Između sporog drona kamikaze i višemilionske krstareće rakete brzo se otvorila nova kategorija naoružanja. Takvo sredstvo ne mora da nosi veliku bojevu glavu, leti nadzvučno ili poseduje skupe sisteme koje imaju najmodernije rakete, ali mora da bude dovoljno precizno, dovoljno dalekometno i dovoljno jeftino da može da se koristi u velikom broju. Ratovi poslednjih godina pokazali su da upravo količina postaje jedan od presudnih faktora.
Iran je prvi masovno razvio koncept relativno jednostavnih udarnih bespilotnih letelica velikog dometa, dok je Rusija tu logiku proširila različitim verzijama Geranja i novim sredstvima koja se sve teže mogu jasno svrstati samo među dronove ili samo među krstareće rakete. Granica se dodatno izgubila pojavom mlaznih sistema, većih brzina, naprednije navigacije i mogućnosti lansiranja sa različitih platformi. Iranski Šahed-238 sa malim mlaznim motorom jedan je od primera takvog razvoja, dok ruska Banderol S8000 i noviji Dan-T predstavljaju sličan pravac u drugoj težinskoj i konstrukcionoj kategoriji.
Zapadne kompanije nisu počele da razvijaju ovakvo oružje tek nakon pojave Banderola, ali je ratno iskustvo potvrdilo problem koji sada otvoreno priznaju i američki proizvođači. Velike količine preciznog oružja ne mogu se zasnivati isključivo na veoma skupim raketama koje se proizvode u stotinama primeraka godišnje. Američki Anduril Industries upravo na toj računici gradi porodicu Barakuda, koja iz eksperimentalnog programa prelazi u masovnu proizvodnju i već privlači evropske kupce.
Iran je pokazao koliko je važna cena svakog napada
Iranski Šahed-136 postao je jedan od najpoznatijih primera oružja čija vrednost ne leži samo u pojedinačnim performansama već u mogućnosti masovne upotrebe. Rusija je koncept dodatno razvila kroz porodicu Geranj, dok je Iran u međuvremenu predstavio mlazni Šahed-238, čime je počelo još izraženije približavanje klasičnog drona i male krstareće rakete. Iranski izvori navode Šahed-238 među svojim mlaznim udarnim bespilotnim sistemima, dok se njegova konstrukcija zasniva na istoj široj filozofiji relativno jednostavnog oružja velikog dometa.
Takva sredstva stvaraju posebno nepovoljnu ekonomsku računicu za protivvazdušnu odbranu. Nije dovoljno samo oboriti cilj, već ga treba oboriti sredstvom čija cena i raspoloživost omogućavaju da se isti posao ponavlja iz dana u dan. Kada se jeftiniji dron ili raketa-dron presreće znatno skupljom raketom PVO, napadač može da postigne efekat i bez prolaska svakog sredstva do cilja.
Rusija popunjava prostor između Geranja i velikih krstarećih raketa
S8000 Banderol predstavlja rusku malu krstareću raketu koju izvori istovremeno opisuju i kao hibrid rakete i bespilotne letelice. Razvija je Kronštat, a kao nosači se navode bespilotna letelica Orion i helikopter Mi-28N, dok se pojavila i mogućnost kopnenog lansiranja. Javne procene karakteristika govore o dometu do približno 500 kilometara i brzini oko 500 do 650 kilometara na čas, dok zvanične kompletne specifikacije nisu objavljene.
Dan-T je još noviji primer, koji je Rosteh javno predstavio u septembru na sajmu El Alamejn u Egiptu. Opremljen je malim mlaznim motorom, namenjen lansiranju iz aviona i helikoptera i sposoban je da autonomno leti nekoliko stotina kilometara nakon lansiranja. Rosteh tvrdi da je sistem već korišćen u stotinama borbenih lansiranja, što predstavlja tvrdnju ruskog proizvođača koja za sada nije detaljno potkrepljena javnim podacima o svakom pojedinačnom napadu.
Banderol i Dan-T ne zamenjuju H-101, Kalibar ili druge velike krstareće rakete. Njihova logika je drugačija: za cilj koji ne zahteva veliku bojevu glavu i veoma skup nosač koristi se manje i jednostavnije sredstvo, dok se skuplje rakete čuvaju za zadatke koji zaista zahtevaju njihove mogućnosti. Takva podela istovremeno povećava broj napadačkih sredstava koje protivnička PVO mora da otkriva, prati i presreće.
Barakuda ulazi u istu prazninu
Anduril je porodicu Barracuda javno predstavio 2024. godine, pa se ona ne može opisivati kao direktna kopija Banderola ili rezultat njenog pojavljivanja. Kompanija, međutim, danas koristi gotovo istu ekonomsku argumentaciju koju su iskustva sa iranskim i ruskim masovnim udarnim sistemima učinila veoma vidljivom. Anduril otvoreno navodi da su postojeća američka sredstva velikog dometa preskupa, komplikovana i preteška za proizvodnju u količinama koje bi zahtevao veliki sukob.
Barracuda je porodica modularnih autonomnih krstarećih raketa različite veličine, sa verzijama 100, 250 i 500 prilagođenim različitim nosačima i dometima. Najveća Barracuda-500 u vazdušno lansiranoj konfiguraciji dostiže više od 500 nautičkih milja, odnosno preko 926 kilometara, dok nova kopnena SLB-500M nosi oko 45 kilograma korisnog tereta. Sistem može da se smesti u standardni kontejner od 20 stopa sa do 16 potpuno pripremljenih raketa.
Posebno je važna proizvodnja. Anduril navodi da se oko 70 odsto SLB-500M sastoji od komercijalno dostupnih komponenti i da sklapanje jedne rakete zahteva oko 30 radnih sati i deset uobičajenih alata. Američko Ministarstvo odbrane već je ugovorilo najmanje 3.000 SLB-500M tokom tri godine, uz plan od najmanje 1.000 raketa godišnje i prve isporuke tokom prve polovine 2027. godine.
Letonija želi Barakudu, ali verzija još nije poznata
Letonski predsednik Edgars Rinkevičs je tokom septembarske posete SAD obišao Anduril i sastao se sa osnivačem kompanije Palmerom Lakijem. Nakon sastanka javno je naveo da očekuje završetak nabavke raketa Barakuda velikog dometa i dalje širenje saradnje letonske i američke odbrambene industrije. Ni Riga ni Anduril još nisu objavili tačnu verziju, količinu, cenu ili rok isporuke.
Najlogičniji kandidat je kopnena SLB-500M, pošto Letonija nema borbenu avijaciju sposobnu da koristi vazdušno lansirane verzije. Takva raketa bi zemlji veličine Letonije dala udarnu sposobnost na udaljenostima koje daleko prevazilaze domet sistema koje trenutno poseduje. Za sada to ipak ostaje procena na osnovu konfiguracije letonskih oružanih snaga, a ne zvanično potvrđena oznaka kupljene verzije.
Poljska sprema proizvodnju hiljada raketa
Poljska je otišla korak dalje od same namere za kupovinu. PGZ, Wojskowe Zakłady Lotnicze broj 2 i Anduril potpisali su 6. jula sporazum prema kojem bi u Bidgošću prvo počela montaža, a zatim i proizvodnja Barracuda-500M. Poljsko Ministarstvo državne imovine navodi da plan obuhvata proizvodnju hiljada sistema i postepeno povećavanje udela poljskih i evropskih komponenti.
Dan kasnije Poljska, SAD, Estonija i Letonija potpisale su dodatni sporazum o proizvodnji i snabdevanju državama regiona, pri čemu je Poljska određena kao glavni evropski proizvodni centar za Barakuda-500M. Tačan tempo dostizanja pune serijske proizvodnje još nije javno objavljen, kao ni konačan broj projektila koje će pojedine države naručiti. Zvanični poljski dokumenti ipak već govore o proizvodnji u hiljadama primeraka, što pokazuje da se ne planira malo specijalizovano oružje već nova masovna kategorija dalekometne municije.
Američki program sada pokušava da reši isti problem koji su Iran i Rusija već nametnuli svojim protivnicima: kako obezbediti dovoljno preciznih sredstava za dugotrajan rat, a da svaki pogodak ne zahteva raketu vrednu više miliona dolara. Barakuda pritom donosi zapadni pristup kroz modularnu elektroniku, otvorenu softversku arhitekturu i mogućnost brze promene senzora, komunikacionih sistema i drugih komponenti bez kompletne izmene rakete. Američko ratno vazduhoplovstvo je ovog septembra potvrdilo da je porodica Barracuda postala prvo oružje u masovnoj proizvodnji koje je prošlo proveru njihovog standarda otvorene arhitekture WOSA.
