Američko ratno vazduhoplovstvo razmatra promenu koja bi mogla da izbriše deo tradicionalne granice između strateških bombardera i lovačkih aviona. Letelice konstruisane za uništavanje kopnenih ciljeva, pomorskih formacija i strateške infrastrukture mogle bi da dobiju dodatnu ulogu u vazdušnoj borbi. Umesto da se oslanjaju isključivo na lovačku pratnju, bombarderi bi nosili rakete sposobne za presretanje protivničkih aviona na velikim udaljenostima.
Razlog nije pokušaj da se ogromni bombarderi pretvore u klasične lovce. Savremeno ratovanje sve više zavisi od dometa raketa, razmene podataka između letelica i mogućnosti da se veliki broj projektila lansira u kratkom vremenu. Upravo u tim oblastima strateški bombarderi imaju prednosti koje manji borbeni avioni teško mogu da ponude.
Pentagon ovu mogućnost razmatra u trenutku kada se priprema za potencijalne vazdušne sukobe nad ogromnim prostranstvima Pacifika. Američki lovci morali bi da deluju daleko od svojih baza, dok kineska avijacija raspolaže sve većim brojem savremenih borbenih letelica. Zbog toga Vašington traži način da poveća količinu dostupnog naoružanja bez proporcionalnog povećanja broja lovaca.
Pentagon zvanično razmatra naoružavanje bombardera za vazdušne borbe
U izveštaju Long-Term USAF Fighter Force Structure, dostavljenom Kongresu 16. oktobra, Ratno vazduhoplovstvo SAD navelo je razvoj sposobnosti vazduh-vazduh na bombarderima među opcijama za povećanje borbene moći. Dokument predviđa potrebu za 1.509 operativno raspoređenih lovačkih aviona do 2035. godine, uz istovremeno širenje upotrebe autonomnih borbenih letelica. Takva razmatranja pokazuju da Pentagon više ne računa isključivo na klasične lovačke eskadrile.
Posebnu pažnju već je privukla mogućnost pretvaranja stelt bombardera B-21 Raider u svojevrsnog lovca iz senke. Američki vojni planeri razmatraju koncept velike stelt letelice koja bi nosila desetine raketa vazduh-vazduh, dok bi manje platforme preuzimale otkrivanje i praćenje ciljeva. Takva konstrukcija mogla bi da bude zasnovana na B-21, ali se razmatra i razvoj posebnog aviona za ovu namenu.
Mogućnost proširenja uloge postojećih bombardera takođe je deo stručnih razmatranja. B-52H, B-1B i B-2A raspolažu znatno većom nosivošću i doletom od većine lovaca, što ih čini potencijalnim nosačima velikog broja presretačkih raketa. Njihovo prilagođavanje zahtevalo bi nove sisteme upravljanja naoružanjem, odgovarajuće lansere i povezivanje sa mrežom za otkrivanje vazdušnih ciljeva.
B-52 i B-2 već dobijaju nove zadatke, sada se razmatra i vazdušna borba
Američka mornarica je 7. oktobra pokrenula proceduru integracije protivbrodskih raketa AGM-158C LRASM na B-52H, čime bi najstariji američki strateški bombarder dobio dodatnu ulogu u pomorskim operacijama. Jedan B-52 mogao bi da ponese do 20 ovih raketa, koristeći unutrašnji prostor za naoružanje i spoljne nosače. To je primer načina na koji Pentagon nastoji da postojeće avione pretvori u višenamenske raketne platforme velikog doleta.
Drugi važan korak izveden je tokom vežbe Valiant Shield 2026, kada je B-2 Spirit prvi put lansirao protivbrodsku raketu LRASM na ciljni brod u Tihom okeanu. Za razliku od B-52, ovaj stelt bombarder nosi naoružanje unutar trupa, čime zadržava smanjenu radarsku uočljivost. Takva karakteristika bila bi posebno značajna i za eventualnu buduću upotrebu raketa vazduh-vazduh.
Boeing je još početkom dvehiljaditih predstavio koncept B-1R, bombardera sa motorima lovca F-22, projektovanom brzinom do 2,2 maha i raketama AIM-120. Projekat nikada nije realizovan, ali njegova osnovna ideja sada se vraća kroz Pentagonova razmatranja velikih letećih raketnih arsenala.
Novi radari omogućavaju mnogo više od klasičnog bombardovanja
Modernizacija radara B-52H, za koju je Pentagon u avgustu izdvojio dodatnih 766 miliona dolara, obuhvata ugradnju sistema AN/APQ-188, razvijenog na osnovu tehnologije savremenih američkih lovačkih radara. Novi AESA radar zamenjuje zastareli AN/APQ-166 i omogućava preciznije otkrivanje ciljeva, mapiranje terena i praćenje pokretnih objekata. Američko ratno vazduhoplovstvo je u avgustu 2026. odobrilo početak maloserijske proizvodnje novih radara, čime je program prešao u sledeću fazu.
AN/APQ-188 donosi preciznije otkrivanje ciljeva, bolje mapiranje terena i praćenje pokretnih objekata, uključujući vazdušne ciljeve. Međutim, sama ugradnja AESA radara ne znači da bombarder automatski dobija sve režime vazdušne borbe koje koriste lovci. Za lansiranje raketa potrebni su odgovarajući softver, sistemi za identifikaciju, obradu ciljeva i prenos podataka projektilima tokom leta.
B-2 koristi modernizovani radar AN/APQ-181 sa AESA antenama, dok B-1B i dalje poseduje radar AN/APQ-164 sa pasivnom elektronski skeniranom antenskom rešetkom. Za B-1B još nije potvrđena operativna ugradnja radara AN/APG-83 SABR, iako je ranije razmatrana primena srodne tehnologije. Razlike između ovih sistema određuju koliko bi dodatnih radova zahtevala njihova buduća prilagođavanja vazdušnoj borbi.
AIM-174B, AIM-260 i AIM-424: Rakete menjaju domet vazdušnih sukoba
Američka mornarica već ispituje kombinaciju raketa AIM-174B Gunslinger i AIM-260A JATM na lovcu F/A-18F Super Hornet, zajedno sa infracrvenim sistemom IRST21. Fotografije iz oktobra 2026. prikazuju ispitnu konfiguraciju sa projektilima različitih kategorija dometa. Takvo kombinovanje naoružanja pokazuje pravac razvoja koji bi mogao da se primeni i na znatno veće avione sa većim kapacitetom za rakete.
Drugi pravac predstavlja razvoj rakete AIM-260 JATM, naslednika porodice AIM-120 AMRAAM, namenjenog borbi protiv savremenih lovaca opremljenih raketama velikog dometa. Raketa AIM-424 Malice, razvijena za američku mornaričku avijaciju, predstavlja još jedno oružje čije dimenzije i domet otvaraju pitanje upotrebe teških vazduhoplovnih platformi kao nosača presretača. Njena masa od približno 680 kilograma i deklarisani domet veći od 463 kilometra ukazuju na projektil namenjen gađanju važnih vazdušnih ciljeva sa velikih udaljenosti.
Nijedna od ovih raketa još nije javno potvrđena kao operativno integrisana na B-21, B-2, B-1B ili B-52. Čak ni fizičko postavljanje projektila na odgovarajući nosač ne bi bilo dovoljno, jer sistem mora da obezbedi sigurno lansiranje, kompatibilnost elektronike i ažuriranje podataka o pokretnom cilju. Posebno složen zadatak predstavlja presretanje lovaca koji menjaju brzinu, visinu i pravac leta na velikim udaljenostima.
Lovci F-35 otkrivaju ciljeve, bombarderi lansiraju rakete
Najvažniji deo američkog koncepta jeste razdvajanje aviona koji otkrivaju protivnika od platforme koja lansira naoružanje. F-35 sa radarima AN/APG-81 ili novijim AN/APG-85, avioni za rano upozoravanje i kontrolu i autonomne borbene letelice mogli bi da dostavljaju podatke o vazdušnim ciljevima bombarderima raspoređenim na većoj udaljenosti. Time bi veliki avion postao leteći raketni arsenal, bez potrebe da samostalno otkriva svaki cilj.
Takav način borbe posebno je važan protiv kineske avijacije, koja koristi lovce J-20, rakete PL-15 i PL-17 i razvijenu mrežu radara i aviona za rano upozoravanje i kontrolu. Američki F-35 ima ograničen unutrašnji prostor za rakete kada želi da očuva stelt karakteristike, dok veliki nosač naoružanja može da dopuni vatrenu moć više lovaca. Bombarder bi tako omogućio koncentraciju raketnog dejstva bez dovođenja velikog broja taktičkih aviona neposredno do protivničkih položaja.
Međutim, takav sistem zavisi od neprekidne razmene preciznih podataka. Nije dovoljno da F-35 otkrije protivnički avion i pošalje njegovu početnu poziciju: projektil mora da dobija ažurirane informacije tokom leta, naročito pri presretanjima na ekstremnim udaljenostima. Elektronsko ometanje, prekid komunikacionih veza i pogrešna identifikacija ciljeva predstavljaju neposredna ograničenja ovakvog koncepta.
Veliki raketni arsenal ne znači da bombarder može da zameni lovca
B-52H nema brzinu, sposobnost izvođenja manevara ni otpornost na protivničke lovce potrebne za klasičnu vazdušnu borbu. B-1B je brži, ali njegova velika radarska uočljivost ograničava mogućnost približavanja savremenim protivvazdušnim sistemima. B-2 i B-21 imaju prednost smanjene radarske uočljivosti, ali njihove konstrukcije nisu namenjene bliskim borbenim manevrima.
Postoji i problem raspodele zadataka. Svaki bombarder angažovan za vazdušnu borbu manje je dostupan za konvencionalne i strateške udare, dok nova oprema povećava troškove održavanja i zahteve za obuku posada. Zbog toga se razmatra i zasebna stelt platforma velikog kapaciteta, umesto preusmeravanja dela postojeće bombarderske flote.
Pentagon zato upoređuje buduće leteće arsenale sa postojećim F-15EX, koji već može da nosi do 12 raketa vazduh-vazduh, uz znatno veću sposobnost izvođenja borbenih manevara od bilo kog strateškog bombardera. Veliki bombarderi ponudili bi duži dolet i potencijalno mnogo veći broj projektila, ali uz drugačije operativne zahteve, zaštitu i organizaciju vazdušnih misija. U ovoj fazi Pentagon ispituje operativnu opravdanost takvog pristupa, dok tehnički zahtevi za konkretne bombardere i njihove raketne konfiguracije još nisu javno definisani.
