Tajvan je počeo da prima lovce F-16 Blok 70 u trenutku kada američko vojno prisustvo na ostrvu postaje sve teže prikriti iza diplomatskih formulacija, instruktora, savetnika i formalnog odsustva američkih borbenih jedinica.
Prvi avion iz narudžbine od 66 lovaca predstavlja najveću obnovu tajvanske borbene avijacije poslednjih decenija. Istovremeno, sama isporuka govori samo jedan deo priče. Tajpej sve više preuzima američke koncepte komandovanja, obuke i organizacije snaga, dok se prisustvo američkog osoblja tokom vojnih vežbi pretvorilo u javnu tajnu.
Business Insider opisuje američke vojnike koji se pojavljuju na tajvanskim vežbama pod različitim formalnim objašnjenjima, uključujući i lokalni naziv „nastavnici engleskog jezika“. Koliko god se njihova uloga politički ublažavala, američko-tajvanske vojne veze sve teže mogu da se predstavljaju samo kao prodaja naoružanja.
Sve se događa paralelno sa najvećim tajvanskim vojnim vežbama, pripremama za evakuaciju političkog i vojnog rukovodstva, širenjem američkih aerodroma širom zapadnog Pacifika i sve otvorenijim planiranjem Japana i Filipina za mogućnost rata oko ostrva.
F-16 Blok 70 zato nije samo novi avion u tajvanskom hangaru, već još jedan element šire vojne infrastrukture koja se godinama gradi oko Tajvanskog moreuza.
Prvi od 66 novih F-16
Ratno vazduhoplovstvo Republike Kine konačno je primilo prvi avion iz narudžbine od 66 F-16 Blok 70, ugovorene još 2019. godine.
Tajvan već ima dugu istoriju korišćenja ovog tipa. Tokom 1990-ih nabavljeno je oko 140 F-16A/B Blok 20, koji su kasnije prolazili kroz programe modernizacije. Dolaskom novih aviona i modernizacijom starijih, tajvanska flota F-16 postaće jedna od najvećih izvan Sjedinjenih Država.
Blok 70 predstavlja najnoviju evoluciju konstrukcije čiji je prvi prototip poleteo još 1974. godine. Osnovni aerodinamički koncept ostao je prepoznatljiv, ali je unutrašnjost aviona tokom pet decenija praktično potpuno promenjena.
Najvažniji novi sistem je radar AN/APG-83 sa aktivnom elektronski skeniranom antenom AESA, čija tehnologija potiče iz razvoja radara za F-35 i F-22.
U poređenju sa starijim radarima F-16, APG-83 omogućava brže pretraživanje prostora, istovremeno praćenje većeg broja ciljeva, preciznije mapiranje zemlje i veću otpornost na elektronsko ometanje.
Avion iz sedamdesetih sa elektronikom 21. veka
Blok 70 dobio je novu avioniku, modernizovane računare misije, savremene displeje u kokpitu i unapređene sisteme elektronskog ratovanja.
Veliki centralni ekran omogućava pilotu da podatke radara, elektronskog izviđanja, navigacije i drugih senzora vidi na integrisan način. Takav pristup je važan jer savremena vazdušna borba sve manje zavisi od vizuelnog kontakta dva pilota.
Otkrivanje protivnika, razmena podataka sa drugim avionima i zemaljskim radarima, elektronsko ometanje i lansiranje raketa na velikim udaljenostima postali su centralni elementi borbe.
Nova konstrukciona poboljšanja produžila su projektovani životni vek Bloka 70 na oko 12.000 sati leta. To je znatno više od približno 8.000 sati projektovanih za starije F-16 i F-35, iako je manje od približno 20.000 sati koliko se navodi za novi F-15EX.
Ukoliko se avioni ne budu trošili ekstremnim intenzitetom, tajvanski primerci mogli bi da ostanu u upotrebi duboko posle 2050. godine.
Savremen F-16 ipak nije lovac pete generacije
Velika modernizacija ne menja osnovno ograničenje aviona. F-16 Blok 70 ostaje lovac četvrte generacije. Nema konstrukciju sa malim radarskim odrazom kakvu imaju F-35 ili kineski J-20. Naoružanje uglavnom nosi spolja, dok sam trup nije projektovan oko stelt zahteva.
Mnogi savremeni podsistemi morali su tokom decenija da budu ugrađivani u konstrukciju koja je nastala u potpuno drugom tehnološkom periodu. To povećava borbenu sposobnost, ali ne uklanja razliku između modernizovanog aviona četvrte generacije i platforme koja je od početka projektovana kao lovac pete generacije.
Taj problem posebno dolazi do izražaja naspram Narodnooslobodilačke armije Kine.
Kina već operativno koristi J-20, razvila je dodatne lovce pete generacije i nalazi se među državama koje najbrže napreduju u razvoju aviona šeste generacije. Napredne kineske konstrukcije četvrte generacije takođe raspolažu modernim AESA radarima, raketama velikog dometa i snažnim sistemima elektronskog ratovanja.
Kupovina F-16 jeste veliko poboljšanje za Tajvan u odnosu na stare avione koje zamenjuje, ali ne preokreće odnos tehnoloških i brojčanih snaga u moreuzu.
F-35 Tajvanu nije ponuđen
Tajvan je specifičan kupac F-16 Blok 70. Reč je o razvijenoj ekonomiji sa ozbiljnim tehnološkim i finansijskim mogućnostima, ali bez mogućnosti da jednostavno kupi najmoderniji američki lovac.
Politički status Republike Kine i američka politika prema Pekingu učinili su prodaju F-35 praktično nedostupnom.
Vašington formalno nastavlja da poštuje politiku „jedne Kine“, dok istovremeno Tajvanu prodaje desetine milijardi dolara vojne opreme, pruža obuku i proširuje saradnju sa njegovim oružanim snagama.
Blok 70 tako je postao maksimum koji su SAD u ovom trenutku spremne da ponude u oblasti borbene avijacije.
To stvara neobičnu situaciju. Tajvan se priprema za potencijalni sukob sa jednom od najvećih vazduhoplovnih sila sveta, koja već raspolaže lovcima pete generacije, dok njegov najnoviji novoproizvedeni avion ostaje duboko modernizovana konstrukcija nastala pre više od pola veka.
Kašnjenja i američki dug od više od 21 milijarde dolara
Dodatni problem predstavljaju rokovi. Isporuke F-16 prvobitno je trebalo da budu završene do 2027. godine, ali je program pretrpeo više odlaganja. Ministarstvo odbrane Tajvana potvrdilo je u julu da traži kompenzaciju.
Moguće mere uključuju dodatnu tehničku podršku, rezervne delove ili produžene garancije. Premijer Čo Džung-taj otišao je još dalje u oktobru 2025. godine, kada je rekao da vlada ne isključuje ni pokretanje pravnog postupka protiv proizvođača zbog kašnjenja.
Problem se ne završava na F-16. Do decembra 2025. ukupna vrednost američkog naoružanja i vojne opreme koju je Tajvan platio, ali još nije dobio, prema navedenim podacima premašila je 21,45 milijardi dolara.
Za teritoriju koja američku vojnu pomoć predstavlja kao ključni element odvraćanja Pekinga, nekoliko godina čekanja na već plaćene sisteme nije sporedno logističko pitanje.
„Nastavnici engleskog“ koje svi vide
Dok novi F-16 privlače pažnju zbog svoje vrednosti i borbenih sposobnosti, mnogo važnija promena odvija se na nivou svakodnevnog funkcionisanja tajvanske vojske.
Business Insider navodi da SAD Tajvanu pružaju znatno veću vojnu pomoć nego što se otvoreno predstavlja.
Američko vojno osoblje pojavljuje se na tajvanskim vežbama toliko često da su navodni „nastavnici engleskog jezika“ postali lokalna šala.
Formalna objašnjenja više teško mogu da sakriju činjenicu da američki instruktori učestvuju u obuci tajvanskih snaga. Njihova uloga ne svodi se samo na pokazivanje načina korišćenja kupljenog oružja.
Tajpej sve više prihvata američke preporuke za organizaciju komandovanja i kontrole, komunikacije, specijalne operacije i funkcionisanje jedinica u slučaju prekida centralnog komandnog sistema. U pitanju je mnogo dublja vrsta vojne integracije od obične prodaje aviona ili raketa.
Najveće vežbe u istoriji Tajvana
Tajvan je istovremeno održao najveće vojne vežbe u svojoj istoriji. Jedan od posebno zanimljivih segmenata odnosio se na zaštitu najvišeg političkog i vojnog rukovodstva.
Više identičnih vojnih timova korišćeno je za simulaciju evakuacije vodećih zvaničnika kako bi kineskim snagama bilo otežano da u prvim satima sukoba utvrde gde se oni nalaze i eliminišu komandnu strukturu.
Takva vežba pokazuje kakav rat Tajpej očekuje. Pretpostavka nije višenedeljno političko upozorenje pre početka neprijateljstava, već mogućnost masovnog prvog udara na komandna mesta, aerodrome, radare, komunikacije i državne institucije.
U vežbe su zbog toga uključene i brojne civilne agencije. Održavanje vlasti, komunikacija, energetike, transporta i zdravstvenog sistema tretira se kao deo iste ratne pripreme.
Japan i Filipini već računaju na širenje sukoba
Rat oko Tajvana gotovo sigurno ne bi ostao ograničen samo na ostrvo i kinesku obalu.
Japan posebno prati mogućnost širenja sukoba prema Okinavi. Veliki deo američke vojne infrastrukture u regionu nalazi se upravo na japanskim ostrvima, uključujući baze iz kojih bi američka avijacija i mornarica delovale u slučaju intervencije.
Peking bi teško mogao da ignoriše baze iz kojih se izvode borbene operacije protiv kineskih snaga samo zato što se geografski nalaze izvan Tajvana.
Slična računica postoji na Filipinima. Posebno je izložena severna provincija Batanes, udaljena relativno malo od južnog Tajvana. Manila poslednjih godina proširuje vojnu saradnju sa SAD i omogućava američkim snagama pristup dodatnim bazama.
Japan i Filipini zato sve otvorenije planiraju odgovor na ono što diplomatski nazivaju „situacijom na Tajvanu“.
Guam, Sajpan i Tinijan ponovo dobijaju aerodrome
Američke pripreme protežu se mnogo dalje od Tajvana. SAD ponovo aktiviraju, obnavljaju i proširuju vojne i civilne aerodrome na Guamu, Sajpanu i Tinijanu.
Logika je jednostavna. Velike stalne baze predstavljaju očigledne ciljeve za kineske balističke i krstareće rakete. Razmeštanje aviona na veliki broj manjih aerodroma otežava njihovo uništenje jednim masovnim udarom.
Tinijan je posebno zanimljiv zbog istorije američkih operacija u Pacifiku. Ostrvo je tokom Drugog svetskog rata bilo jedna od najvećih američkih vazduhoplovnih baza na svetu.
Njegovo ponovno vojno aktiviranje pokazuje da Vašington ozbiljno planira mogućnost rata u kojem bi velike baze poput Andersena na Guamu bile napadnute već tokom prve faze sukoba.
Američke, japanske i filipinske snage istovremeno sve češće izvode zajedničke vežbe odbrane udaljenih ostrva.
F-16 kao deo mnogo veće slagalice
Republika Kina i Narodna Republika Kina formalno su ostaci građanskog rata koji nikada nije završen mirovnim sporazumom. Tajpej danas kontroliše Tajvan i nekoliko manjih ostrva, odnosno manje od jednog procenta teritorije koju istorijski polaže kao Republika Kina, dok Peking smatra Tajvan delom svoje teritorije i nikada nije odbacio upotrebu sile za ponovno ujedinjenje.
U takvom odnosu prvi F-16 Blok 70 nije događaj koji treba posmatrati izolovano. Avion će tajvanskom ratnom vazduhoplovstvu doneti bolji radar, moderniju avioniku, snažnije elektronsko ratovanje i mnogo duži raspoloživi životni vek.
Istovremeno ne rešava osnovnu stratešku neravnotežu. Nasuprot Tajvanu nalazi se kontinentalna sila sa mnogo većom industrijskom bazom, daleko brojnijom avijacijom, sopstvenim lovcima pete generacije, ogromnim raketnim arsenalom i sve razvijenijom bespilotnom komponentom.
Američki odgovor nije zato ograničen na prodaju 66 aviona. Instruktori na Tajvanu, reorganizacija komandovanja, vežbe evakuacije rukovodstva, japanske i filipinske pripreme, obnavljanje aerodroma na udaljenim pacifičkim ostrvima i redovne multinacionalne vežbe čine delove istog sistema.
Stejt department može nastaviti da ponavlja politiku „jedne Kine“, a američko osoblje može formalno imati različite savetodavne i instruktorske uloge. Količina vojne infrastrukture koja se gradi oko mogućeg rata ipak je postala prevelika da bi se američko prisustvo na Tajvanu i oko njega više ozbiljno moglo predstavljati kao marginalno. Prvi F-16 Blok 70 samo ga je učinio još vidljivijim.
