Samo poraženi ima potrebu da stalno nešto objašnjava. Da li za ovu izreku znaju današnji nemački generali kada ponovo prizivaju „Prodor na istok“?
Jedna od presudnih odluka u Drugom svetskom ratu dogodila se na samom početku napada na Sovjetski Savez kada je u hodu promenjen najvažniji cilj plana „Barbarosa“ – direktan prodor blickrigom i zauzimanje Moskve. Logika istorije kaže da je i sam početak rata najveća greška, a u ovom slučaju to je zaista potvrđeno. Istovremeno, promena tog plana bila je decenijama razlog da najviše nemačke vojskovođe dokazuju da i kod njih važi pravilo da su „svi generali posle boja pametni“. Svakako je dobro poslužilo da se opravdaju potonji neuspesi i slom nacističke Nemačke, ali i da se posle rata razmahnu revanšisti i neonacisti.
Hitlerova odluka da se zaustavi u avgustu 1941. godine posle zauzimanja velikog strateškog grada Smolenska ima svoje objašnjenje, ali i svoju predistoriju čijim poznavanjem se može i lakše razumeti. Tada su Guderijanove tenkovske divizije u pravoj liniji bile udaljene trista kilometara od Moskve; najviši vojni vrh smatrao je da treba izvesti još jedan nezaustavljiv, finalni skok kako bi se ostvario najvažniji politički, vojni i propagandni cilj.
Međutim, tada Hitler neumoljivo menja osnovni pravac udara i skreće veliki deo snaga na jug. Zašto? Podsetimo se da je plan „Barbarosa“ predviđao razbijanje i uništenje osnovne borbene mase RKKA munjevitim napadom za samo šest do osam nedelja. Glavni napad izvela je Grupa armija „Centar“ kojom je komandovao Fedor fon Bok (Fedor von Bock). U njoj su se nalazile dve najelitnije tenkovske grupe – Druga, pod komandom Guderijana (Heinz Wilhelm Guderian) i Treća, kojom je komandovao Herman Hot.
Euforija u Glavnom štabu
Sredinom jula izgledalo je da je cilj praktično postignut jer su u dva velika kotla kod Bjelistoka i Minska bile uništene osnovne snage Zapadnog fronta. Nemački motorizovani korpusi prelazili su do četrdeset kilometara dnevno. Komandovanje jedinicama Zapadnog fronta bilo je značajno narušeno, a putevi ka istoku bili su pretrpani trupama u odstupanju. Prednji delovi Druge tenkovske grupe 16. jula prodrli su u Smolensk. U nemačkom glavnom štabu zavladala je euforija; smatralo se da treba uraditi još jedan važan korak i pravcem prema Minsku (Минское шоссе) stići do Moskve, zauzeti je i – protivnik će pasti na kolena.
Moskva je bila najveći ulov u očima feldmaršala. Nije reč samo o glavnom gradu i simbolici, već i o tome da je ona bila srce sovjetskog transportnog i železničkog sistema. Kroz nju su išle logističke linije za frontove od Baltika do Crnog mora. Tako bi teritorija SSSR bila rasečena na dva izolovana dela, zauzeti bi bili glavni proizvodni centri vojno-industrijskog kompleksa i bilo potpuno uništeno centralizovano upravljanje.
Zahvaljujući odličnom kontraobaveštajnom radu Sovjeta Nemci nisu ni slutili da su najveći, kapitalni proizvodni kapaciteti pravovremeno izmešteni u dubinu teritorije. Stoga su Fon Bok, Halder, Brauhič i sam Guderijan horski vapili: ne gubiti ni dana! Popuniti rezerve goriva, izvršiti minimalan servis tehnike i igrati va bank – svim raspoloživim snagama jurnuti na Moskvu dok RKKA još nije formirala čvrst odbrambeni bedem.
Tog trenutka za egzaltirane i ohrabrene vojskovođe dolazi otrežnjenje i veliko razočaranje od, ni manje ni više, najvišeg političkog vrha Rajha! Vojskovođe, navikle na to da pozadina i logistika bezuslovno prate njihove planove i evidentne rezultate, nisu obratile pažnju na stvarno stanje stvari u želji da hrle napred i pobeđuju.
Presudna uloga pozadine
Nemačka je ušla u logističku blokadu i zamor materijala. Krajem jula za Grupu armija „Centar“ nastupila je najteža logistička i tehnička kriza. Blickrig, koji je tako zanosno i uspešno opravdavao svoju svrhu, imao je jednu kardinalnu manu: u potpunosti je zavisio od savršeno organizovanog dotura ratnog materijala.
Tu nije bilo reči samo o logistici kao takvoj, već o ukupnom ratnom naporu industrije. Za takvu vrstu strategije morala je da se žrtvuje cela zemlja. Vojni uspeh pretvorio se u logističku noćnu moru: osnovni pravci dostave rastegli su se na petsto pa i na sedamsto kilometara, a glavni centri snabdevanja nalazili su se u Poljskoj i Istočnoj Pruskoj.
89 milimetara važnije od stotina kilometara
Manji problem bilo je razbiti trupe Zapadnog fronta nego snabdeti svoje jedinice. Glavno usko grlo bila je neprikosnovena železnica. Sovjetski Savez je koristio kolosek širine 1524 milimetra, a u Evropi standard je bio 1435 milimetara. Pored toga, Sovjeti su vrlo temeljno uništili svu upotrebljivu infrastrukturu. U tekstu o lokomotivama u ratu naveli smo da su nemačke kriegslokomotive imale i manji kapacitet rezervoara i ugljevog tendera, pa nisu mogle da se koriste između dve standardne sovjetske servisne stanice koje su bile na većim rastojanjima. Te „sitnice“ u euforiji borbenih pokliča nisu ozbiljno razmatrane.
Šta se onda dogodilo? Sav teret milionske armade Grupe armija „Centar“ i ne samo nje, pao je na drumski transport. I tu je „previd“ učinio svoje. Sovjetski putevi u to vreme nisu imali ništa zajedničko s evopskim autostradama. Beskonačne trase zemljanih, prašnjavih puteva temeljno su uništavale filtere za vazduh, motore i izbacivale na više nedelja masu kamiona. Pucale su gume, poluosovine, stradale opruge amortizera, a vozači dovođeni do očajanja od umora. Pri tom je i šarenilo voznog parka činilo svoje.
U nemačkim kolonama nalazili su se zaplenjeni kamioni svih mogućih evropskih proizvođača, od kojih neki više nisu radili. Krajem jula iz stroja je ispalo gotovo polovina voznog parka! Ni robusni panceri nisu mogli da se pohvale. Tenkovske divizije Guderijena i Hota pri tom su imale i realne borbene gubitke; već kod Smolenska pojavilo se zastrašujuće iznenađenje – „T-34“. Sve je radilo na ivici upotrebljivosti. Svaki drugi tenk ili oklopno vozilo nužno je tražilo generalni remont ili zamenu motora.
Zbog nedostatka rezervnih delova i otežanog dotura, počela je i kanibalizacija oštećenih vozila da bi se od tri dobilo jedno – u proseku. Gotovo preko noći blickrig je pokazao svoje drugo, isto tako surovo lice, ali za svog pokretača. Da li je Stavka u Moskvi s tim računala? Moguće, ali ne treba s tim spekulisati. Njima je bilo za početak dovoljno da znaju da početkom avgusta Grupa armija „Centar“ nije mogla da produži nezadrživo nastupanje ka Moskvi. Operativna pauza je bila preko potrebna. Sve je stiglo do tačke pucanja: odmor i popuna ljudstva, remont tehnike, formiranje potpuno novih skladišta municije. Nemačka pesnica se otvorila, a oklopni taran koji je tako lako razbio Zapadni front izgubio je moć.
Smolensk i neočekivani otpor
Nemački komandanti su i to pokušali da ignorišu, ali nešto drugo nisu mogli jer kod Smolenska se konsolidovala neočekivano brzo snažna otporna linija (Смоленский рубеж) koju Nemci nisu očekivali. U redovima sovjetskih komandanta bilo je mnogo iskusnog kadra i beskompromisan, narastajući otpor pretvorio se u organizovano frontovsko dejstvo. Nije bila reč samo o ogorčenom otporu i patriotizmu. Kod Smolenska je na ispitu pala nemačka obaveštajna služba koja nije imala ni približnu sliku strateških rezervi kojima je raspolagala Stavka.
Izgubljeno je najdragocenije vreme Drugog svetskog rata: od desetog jula do desetog septembra potpuno su poremećeni pedatno smišljeni planovi nemačke vrhovne komande. Umesto lake šetnje po Minskom putu počele su ogorčene i teške susretne bitke, najnepredvidiviji način borbe na frontu koji se povijao. Pristizale su sve nove i nove sovjetske divizije koje su odbrambene linije stvarale praktično u hodu.
Komandant Zapadnog fronta Timošenko (Семён Константинович Тимошенко), tada već maršal, bio je jedan od sovjetskih vojskovođa veoma modernih shvatanja i pogleda; našao se na pravom mestu u pravo vreme. Stigao je s mesta načelnika Stavke; nju je preformirao i posle njega vodio Staljin. Bez obzira na teške gubitke i okruženja pojedinih jedinica on je nastavljao s kontranapadima kao postupkom koje je najviše remetio planove Nemaca. Kod Jeljne (Ельнинская операция) Vermaht je pretrpeo jedan od prvih ozbiljnih operativnih poraza. Sovjetska 24. armija je u pokretu presekla Jeljinjski placdarm (polazni položaj) s kog su Nemci nameravali da krenu na Moskvu. Nemci su prvi put morali da se povuku i napuste zauzeta područja.
Nije samo narastajući otpor Sovjeta bio problem, već i ambicije pojedinih pancer-generala. Pešadija nije mogla da prati oklopne kolone i rastojanje između njih brzo se povećavalo. Tokom julskih vrućina to rastojanje bilo je čak i 150 kilometara, a kolone pri tom nisu svoje bokove obezbedile pešadijskom podrškom. Maštanje o lakoj i brzoj vožnji do Moskve razbijeno je kod Smolenska. Sve su to bili preduslovi koje smo morali koliko-toliko da opišemo kako bismo dobili tačan odgovor na to kako je došlo do Hitlerove promene plana.
Sukob Hitlera i Generalštaba
OKW (Oberkommando der Wehrmacht) je tokom žestoke borbe kod Smolenska i usred logističke krize, nošen zanosom dotadašnjih pobeda, izazvao najoštriji unutrašnji sukob u vrhu Trećeg rajha koji se ikada dogodio za vreme Drugog svetskog rata. S jedne strane bili su profesionalni, iskusni generali Halder i Bauhič, a s druge – Hitler koji je imao apsolutnu političku i svu drugu vlast.
Generali su se vodili klasičnom vojnom mišlju XIX i XX veka. Za njih bi cilj rata bio postignut zauzimanjem glavnog grada i uništenjem trupa protivnika. Moskva je bila glavni čvor sovjetskog otpora. Ukoliko bi koncentrisali sve snage na to, naterali bi Staljina da uvede i poslednje rezerve i bace ga na kolena u jednoj odlučujućoj bici.
Kaplar je, za razliku od generala, gledao rat trezvenije, što danas mnogim istoričarima deluje neverovatno!
On nije bio snob sa maršalskom palicom, već rovovski pacov koji nije imao iluzija o surovostima rata. Strategiju je posmatrao očima ekonomije i ideologije govoreći kako „njegovi generali nemaju pojma o ekonomskim faktorima rata“. On je s pravom (kako se kasnije ispostavilo) smatrao da pad Moskve neće dovesti do pada Sovjetskog Saveza ako Staljin sačuva resurse za borbu.
Šta je Hitler imao na umu? Najpre Ukrajinu i Donbas. Odatle bi izvlačio ogromne rezerve hrane, uglja i metalurških proizvoda (u čemu je Nemačka usled blokade oskudevala). Tada bi mogao da krene na bogata polja Kavkaza. Bez kavkaske nafte nemačka vojna mašina bila bi osuđena da stane već u proleće 1942. godine. Druga meta bio je Lenjingrad, ali ne samo zbog simbolike, već i zbog potpune kontrole Baltičkog mora, bezbednog prebacivanja švedske rude i spajanja nemačke i finske armije.
Sve je to, danas posmatrano, savršeno logično
Hitler je imao u rukavu i vojni argument: opasnost koja se nadvila nad desnim krilom Grupe armija „Centar“. Na jugu, u reonu Kijeva, Jugozapadni front pod komandom general-pukovnika Mihaila Kirponosa nastavio je da jača i utvrđuje pozicije. To je bila najjača i najopremljenija grupacija RKKA koja je imala više od 600.000 boraca podržanih tenkovima i artiljerijom.
Dok se grupa armija „Centar“ probijala na istok ka Smolensku, Jugozapadni front je uspešno izdržavao pritisak Grupe armija „Jug“ Rundšteta (Gerd von Rundstedt). Kao rezultat tog zastoja stvorena je ogromna izbočina, „Kijevski balkon“ koji se duboko uklinio u borbeni raspored nemačkih armija. Zato je Hitler kategorički odbio da krene na Moskvu sve dok mu se na desnom boku nalazi velika sovjetska grupacija. U svakom trenutku snage Kirponosa mogle su naneti rušilački udar tenkovskim trupama Guderijana.
Hitler je sa svojim površnim znanjima iz istorije to posmatrao kao daleki odjek Napoleonovih neuspeha, ali i gorkih lekcija iz Prvog svetskog rata i smatrao je suludim takav napad po pravcu.
Direktiva 34
Ova naredba potpisana je 21. avgusta 1941. godine čime je stavljena tačka na beskrajne diskusije. U njoj je Hitler jasno naznačio da je najvažniji zadatak do početka zime okupacija Krima, zauzimanje privrednih regiona i basena uglja u oblasti Dona, zauzeće žitne Ukrajine, a na severu osvajanje Lenjingrada. OKW je pokušao da protestuje, čak je Guderijen lično odleteo kod Hitlera u Rastenburg, ali Hitler je ostao nepokolebiv. Druga tenkovska grupa morala je da skrene za 90° i krene na jug.
Manevrom koji je počeo 25. avgusta pokrenuta je jedna od najvećih vojnih operacija Drugog svetskog rata. Ona se ne spominje previše jer se utopila u opšti neuspeh nemačkih snaga. Guderijan se ustremio na pozadinu Jugozapadnog fronta RKKA. Istovremeno, s juga iz pravca Kremenčuga ka severu u susret mu je pošla Prva tenkovska grupa Evada fon Klajsta (Paul Ludwig Ewald von Kleist). Prethodnice su se srele na oko 130 kilometara istočnije od Kijeva. U ogromnom kotlu našle su se četiri armije – Peta, 21, 26, i 37. Borbe za Kijevski kotao završene su punom katastrofom Jugozapadnog fronta. Kijevska operacija bila je trijumf blickriga.
Hitler je likovao smatrajući da je opasnost bočnog napada na grupu armija „Centar“ likvidirana zauvek.
Vreme – jedini resurs koji se ne zanavlja
…Ali! Skretanje na jug, bitka u reonu Kijeva i zatim veoma težak marš nazad, na početne pozicije za napad na Moskvu, oduzele su Hitleru šest dragocenih nedelja. Pripreme terena za glavni napad razvijale su se kao da Sovjeti ne postoje. Zlatni avgust i suvi septembar, idealno vreme za manevarske borbe, bili su bespovratno potrošeni. Kijevska operacija nanela je velike gubitke Sovjetima ali im je neočekivano kupila ono najdragocenije – vreme!
Dok su se Guderijanovi tenkisti pekli na suncu ukrajinskih stepa, Sovjeti su uspeli da iskoriste bespovratno izgubljenu operativnu pauzu Nemaca upotrebivši maksimalno svaki trenutak. Oko Moskve stvoren je duboko ešeloniran sistem odbrane od nekoliko linija kod Možajska, Vjazme i Ržova. Stotine hiljada ljudi iz Moskve i Podmoskovlja pripremile su desetine kilometara protivtenkovskih prepreka i rovova. Iz dubine države, sa Urala, iz Sibira i sa Dalekog Istoka počele su da kuljaju sveže divizije stvarujući nove, rezervne armije, pa čak i frontove.
Operacija ”Tajfun” – finale nemačkih nesuglasica i početak poraza
Do čega je dovela Hitlerova direktiva br. 34? Kada su stigli na prilaze Moskvi Nemci su već iscrpli svoje fizičke i moralne snage. Naišli su na nesavladivu, dobro organizovanu odbranu i sveže sovjetske rezerve. Već šestog decembra RKKA je prešla u odlučujući kontranapad predvođena Rokosovskim i za vrlo kratko vreme odbacila nemačke snage preko dvesta kilometara od Moskve.
Posle rata nemački generali su horski svu krivicu za neuspeh složno pripisivali naredbi 34. Međutim, objektivni istoričari i teoretičari doktrine rata smatraju da je to jedan od retkih smislenih poteza Hitlera. Iznuđenih – svakako, ali ostvarenih. On je smatrao da bi takav juriš na Moskvu kakav su planirali njegovi generali već iscrpljenu, iskrvavljenu i logistički nespremnu armadu, njegovu udarnu pesnicu, doveo do uništenja još tokom leta. Morao je da bira između dva smrtonosna rizika. Ovom prilikom pokazalo se da istoriju ne pišu uzalud pobednici.
To što je on uveo nespremnu Nemačku u rat s celim svetom, generali, okićeni ordenjem i feldmaršalskim zvanjima, ne spominju…
