i dvosmislen; boljševički vođa je cenio Josifa Visarionoviča zbog njegovih akcionih kvaliteta i istovremeno ga osuđivao zbog njegovog egocentrizma. Možda niko u Lenjinovom užem krugu nije mogao da parira Staljinu po uticaju na Vladimira Iljiča. Upravo je njegov sukob sa Kobom na kraju doprineo pogoršanju zdravlja i ubrzao njegovu smrt. Partijski drugovi Staljin i Lenjin su se sastali u decembru 1905. u Finskoj na prvoj konferenciji RSDRP. Obojica su tada bili iskusni revolucionari.
Posle Februarske revolucije, Staljin je kratko vodio Centralni komitet RSDRP (Lenjin se još nije vratio iz egzila), aktivno se zalažući za rušenje Privremene vlade. Formalno, on je vodio partijsko glasilo „Pravda“ i bio član Biroa CK s Kamenjevim, tako da njegovo vođenje CK nije bilo inokosno. Nakon pobede Oktobarske revolucije, Staljin je postao član Saveta narodnih komesara, na čelu sa Lenjinom. Postepeno je postao jedna od nekoliko ključnih političkih ličnosti unutar užeg kruga novog vođe zemlje. Učestvovao je u unutarpartijskoj borbi sa Kamenjevom, Zinovjevom i Trockim, sa kojima je Lenjin takođe imao težak odnos. Lenjin je posebno bio oprezan prema Trockom, svom najvećem rivalu, o kome smo već pisali.
Do dvadesetih godina Lenjin i Staljin nisu se otvoreno sukobljavali; Vladimir Iljič i Josif Visarionovič bili su prilično zatvorene i oprezne ličnosti. U čemu nisu bili saglasni? Nije tajna da je Lenjin uvek cenio Staljina kao radnika i smatrao ga čovekom od reči. Počev od 1920. godine, zdravlje Vladimira Iljiča se pogoršalo. Plašeći se muka bolesti, Lenjin je zamolio Staljina da nabavi i isporuči otrov „ako bude potrebno“; vođa je bio uveren da se na Staljina može osloniti u tom pogledu.
Kako piše mlađa sestra Vladimira Iljiča, M. I. Uljanova (Ульянова, Мария Ильинична), Lenjin je do tada već pokazivao neke znake nezadovoljstva Staljinovim ponašanjem; u razgovorima sa bliskim rođacima, vođa je nazivao Kobu neinteligentnim. Međutim, kada se Lenjinova bolest pogoršala, Staljin ga je posećivao češće od ostalih partijskih drugova. U decembru 1922. godine dogodio se incident koji je radikalno i zauvek promenio Lenjinov stav prema Staljinu.
Bolesni Lenjin bio je zaštićen od političkih informacija da ne bi neka briga pogoršala njegovo stanje. Lenjinovo zdravlje naglo je počelo da se pogoršava počevši od 1921. godine. Pretrpeo je najmanje tri velika moždana udara (u maju 1922, decembru 1922. i martu 1923. godine). Poslednji udar ga je potpuno prikovao za kolica, oduzeo mu desnu stranu tela i sposobnost artikulisanog govora. Umro je 21. januara 1924. godine u 53. godini života, relativno mlad, nakon teških konvulzija. Zvanični uzrok smrti Vladimira Iljiča Lenjina bila je teška difuzna ateroskleroza moždanih arterija, koja je dovela do serije moždanih udara. Njegov mozak jeste bio izuzetno i dramatično oštećen, što su potvrdili lekari tokom obdukcije odmah nakon njegove smrti 1924. godine.
Staljin, koji je nadgledao Lenjinovo lečenje, saznao je da Lenjinova supruga, N. K. Krupskaja (Наде́жда Константи́новна Кру́пская), ipak vodi političke diskusije sa svojim mužem. U napadu ljutnje Staljin je oštro prekorio Krupsku preko telefona, ne štedeći reči. Krupska je bila duboko pogođena razgovorom. M. I. Uljanova se seća da je Nadežda Konstantinovna vrištala i valjala se po podu. Ova priča je stigla do Lenjina, mada sa zakašnjenjem. Razjareni Ilič je pisao Staljinu tražeći izvinjenje, preteći da će prekinuti veze sa njim ako to ne učini. Staljin se izvinio, zbunjen što je tom pitanju dat previše značaja.
Nekoliko dana nakon ovog sukoba, Lenjin je diktirao svoje čuveno „Pismo Kongresu“, koje se naziva i politički testament Vladimira Iljiča. Jedna od tačaka u pismu bio je zahtev da se Staljin ukloni sa mesta generalnog sekretara partije, jer je Josif Visarionovič do tada koncentrisao ogromnu moć u svojim rukama i nije bilo sigurno da li će je moći pravilno koristiti. Lenjin je takođe zamerio Staljinu zbog grubosti. Ovo je bio Lenjinov poslednji pokušaj da oslabi Staljinov položaj i bio je neuspešan: pismo je pročitano na kongresu RKP(b) u maju 1924. godine, ali većina nije glasala za Staljinovu ostavku. Podsetimo da početkom dvadesetih godina Josif Staljin nije bio najistaknutiji od sovjetskih lidera; Boljševička partija je uključivala mnogo poznatijih i uticajnijih ličnosti.
Prvi sekretar Centralnog komiteta u to vreme bio je bezbojan, ali mnogo manje ambiciozan, Vjačeslav Molotov. Dobivši mesto generalnog sekretara, Staljin je odmah počeo da postavlja svoje kadrove kako bi sebi obezbedio većinu glasova na kongresu partije. Evo mehanike ovog procesa: Staljin i Molotov su bili zainteresovani da sastav Orgbiroa (organizacionog biroa) bude što uži – samo njihovi ljudi iz partijskog aparata. Činjenica je da Orgbiro obavlja posao od kolosalnog značaja za Staljina; bira i raspoređuje partijske radnike – sekretare i glavne radnike pokrajinskih, regionalnih i teritorijalnih partijskih organizacija. To je izuzetno važno, jer će ta većina obezbediti Staljinu pobedu na partijskom kongresu, a to je glavni uslov za preuzimanje vlasti. Ovaj rad se odvijao najenergičnijim tempom.
Inenađujuće, Trocki, Zinovjev i Kamenev, lebdeći u oblacima visoke politike, nisu obraćali posebnu pažnju na ovo. Značaj tog procesa će shvatiti kada bude prekasno.
Nezadrživ uspon
Josif Staljin je postepeno došao na vlast u Sovjetskom Savezu tokom dvadesetih godina kroz kontrolu partijskog aparata, osvojivši poziciju generalnog sekretara i vodeći doslednu borbu protiv političkih protivnika. Kako su tekle ključne faze njegovog uspona na vlast?
● Najpre je imenovan za generalnog sekretara trećeg aprila 1922. godine. Tako je postao praktično najvažniji operativac Centralnog komiteta RKP(b). U početku je to mesto smatrano tehničkom pozicijom, a ono mu je omogućilo da učvrsti kontrolu nad raspoređivanjem kadrova unutar stranke.
● Posle toga usledila je tzv. Borba sa levom opozicijom u toku 1923. do 1925. godine. Nakon teške bolesti i smrti Lenjina 1924. godine, odvija se borba za vođstvo. Staljin se udružio sa Grigorijem Zinovjevom i Lavom Kamenjevom protiv Lava Trockog, koji je smenjen sa mesta rukovodioca Revolucionarnog vojnog saveta 1925. godine.
● Kada se rešio Trockog, uklonio je najveće pomagače u tom poslu: poraz Zinovjeva i Kamenjeva dogodio se tokom 1925. i 1926. godine. Plašeći se njhovog uticaja Staljin se ujedinio sa „desnim krilom“ stranke (Nikolaj Buharin, Aleksej Rikov) i uspeo je da izoluje i slomi takozvanu „Novu opoziciju“.
● Usledio je period likvidacije desne opozicije i konačno uspostavljanje diktature. To se dogodilo vrlo brzo – tokom 1928. i 1929. godine. Staljin nije gubio vreme. Iskusan ilegalac i savršen organizator, beskrupulozan, znao je gde je sistem najranjiviji. Nakon što je zastupao slogane i program opozicije za industrijalizaciju i ograničavanje NEP, Staljin se okrenuo protiv Buharina i „desničara“. Do kraja 1929. godine, konačno je eliminisao sve stvarne rivale u Politbirou, uspostavljajući režim jednočlane vladavine.
● Godine 1929, izbacivanjem poslednje opozicione grupe iz Politbiroa, počela je era diktature Josifa Staljina. Niko više nije mogao da zaustavi „vođu“: u zemlji su počele čistke, prisilna kolektivizacija, mučenje i propagandna histerija, a s njom i kult ličnosti.
Kako se moć koncentrisala u rukama ovog čoveka?
Zašto Buharin, talentovani ekonomista koji je govorio četiri jezika i bio arhitekta NEP (nova ekonomska politika – новая экономическая политика), čija su dela inspirisala arhitekte kineskog ekonomskog restrukturiranja, nije preuzeo upravljanje zemljom? Zašto ne Lav Trocki, organizator pobede u građanskom ratu i vođa masa? Istoričarima je teško da detaljno rekonstruišu Staljinov pravi put do vlasti. Rad nekih važnih delova kadrovskog aparata partije bio je prekinut i suzbijen čak i pre čistki u drugoj polovini tridesetih godina. Većina onih koji su mogli da ispričaju tok partijske borbe nisu preživeli čistke.
Gotovo da nema izvora koji bi objasnili šta je dovelo mladog, nesuđenog studenta bogoslovije sa periferije carstva na vrhunac moći. Kasniji ljubitelji teorija zavera prilično su vulgarizovali njegove motive i postupke svodeći ih u jedan citat: „Znate, drugovi šta ja mislim o ovome: verujem da je potpuno nevažno ko i kako glasa u stranci; ali ono što je izuzetno važno jeste ko i kako broji glasove.“ („Знаете, товарищи, что я думаю по этому поводу: я считаю, что совершенно неважно, кто и как будет в партии голосовать; но вот что чрезвычайно важно, это кто и как будет считать голоса”). To je dobro kao novinarsko-biografska dosetka, ali citat sam za sebe nije dovoljan.
Reč je najpre o poreklu: Staljin je bio žilavi, kafkaski gorštak kome se nije vraćalo u duboku provinciju i kog je nemilosrdno okruženje naučilo da se bori svim sredstvima. Pesnik Osip Mandeljštam napisao je 1933. godine čuvenu satiričnu pesmu „Mi živimo, pod sobom zemlju ne osećajući”, u kojoj Staljina eksplicitno naziva „širokogrudim gorštakom s Kavkaza” (rus. „Широкая грудь осетина“ i „кремлёвский горец“ – kremaljski gorštak).
Ova pesma je Mandeljštama koštala života, ali je termin trajno ušao u istoriju. Kako su ga doživljavali u Moskvi? Kada je Staljin došao u Petrograd i Moskvu, među ruskom boljševičkom elitom bio je dočekan kao stranac, čovek sa juga, teškog naglaska (koji nije promenio do kraja života) i specifičnog temperamenta koji su mnogi povezivali sa stereotipima o nepokolebljivim i surovim ljudima sa Kavkaza. Spahijska Rusija je odlično razumela njegovu surovost.
Poređenja su takođe nezaobilazna. Ako se setimo kako se jedan Fon Papen snobovski nadmoćno smejao boemskom kaplarčiću i kada znamo šta se posle dogodilo, ispostavlja se da je žilavost prostaka bila jača od intelektualne nadmoći i prezira elite. Ono što intelektualci nisu razumeli (surovi pragmatizam „niščih“) slilo se u tehnologiju vladanja i potreba da se pronađe neprijatelj, da se greška proglasi sabotažom, a poslušnost vrlinom – a ta potreba nikada nije sasvim napustila ljudsko društvo. Nije najveći problem kada čovek poželi vlast. Problem nastaje kada poveruje da bez njega vlast, država ili istorija ne mogu da postoje.
Ako nekome ovo nije bilo dovoljno, citirajmo Krupsku koja je 1926. godine izjavila: „Da je Volođa živ, sada bi sedeo u zatvoru. Možda bi to bilo previše, ali to je dijalektika revolucije. Najpre – kralj, zatim Mara i Danton. Na kraju krajeva, red obavezno dođe i do Robespjera“.
