Na mestu gde su se nekada proizvodili čelik i brodovi, Vašington pokušava da reši jedan od najvećih problema američke Ratne mornarice – presporu proizvodnju podmornica. Donald Tramp najavio je u Sperouz Pointu kod Baltimora novi industrijski kompleks koji bi trebalo da postane najveći novi američki brodograđevni pogon izgrađen još od Drugog svetskog rata. Projekat nije zamišljen kao još jedno klasično brodogradilište u kojem će se kompletna podmornica graditi od kobilice do porinuća.
Umesto toga, Arsenal-2 treba da rastereti postojeće proizvođače tako što će preuzeti izradu velikih sekcija, torpednih cevi i drugih složenih komponenti, a zatim ih slati kompanijama General Dynamics Electric Boat i Newport News Shipbuilding na završnu montažu. U projekat ulazi Anduril Industries, kompanija mnogo poznatija po autonomnim sistemima, dronovima i softveru nego po rezanju čelika za nuklearne podmornice. Privatna investicija iznosiće 3,7 milijardi dolara, dok je Ratna mornarica SAD Andurilu dodelila ugovor vredan do 2,9 milijardi dolara. Početak proizvodnje planiran je za 2030. godinu.
Arsenal-2 neće graditi celu podmornicu, već ono što danas usporava proizvodnju
Kompleks će zauzimati više od 186.000 kvadratnih metara zatvorenog proizvodnog prostora na lokaciji površine oko 75 hektara. U planu su velike montažne hale, proizvodnja delova, fleksibilne linije koje se mogu prebacivati između različitih programa i postojeći suvi dok dug približno 365 metara.
Ključna ideja je paralelizacija proizvodnje. Umesto da Electric Boat i Newport News unutar sopstvenih kapaciteta izrađuju praktično svaki veliki sklop, deo posla biće izmešten u Sperouz Point, gde će sekcije biti završene, pregledane i pripremljene za transport do glavnih brodogradilišta.
To posebno odgovara podmornicama klase Virdžinija, čija izgradnja zahteva ogroman broj specijalizovanih čeličnih konstrukcija, cevovoda, električnih instalacija i precizno izrađenih modula. Problem američkog programa više nije samo nedostatak novca, već fizički kapacitet industrije da dovoljan broj tih komponenti proizvede na vreme.
Anduril donosi softversku fabriku u tešku brodogradnju
Najneobičniji deo projekta nije veličina kompleksa, već način na koji Anduril namerava da ga vodi. Arsenal-2 trebalo bi da koristi platformu ArsenalOS, softverski sistem koji povezuje proizvodnju, logistiku materijala, montažu, kontrolu kvaliteta i dokumentaciju.
Zavarivač, električar ili monter cevovoda trebalo bi da dobija digitalna radna uputstva direktno uz radno mesto, dok senzori i automatizovana kontrola prate napredovanje proizvodnje. Menadžment bi istovremeno mogao da vidi gde se nalazi određena komponenta, šta kasni i gde nastaje usko grlo, umesto da se podaci naknadno prikupljaju kroz odvojene sisteme.
Anduril tako pokušava da filozofiju softverski upravljane proizvodnje, koju je razvio za dronove i druge autonomne sisteme, prebaci u industriju u kojoj se vreme meri godinama, a pojedini veliki sklopovi teže desetine tona.
Prva proba počinje u Kaliforniji
Arsenal-2 neće biti prvi Andurilov korak u programu Virdžinija. Kompanija planira da ranije otvori pogon površine oko 15.000 kvadratnih metara u okrugu Orindž u Kaliforniji, gde će početi proizvodnja probne opreme, torpednih cevi i drugih pomorskih komponenti.
Taj pogon treba da posluži kao svojevrsna generalna proba za Merilend. Anduril će tamo testirati način organizacije proizvodnje, obučavati radnike i razvijati procedure kontrole kvaliteta pre nego što ih prenese na mnogo veći Arsenal-2.
Prednost je vremenska. Umesto da čeka završetak kompleksa u Baltimoru, kompanija dobija približno dve godine za rešavanje problema koji će se gotovo sigurno pojaviti kada tehnološka firma uđe u jedan od najstrože regulisanih segmenata američke vojne industrije.
Zašto SAD žure sa podmornicama Virdžinija
Klasa Virdžinija čini okosnicu buduće američke flote nuklearnih jurišnih podmornica. Namenjene su protivpodmorničkoj i protivbrodskoj borbi, izviđanju, specijalnim operacijama i napadima na ciljeve na kopnu, a mogu da razviju brzinu veću od 25 čvorova.
Američka Ratna mornarica već godinama pokušava da poveća tempo njihove proizvodnje, ali postojeća brodogradilišta i mreža dobavljača ne uspevaju da dostignu željeni ritam. Dodatni pritisak dolazi iz sporazuma AUKUS, prema kojem bi Australija prvo trebalo da dobije američke podmornice klase Virdžinija, pre prelaska na buduću australijsko-britansku klasu SSN-AUKUS.
Svaka podmornica koja odlazi Australiji zato mora da bude nadoknađena bez smanjivanja američke flote. To zahteva više radnika, više dobavljača i veći broj proizvodnih linija, a ne samo dodatna sredstva iz budžeta.
Od čeličane do nove fabrike podmornica
Lokacija Sperouz Point nije izabrana slučajno. Decenijama je bila jedan od najvećih centara američke proizvodnje čelika i brodogradnje, sa železničkom infrastrukturom, dubokom vodom i ogromnim prostorom pogodnim za tešku industriju.
Arsenal-2 trebalo bi da otvori oko 3.100 direktnih radnih mesta i, prema procenama projekta, podrži još više od 11.000 poslova u lancu dobavljača i pratećim industrijama. Vlasti Merilenda očekuju više od dve milijarde dolara godišnjeg ekonomskog efekta, uključujući približno 312 miliona dolara zarada.
Za Anduril je to još veća promena. Kompanija koja je izrasla na autonomnim sistemima i softveru sada ulazi među dobavljače jednog od najskupljih i najkomplikovanijih vojnih proizvoda na svetu – nuklearne podmornice. Arsenal-2 neće sam porinuti Virdžiniju, ali bi od 2030. trebalo da proizvodi upravo one velike delove bez kojih je američka brodogradilišta više ne mogu praviti dovoljno brzo.
