Oružane snage Sovjetskog Saveza (RKKA–Radničko-seljačka crvena armija, kasnije samo Crvena armija) bile su ogroman, birokratizovan aparat. Jedna od retkih dobrih strana toga bila su dokumenta. Za vreme rata vođeni su dnevnici na raznim nivoima i vremenskim periodima. Stoga možemo videti borbene izveštaje (боевые донесения), dnevnike bitaka (Дневник сражения) i druge dokumente koji su se slivali u Žurnal borbenih dejstava (Журнал боевых действий). Za građanstvo je postojala ublažena i „umivena“ verzija – Operativni izveštaj Sovjetskog informacionog biroa (Оперативная сводка Совинформбюро). Dokumentacija prvih dana rata vođena je neuredno iz poznatih razloga. Međutim, ovo što nas interesuje višestruko je zabeleženo i arhivirano kao izvor prve vrste.
Da se podsetimo nečega što je presudno uticalo na rad i karijere mnogih istraživača: Naredbom br. 181 od osmog maja 2007. tadašnji ministar odbrane Anatolij Serdjukov otvorio je veliki proces razotkrivanja arhivskih dokumenata Crvene armije i Ratne mornarice iz perioda 1941–1945. godine. To je zakonski i tehnički otvorilo vrata za džinovski poduhvat digitalizacije i stvaranje portala „Podvig naroda“ i „Sećanje naroda“ (Памят народа), ali i za razotkrivanje mnogih zabluda i mitova.
Šta smo to saznali o dvobojima sovjetskih i nemačkih asova kada je reč o učešću prvog reaktivnog borbenog aviona „Me 262“? Sovjeti dokumentovano potvrđuju da su tri njihova asa uspela da obore tadašnje čudo tehnike – nemački reaktivni lovac „Me 262“. Potvrde su obavljane potpuno u skladu s pravilom službe. U obzir je uzimano sve: snimci iz foto-mitraljeza, materijalni dokazi, izjave svedoka, dnevnici eskadrile i puka, izjave zarobljenih pilota, itd. Mnoga uspešna obaranja ostala su nepriznata zbog nedostatka samo neke od ovih činjenica, iako je svima bilo jasno da je obaranje izvršeno.
● Prvi čija je pobeda nad „Me 262“ službeno dokumentovana bio je poručnik-pilot Lav Sivko (Сивко Лев Иванович, 1923–14. 04. 1945), pripadnik 812. lovačkog vazduhoplovnog puka (ИАП – Истребительный авиационный полк). O njegovoj pobedi smesta je ispevana i pesma. U biografiji objavljenoj na sajtu „Sovjetski asovi 1936–1953“ navodi se sledeće: 22. marta 1945. godine došlo je do bitke između sovjetskih lovaca i nemačkih mlaznih aviona „Me 262“. U borbi su učestvovala četiri „Jak 9“ (Як 9) i dva „Me 262“. Sukob se dogodio u blizini grada Cehin, u oblasti Brandenburga. Četvorka jakova iz 812. puka izvršavala je zadatak zaštite kopnenih trupa nalazeći se na visini od 2500 metara, pri borbenoj brzini od 550 km/h. Grupu je predvodio kapetan V. I. Meljnikov. Poručnik Sivko koji je bio levi pratilac u grupi spazio je da je pored njih velikom brzinom s nabiranjem visine projurio nepoznati avion bez propelera. Kada je neprijateljski avion napravio zaokret i počeo da se vraća Sivko je s daljine od oko sto metara rafalom pogodio deo krila između motora i konzole. Avion se prevrnuo, izgubio upravljivost i razbio o zemlju pet kilometara zapadno od grada.
Ova borba potvrđena je, a obaranje priznato u Operativnom izveštaju Trećeg lovačkog vazduhoplovnog korpusa za 22. mart. U njemu se navodi da je tog dana oboreno 18 nemačkih aviona, među njima jedan „Me 262“, uz 14 „Fw 190“ i tri „Me 109“ (verovatno modifikacije G). Da to nije sovjetska proizvoljnost pokazuju i nemački dokumenti. Oni navode gubitak jednog „Me 262 W“ Nr. 900182 u području Cehina. Dokumentacija je tada mnogo pedantnije vođena, posle rata je rekonstruisana i katalogizovana; u njoj možemo videti i kompletan borbni put poručnika Sivka. Leteći na avionu „Jak 9T“ on je 17. VIII 1944. godine kod aerodroma Nemkošti (okolina Kaunasa, Litvanija), oborio jedan „Fw 190“. Potom je 22. III 1945. godine oborio pomenuti „Me 262“, pa dan kasnije kod Špremberga još jedan „Fw 190“, da bi 26. marta ostvario i poslednju pobedu iznad južnog dela Vutcova (Saksonija), ponovo nad avionom „Fw 190“. Imao je oko 100 borbenih naleta i oko 20 borbenih učešća. Poginuo je na borbenom zadatku 14. aprila 1945. godine.
● Stariji poručnik (u našoj klasifikaciji kapetan) Aleksandar Petrovič Dolgunov (Долгунов, Александр Петрович) takođe je upisan kao pobednik nad reaktivnim lovcem. Оn je kao navigator 355. lovačkog vazduhoplovnog puka 27. aprila oborio jedan mlazni lovac. Dolgunov je bio glavni navigator grupe, funkcija koja je u velikim formacijama objedinjavala vođenje i kontrolu kretanja čitave grupe. Ovo svakako nije bio rutinski događaj, ali je u borbenom dnevniku dobio skroman prostor: „Grupa od šest aviona „Jak 9“ i četiri „Jak 3“, predvođena starijim poručnikom Dolgunovim, pratila je devet aviona „Il 2“ u napadu na neprijateljske trupe u oblasti Kenigsverd. U vazdušnoj borbi sa „Me 262“, stariji poručnik Dolgunov je lično oborio pomenuti avion. Neprijateljski avion se srušio u blizini sela Doberšic. Posade jurišnih aviona, stariji poručnik Iljuškin, poručnik Kašnikov i poručnik Kasjanov, to potvrđuju“. Nemci su takođe potvrdili ovaj gubitak, navodeći da su izgubili dva aviona – a Dolgunov je prijavio samo taj jedan.
Uporedimo to s dokumentima koja su prošla posleratnu rekonstrukciju. I ona tvrde isto što i ratni dnevnik, navodeći da je reč o avionu „Me 262A“ iz Sedme lovačke grupe Luftvafe. Drugi avion, koji spominju Nemci, poleteo je u istoj akciji i postao je verovatno žrtva majora Jakova Harlampijeviča Okolelova (Яков Харлампиевич Околелов) o kome će kasnije biti reči. On je bio zamenik komandanta 91. lovačkog vazduhoplovnog puka i takođe je leteo na „Jak 3“. Iz nekog razloga ova pobeda nije upisana u operativna dokumenta, ali je razmatrana na jednoj posleratnoj konferenciji kada su sumirana iskustva iz vazdušnih borbi. Inače, do devetog maja 1945. godine navigator 355. lovačkog avijacijskog puka (181. lovačka avijacijska divizija, Druga vazduhoplovna armija, Prvi ukrajinski front) kapetan A. P. Dolgunov izvršio je 80 borbenih letova i lično oborio sedam neprijateljskih aviona u vazdušnim borbama, uključujući i navedeni mlazni avion „Me 262“.
● Major Okolelov (Яков Харлампиевич Околелов) iz 91. lovačkog puka već je pomenut u slučaju obaranja „Me 262“ od strane Dolgunova. Šta znamo o njemu? O njemu zaista nema mnogo podataka. Ali, to nije bilo kakav pilot. Reč je o legendama sovjetskog neba jer je on s još nekolicinom ratnih drugova borbena iskustva sakupljao nad Španijom, a borio se i u Mandžuriji. Njegov potvrđeni borbeni rezultat je sledeći: u Španiji je oborio jedan bombarder „He 51“, a nad Sovjetskim Savezom dva „Junkersa 88“ i dva „Me 109“. Nad Nemačkom je oborio tri „Fw 190“ i jedan „Me 262“ iznad Grefenhajna (Gräfenhainichen, Saksonija), 27. IV 1945. godine.
● Pojavljuje se i četvrto ime – kapetan I.G. Kuznjecov (Кузнецов Иван Гаврилович) iz 43. puka. Njemu se pripisuje obaranje dva reaktivna lovca, ali to u ratnim dnevnicima nije verifikovano. Ono što jeste sigurno to je da je bio iskusan pilot, vazdušni as sa 23+3 pobede (+3 znači grupno obaranje u njegovom slučaju) u samo 212 borbenih misija. Ni u jednom od zvaničnih izvora Centralnog arhiva MO RF, niti na sajtovima veterana ovaj podatak nema potvrdu. Naveli smo ga jer na popularnoj mreži „U kontaktu“ (Вконтакте), spominju ta obaranja bez dokazivanja, pa nam nije namera da mi arbitriramo u ovom slučaju.
A šta ćemo sa Kožedubom?!
Na njegovu biografiju ne treba previše trošiti reči. Izveo je 330 borbenih letova, a u 120 borbi oborio je 62 aviona protivnika (po drugim podacima 64, a u te dodate Sovjeti su računali jedrilice), među njima i jedan reaktivni lovac „Me 262“. On u svojoj biografiji tvrdi da je tokom prijateljske vatre oborio i dva američka aviona „P 51 mustang“ koji su ga napali misleći da je reč o nemačkom avionu. Mnogi izvori (pozivajući se, po svoj prilici, lančano jedan na drugi) tvrde da je on 19. februara 1945. godine oborio „Me 262“. Ali, prema svim dostupnim dokumentima istorija sovjetskih pobeda prvenstvo ustupa Lavu Ivananoviču Sivku koji je to, kako smo naveli, učinio 22. marta 1945. godine.
Šta je to onda 19. februara oborio Kožedub?
Na ovo pitanje odgovor daje žurnal borbenih dejstava 176 Gardijskog lovačkog vazduhoplovnog puka, arhivski broj F20514 OP1 D91 L212. Reč je upravo o najpedantnije popunjavanom borbenom zapisniku, koji je vođen na dnevnom nivou.
● Borbeni izveštaj štaba 176 GIAP za 17. 02. 45, aerodrom Morin:
– Obavljeno je 26 poletanja i sletanja s ukupnim trajanjem naleta od 19 sati i 34 minuta.
– Prijavljena su tri susreta s protivnikom i vođene tri vazdušne bitke.
– U vremenu od 11.20 do 12.10 para gardijskog majora Kožeduba poletela je u slobodni lov u reon na pravcu Celiln. Na visini 2700 metara srela je jedan „M 109“ s pretpostavkom da je reč o reaktivnom avionu. Major Titorenko napao je otpozadi i odozdo pod rakursom od 1/4 (blago bočno, gotovo u pravcu leta, otprilike na 11 sati, kako bi se to slikovito reklo, prim. autora), na daljini od 150 do 80 metara. Protivnik je, da bi izbegao napad pratioca, izveo manevar sa pola okreta i tako se našao na nišanu majora Kožeduba koji je napadao odozgo, pod sličnim rakursom kao pratilac. Usledio je direktan pogodak, avion se raspao i pao u reon Firdlanda. Utrošak municije iznosi 180 projektila ŠVAK (mitraljez 12,7mm).
Šta je to „Me 109“ s reaktivnim motorom ili pretpostavka s reaktivnim motorom?
I o tome govore pukovska dokumenta. Pogledajmo armijsko cirkularno obaveštenje:
● Uprava 16 Vazduhoplovne armije, 24. 12. 44. g.
Operativno odeljenje (titular dokumenta)
Komandantima vazduhoplovnih korpusa, pukova i samostalnih vazduhoplovnih grupa 16. vazduhoplovne armije samo Prve gardijske lovačke vazduhoplovne divizije.
O avionu Me 109 s reaktivnim motorom
21. 12. 44. u reonu deset kilometara južno od Pulave komandant 176 lovačkog puka gardijski pukovnik Čupikov s pratiocem majorom Kumančikinom na avionima „La 7“ pri ispunjavanju zadatka slobodnog lova na visini od 6000 metara sreli su dva „Me 109“ s kojima su stupili u bitku. Novost se sastojala iz toga što se ispod trupa, gotovo ispod kabine pilota, nalazila podvešena konstrukcija cevastog oblika koja je smesta privukla pažnju naših pilota. Tokom bitke pukovnik Čupikov je s daljine od 20–30 metara pažljivo osmotrio podvešenu instalaciju koja je imala oblik cilindrične mlaznice sa otvorima na oba kraja. Razmere: dužina od 120 do 150 cm, a prečnik oko pola metra. Ima osnova za pretpostavku da je reč o reaktivnom motoru koji protivnik u toku borbe nije koristio. Ostali prepoznatljivi oblici nisu bili promenjeni.
Sve borbene radnje snimljene su foto-mitraljezom. Sudeći po letno-tehničkim podacima koji su došli do izražaja tokom bitke u trajanju od oko pet minuta na visini 6000 metara avion „La 7“ imao je prednost u vertikalnom i horizontalnom manevru. Protivnik bi uspeo da se odvoji tokom pikiranja, no prilikom nabiranja visina „La 7“ bi ga brzo dostigao. Čak su piloti morali da oduzmu gas jer dok je protivnik već lebdeo, sovjetski avioni mogli su da naberu bar još pola kilometra visine. U horizontalnom letu takođe je „La 7“ brzo stizao protivnika. U viražu nisu mogli da provere osobine jer je borba vođena samo po vertikalnoj ravni.
Zaključak:
Avion „Me 109“ s novim podtrupnim motorom, primećen na delu Prvog beloruskog fronta težak je za vazdušne bojeve. Avion „La 7“ ima punu prednost po vertikali i nabiranju visine. Horizontalna brzina takođe je značajno veća od protivnika. Komandiri su dužni da kompletan sastav upoznaju s ovom pojavom.
Šta su to Sovjeti opisali kao ubrzivač posle rata?Šta je zapravo bila ta podtrupna instalacija ostaje teže pitanje. Nemačka je eksperimentisala sa različitim raketnim i nabojnomlaznim sistemima, a dokumentovane su i neobične podvesne instalacije na lovcima. Zbog toga je sovjetska procena da posmatraju „reaktivni motor“ razumljiva, ali sama po sebi nije dovoljna za identifikaciju uređaja kao ramdžet. Walter HWK 109-500 Starthilfe zaista je bilo u ogromnoj upotrebi kao RATO jedinice. To je bio tečni raketni motor namenjen upravo skraćivanju zaleta, a jedinica je bila odvojiva i nakon rada se odbacivala. HWK 109-500 je standardno nemačko RATO rešenje iz perioda 1938–45. nemačkoj dokumentaciji naziv za takve uređaje nalazimo kao Starthilferaketen / Raketengerät / R-Gerät, dok je „ramjet“ sasvim druga kategorija pogona.
Zašto ovo nije bio podtrupni nosač za bombe ili sama bomba, pa ni tip-tank? Borbeno pravilo nam to lako dokumentuje: kada pilot uvidi da ga neposredno očekuje vazdušni duel bez dvoumljenja odmah odbacuje sve što je višak. U slučaju koji je opisan taj deo nije odbacivan pa je jasno da je reč o nekoj vrsti pomoćnog motora – ubrzivača. Jedna stvar je sigurna – Me 262 nije se u to doba mogao zameniti ni sa jednim postojećim avionom.
U dokumentima pomenutog 176. puka u kome je službovao Kožedub (gde se pominje taj „Me 109“), u isto vreme se beleže i susreti sa „Me 262“, što nije neobično. U arhivi puka bila su čak i dva snimka ove modifikacije „Me 109“. Ličio je na krst za podvešenim rezervoarom i vatrenim tragom iza sebe. Po svoj prilici reč je o „Me 109“ sa nekom reaktivnom instalacijom. Mnogi su mislili da je reč o podvesnom rezervoaru (tiptank) firme „Erla“. On je bio praktično istih dimenzija i bio je značajno drugačiji od ostalih podvesnih rezervoara.
Nema sumnje da je Kožedub oborio nemački avion 17. februara 1945. To niko ne spori. Međutim, ratni dokument 176. GIAP identifikuje ga ne kao Me 262, već kao Me 109 „pretpostavljeno sa reaktivnim motorom“. Jasnije od ovoga ne može. Kasnija sovjetska i međunarodna literatura, pa i publicistika, tu pobedu vremenom su prevele u „obaranje Me 262“, čime je nastala jednostavnija i mnogo atraktivnija verzija događaja. Definitivno, u operativnim dokumentima koji opisuju navedenu bitku u kojoj su sudelovali Kožedub i Titorenko nema ni jedne reči o „Me 262“! Tamo je opisan upravo „Me 109“ s reaktivnim ubrzivačem. Dvomotorni reaktivni meseršmit pojavio se u prepričavanjima opisane bitke daleko kasnije, pa je taj „šum“ doprineo da se „Me 109“ nekako pretvori u „Me 262“; gomilanje tih predanja počelo je da gradi legendu. Pomešati s rastojanja dejstva vatre odlično poznate avione bilo je gotovo nemoguće.
Pedantni istoričari avijacije Drugog svetskog rata nisu se na tome zaustavili, dok nisu u potpunosti razjasnili ovaj događaj jer su se morali izboriti sa mitom, zabludom i teoretičarima zavera. Na poznatom sajtu livejournal.com (https://afirsov.livejournal.com/141118.html) opisan je rad redovnog panela „Kluba ljubitelja avijacije“ koji je održan u muzeju Žukovskog 2016. godine. Jedan od referata podneo je Genadij Sjerov (Серов ГеннадийИванович) poznato ime istorije avijacije. On je između ostalog izneo sledeće:
„Već 17. februara 1945. godine (po M. Bikovu) dogodio se jedan od najpoznatijih duela Kožeduba. On je zajedno sa svojim pratiocem D.S. Titorenkom sreo nemački avion koji je u izveštaju o borbenim dejstvima 176. puka opisan kao lovac meseršmit 109 s dopunskim reaktivnim uređajem! To jest, opisano je istim rečima ono što je već video Čupikov s Kumaničkinom 21. XII 1944. godine. Iz kog razloga je u napad prvi krenuo pratilac, mada je to bilo protiv pravila puka, nije utvrđeno. Možda je Titorenku nešto bilo interesantno pa je prvi krenuo, ili je bio tog trenutka u povoljnijoj poziciji. Ali – u naredbi za oboreni avion je Titorenko, a ne Kožedub, dobio redovnu premiju od 1000 rubalja.“
Možda mu je Kožedub to obaranje ustupio drugarski da bi popravio skor? U katalogu sovjetskih vazdušnih pobeda jasno je napisano da je Titorenko imao šest pobeda (sve samostalno), a da je 17. 04. 1945. godine kod Vricena već oborio jedan „Fw 190“ leteći na „La 7“. Međutim, opšte je poznato da je on promašio navedeni „Me 109“ i tada je Kožedub dejstvovao i to uspešno. Za ovu pobedu nema inserta iz „foto-mitraljeza“ već samo nacrtana šema napada.
Serov se tokom panela vratio na slučaj iz decembra i do kraja razjasnio svoje argumente. Čupikova s Kumaničkinom zainteresovala je ta instalacija na avionu „Me 109“ i oni su izveli foto-napade iz nekoliko kurseva. Bitka se odvijala na visini idealnoj za meseršmit, ali njegova bespomoćnost protiv lavočkina ličila je na „patku koja sedi“. Dok je jedan pilot snimao avion, drugi je oterao njegovog pratioca. Tako je i taj misteriozni avion fotografisan i predmet je mogao da se zatvori kao rešen. Ni kod jednog od ova dva pilota nije potvrđeno obaranje ovog aviona.
Ostaje pitanje: Zašto je ratna propaganda tako lako uzela podatak „zdravo za gotovo“ da je baš „Me 262“ Kožedub oborio? Time su mu na neki način napravili medveđu uslugu bez ikakve potrebe. On je bio izvanredan lovački pilot, najveći saveznički as, sa ogromnim ratnim iskustvom i nesporno velikim brojem potvrđenih pobeda. Nemačkim asovima bilo je lako da na početku rata naberu i trocifren broj pobeda jer su ratovali protiv zastarelih aviona u kojima su sedeli početnici pristigli iz mnogobrojnih i masovnih predratnih aero-klubova. Moguće je da je u vreme kada su se Amerikanci hvalili obaranjem prvog mlaznog aviona i sovjetskoj propagandi odgovarala takva priča. Zabuna je dodatno pojačana time što se u pojedinim posleratnim spiskovima i sekundarnim izvorima datum ove pobede pomera na 19. februar, dok ratni dokument 176. GIAP jasno opisuje događaj od 17. februara.
Problem je, kako vidimo, nastao kada je ratnik pretvoren u državni simbol, pa je biografija počela da dobija funkciju koja više nije bila samo istorijska. On je stekao i čin maršala, pa je sve manje bilo onih koji bi se odvažili da dovedu u pitanje bilo koju njegovu pobedu. U proleće 1945. godine ova dva pilota poslata su na konferenciju pilota-asova i tamo su bili u prilici da iznesu svoja iskustva. Ako je Kožedub srušio toliko mnogo aviona, nema potrebe da njemu i njegovim poštovaocima rušimo sneška.
To je cela istorija Kožedubovog obaranja reaktivnog lovca. Ispostavilo se da je bilo mnogo više pitanja nego odgovora, no vreme i upornost istraživača sve su doveli na svoje mesto. Sovjeti su imali još susreta sa mlaznim lovcima, ali bez uspeha jer su se Nemci u poslednjim danima rata uglavnom bavili preživljavanjem ili su bili angažovani na zapadnom frontu.
