MiG-41 je tokom poslednjih nekoliko godina uspeo da postane gotovo sve što se može zamisliti: lovac šeste generacije, avion brzine četiri ili pet maha, presretač hipersoničnih raketa, nosač elektromagnetnog oružja, platforma sposobna da dejstvuje na granici svemira i potencijalni lovac na satelite. Jedino što još nismo videli jeste sam avion. Upravo zato najnovija rasprava o njegovoj budućnosti možda vredi više od još jedne spektakularne kompjuterske slike.
Pratimo PAK DP još od davnih dana, kada smo već upozoravali da između ogromnih zahteva i stvarnog aviona stoje motor, zagrevanje konstrukcije, cena i pitanje da li je brzina od četiri do pet maha uopšte pravi odgovor na buduće pretnje. Tokom 2024. i 2025. pojavljivale su se sve ambicioznije najave, od elektromagnetnog topa i presretanja hipersoničnih ciljeva do tvrdnji da je oblik aviona već definisan. U oktobru 2025. preneli smo izjavu Vladimira Popova da bi prvi let mogao uslediti „u narednim godinama“, ali prototip do danas nije javno prikazan.
Sada se pojavljuje zanimljiviji pristup, bez potrebe da se MiG-41 pretvara u ruski odgovor na svaki američki ili kineski projekat. Budućem avionu možda uopšte nije najvažnije da bude ekstremno nevidljiv, niti da vodi blisku vazdušnu borbu. Njegov pravi smisao mogao bi da bude mnogo više ruski nego univerzalan – ogroman presretač za ogroman vazdušni prostor.
Sve počinje tamo gde je MiG-31 stao
Američki analitičar Kejleb Larson poslednju procenu MiG-41 zasniva upravo na toj logici. Umesto malog i teško uočljivog lovca, on zamišlja veliki avion sa snažnim radarom, velikim dometom, vezama za razmenu podataka i dovoljno unutrašnjeg prostora za veoma velike rakete vazduh-vazduh. Takav MiG-41 bio bi mnogo bliži direktnom nasledniku MiG-31 nego ruskoj verziji F-22 ili nekog budućeg zapadnog lovca.
Ta ideja ima smisla kada se pogleda geografija Rusije. Hiljade kilometara Arktika, Sibira i severnih prilaza ne mogu se pokriti gustom mrežom aerodroma i lovačkih eskadrila kao centralna Evropa, pa presretač mora brzo da pređe ogromnu udaljenost, dugo patrolira i vidi cilj mnogo pre nego što mu se približi. MiG-31 je upravo zbog toga dobio kombinaciju velike brzine, snažnog radara i raketa velikog dometa.
Ruski stručnjak Roman Gusarov ide još direktnije i ocenjuje da domet rakete i radarsko pokrivanje danas mogu biti važniji od manevarskih sposobnosti aviona koji ih nosi. U takvoj filozofiji MiG-41 nema potrebu da postane najbolji lovac za borbu na nekoliko kilometara. Potrebno je da prvi otkrije bombarder, izviđački avion, veliki dron ili nosač krstarećih raketa i da ga napadne mnogo pre vizuelnog kontakta.
Pet maha lepo zvuči dok ne dođe račun za motor
Brojke koje godinama kruže oko MiG-41 ostaju spektakularne. Pominju se brzine iznad 4 maha, više od 5.000 km/h, let na 25 do 35 kilometara visine, domet oko 3.000 kilometara i rakete dometa većeg od 400 kilometara. Pojedine procene idu toliko daleko da pretpostavljaju avion znatno veći od već ogromnog MiG-31.
Problem počinje kada takve zahteve treba pretvoriti u metal. Pri ekstremnim brzinama temperatura usisnika, napadnih ivica, kabine i ostatka konstrukcije raste do nivoa na kojem materijali, premazi i gorivo postaju ograničavajući faktor. Motor koji odlično radi pri dva maha ne mora imati nikakvu mogućnost da avion stabilno gura prema četiri ili pet.
Ruski vazduhoplovni stručnjak Aleksej Zaharov upravo tu vidi jednu od najslabijih tačaka cele priče. Po njegovoj proceni, klasičan dvoprotočni turbomlazni motor teško može da obezbedi najavljene brzine, pa bi bio potreban složen kombinovani pogon koji spaja klasični mlazni motor sa nabojnomlaznim režimom. Takav motor nije nemoguć, ali predstavlja zaseban razvojni program gotovo iste težine kao i avion koji treba da pokreće.
„Svemirski lovac“ je mnogo lakše nacrtati nego napraviti
Druga velika linija priče o MiG-41 godinama vodi prema bliskom svemiru. Analitičar Sergej Maržecki navodi mogućnost presretanja satelita, krstarećih raketa i drugih ciljeva sa velikih visina, uz procene brzine od oko 4,3 maha iznad 25 kilometara. Slične tvrdnje pojavljivale su se i u našim ranijim tekstovima, gde je PAK DP često opisivan kao avion koji treba da pomeri granicu između vazduhoplovstva i protivkosmičke odbrane.
Tehnički gledano, avion ne mora sam da „leti u svemir“ da bi imao protivsatelitsku ulogu. Velika brzina i visina lansiranja daju raketi dodatnu energiju, pa veliki presretač može poslužiti kao pokretna prva stepenica za oružje namenjeno ciljevima u niskoj Zemljinoj orbiti. Takav koncept mnogo je realniji od predstave o MiG-41 koji vodi vazdušnu borbu na visini orbitalnih letelica.
Slično važi za presretanje hipersoničnih ciljeva. Brzina aviona sama po sebi nije dovoljna, jer su važniji rano otkrivanje, kvalitet podataka o putanji, brzina rakete presretača i mogućnost da se ona lansira sa povoljnog položaja. Teški PAK DP zato bi mogao imati smisla čak i bez popularne etikete „hipersoničnog lovca“.
Može li Su-57 jednostavno da zameni MiG-31?
Maržecki postavlja upravo to pitanje i kao alternativu navodi Su-57 sa novim motorima, radarom Belka i raketama velikog dometa. Su-57 bi pritom zadržao mnogo širu borbenu upotrebljivost – od presretanja do vazdušne borbe i udara po zemlji. Takvo rešenje deluje privlačno jer Rusija već proizvodi Su-57, dok bi potpuno novi PAK DP zahtevao novu proizvodnu infrastrukturu i ogromna sredstva.
Su-57 ipak nije napravljen za isti posao kao MiG-31. Njegov kompromis između smanjene radarske uočljivosti, borbenog radijusa, unutrašnjeg naoružanja i letnih karakteristika razlikuje se od presretača čiji je osnovni zadatak da što brže stigne nekoliko stotina kilometara dalje i lansira veliku raketu. Pokušaj da jedan avion obavlja oba posla može uštedeti novac, ali može i izgubiti upravo osobine zbog kojih je MiG-31 decenijama ostao gotovo jedinstvena kategorija.
To je možda najvažnije pitanje celog programa. Rusiji ne treba MiG-41 zato što svet prelazi na „šestu generaciju“, već samo ukoliko postoji zadatak koji Su-57, zemaljska PVO i budući bespilotni sistemi ne mogu dovoljno dobro da pokriju. Naslednik MiG-31 tada dobija smisao kao specijalista, a ne kao još jedan univerzalni lovac.
Kina je u međuvremenu prestala samo da crta
Početkom 2025. pisali smo koliko se situacija promenila kada je Kina podigla u vazduh veliki bezrepi prototip koji je na Zapadu dobio oznaku J-36. Dok se oko MiG-41 raspravljalo o motorima, brzini i budućem izgledu, kineski avion je već postojao u materijalnom obliku i leteo.
Poređenje ipak nije potpuno. J-36 po dimenzijama, unutrašnjim odeljcima i konfiguraciji izgleda kao teška višenamenska platforma sasvim drugačije filozofije, dok se PAK DP razvija oko specifične potrebe dalekog presretanja. Zajedničko im je što obe države očigledno ponovo razmatraju veoma velike borbene avione, nakon decenija tokom kojih je većina novih lovaca postajala manja i univerzalnija.
Kineski napredak istovremeno stvara neprijatno jednostavan kriterijum. Generacijske oznake, umetničke impresije i projektovane brzine imaju ograničenu vrednost sve dok avion ne napusti pistu. Ruski program još nije došao do tog trenutka.
Najveći problem MiG-41 možda se nalazi u samom birou MiG
Nikolaj Čikunov iz Konstruktorskog biroa Mikojan upozorava na problem koji nema veze sa mahovima, radarima ili raketama. Po njegovim rečima, reorganizacija i približavanje konstruktorskih timova MiG-a i Suhoja mogu da oslabe ili potpuno potisnu zasebnu mikojanovsku školu projektovanja. MiG je tradicionalno naglašavao pragmatično dostizanje zadatih performansi, dok Čikunov Suhojevu školu opisuje kao skloniju avangardnijim rešenjima.
Tokom leta 2026. Čikunov je govorio i da deo perspektivnih projekata MiG-a trpi zbog nedostatka resursa, dok bi prebacivanje stručnjaka prema programima Suhoja moglo dodatno da oslabi sopstvene projekte biroa. Istovremeno tvrdi da tehnološke i lične veze između nekadašnjih delova MiG-ovog industrijskog sistema još postoje i omogućavaju rad na složenim projektima.
Postoji i druga strana priče. ODK-Saljut i Mikojan nastavili su saradnju na perspektivnim projektima, a zvanična ODK je potvrdila i zajednički rad na simulatoru za avion koji dve organizacije već razvijaju. Saopštenje ne kaže da je reč o MiG-41, pa bi bilo pogrešno taj projekat automatski proglasiti dokazom da je prototip PAK DP u izradi.
Od 2022. do danas pomerali su se rokovi, ali ne i glavno pitanje
Kada smo 2022. prvi put ozbiljnije analizirali MiG-41, javno se pominjao prvi let oko 2025. godine. Tokom 2024. pisalo se o letu 2025. i operativnom uvođenju do kraja decenije, dok je početkom 2025. već bilo očigledno da je taj kalendar postao nerealan.
U oktobru 2025. godine Vladimir Popov ponudio je novu formulaciju – prvi let „u narednim godinama“ – uz tvrdnju da je konačni izgled aviona formiran. To je mnogo oprezniji rok od ranijih najava i ne govori kada bi prototip mogao da uđe u ozbiljna ispitivanja, a kamoli serijsku proizvodnju.
Najnovija debata zato konačno vraća MiG-41 sa nivoa „najbržeg lovca u istoriji“ na konkretniji teren. Veliki radar, ogromna unutrašnja zapremina, veoma veliki dolet, snažne veze za razmenu podataka i rakete koje običan lovac teško može da nosi predstavljaju mnogo logičniju evoluciju MiG-31 od pokušaja da jedan avion istovremeno bude stelt lovac, hipersonična platforma, svemirski presretač i univerzalni borbeni avion.
MiG-41 ne mora da bude čudo da bi bio opasan
Najrealniji PAK DP mogao bi zato biti manje spektakularan od slika koje ga prate već godinama. Možda neće patrolirati na 50 kilometara visine, možda neće juriti pet maha i možda mu elektromagnetni top nikada neće biti potreban. Njegov pravi kvalitet mogao bi da bude mnogo jednostavniji – da vidi veoma daleko, brzo stigne tamo gde drugih lovaca nema i ponese raketu preveliku za njihove unutrašnje odeljke.
Takav avion ne bi bio ruski pandan F-35 niti Su-57 sa drugačijim znakom na repu. Bio bi nastavak vrlo specifične sovjetske škole teških presretača od Tu-128, preko MiG-25 do MiG-31, prilagođen radarima, umrežavanju i raketama XXI veka. Upravo takav MiG-41 deluje daleko realnije od „svemirskog lovca“, ali možda i mnogo korisnije za posao zbog kojeg Rusija uopšte razmatra njegovu gradnju.
