U tekstu o svim američkim ratovima naveli smo podatak Američke Kongresne istraživačke službe (Congressional Research Sevice) da su SAD od 1798. do 2022. godine izvele 469 vojnih intervencija, od toga 251 samo od 1991. godine. Tu nisu uračunate operacije CIA, niti proksi sukobi. Da li da podsetimo da je čak 23 puta Nobelova nagrada za mir stigla u ruke Amerikanaca? Nemoguće je ignorisati ove podatke jer su brojčani, a kako će ih ko tumačiti to je posebno pitanje. Najvažnije jeste svakako ono – kako to doživljavaju Amerikanci.
Šta možemo danas da vidimo i čemu da svedočimo? Pretenzije aktuelnog predsednika SAD i njegov odnos prema Grenlandu, Kanadi, Kubi, Venecueli, Panami, itd, Meksičkom zalivu, itd. ne ostavljaju prostor za dileme. Duboki su koreni ekspanzionizma i hegemonije. Pioniri stvaranja SAD svoj državni projekt ostvarivali su na parazitskim širenjem na račun drugih. A ti drugi bili su Indijanci, Francuzi, Britanci, Španci, Rusi, itd…
U nizu ratova i osvajanja posebnu ulogu ima Teksas, kako po svojoj veličini, tako i po bogatstvu. Njegovo osvajanje predstavljalo je jedan od ključnih koraka ka stvaranju moćne federacije. To je sukob koji je doneo najveću dobit. Država usamljene zvezde (Lone Star State) je sedma na svetu po veličini, dok je u Americi druga po prostranstvu i broju stanovnika, posle Aljaske i Kalifornije. Tako je Teksas postao simbol ekspanzije SAD. Njegova državotvornost ostvarivana je ovim redom:
- Drugog marta 1836. godine doneta je Deklaracija o nezavisnosti i formirana je suverena Republika Teksas. Već sutradan je potpisana. To je bio akt vojne i političke secesije od Meksika, kao rezultat Tekstaške revolucije. Odluka je potvrđena u ključnoj pobedi kod San Jakinta 21. aprila 1836. godine.
- Četrnaestog maja 1836. godine potpisani su Ugovori iz Velaska kojim je general Santa Ana priznao Teksas, mada tu odluku meksička vlada nije u početku priznala.
- SAD su 29. XII 1845. godine usvojile Rezoluciju o prijemu Teksasa čime je ova država i zvanično postala deo Federacije kao 28. po redu.
- Konačno, 1848. godine potpisivanjem ugovora iz Gvadalupa Idalga Meksiko se posle poraza i formalno odrekao svih prava na Teksas.
Kako je osvajan Teksas?
Tokom neokolonijalnog perioda, američka država, transnacionalne korporacije i banke potčinjavale su i eksploatisale druge zemlje na razne načine. To je činjeno kombinacijom kulturno–informativne indoktrinacije i finansijsko–ekonomskim pristiscima. Ni tradicionalna „diplomatija topovnjača“ nije zaboravljena. Bogata elita Juga bila je zainteresovana za dalje širenjena račun Meksika. Veliki robovlasnici–plantažeri dobro su znali kakva bogatstva poseduju Teksas, Novi Meksiko i Kalifornija.
Danas je Kalifornija, sama za sebe, na petom mestu u svetu po BDP, a Teksas je osmi. Amerikanci su već tada postavili standarde medijskog rata. Za to su koristili štampu, najvažnije medijsko sredstvo tog vremena. Tokom 1830-ih i 1840-ih, američke novine su aktivno propagirale animozitet protiv Meksikanaca pripremajući svoju i svetsku javnost za dalje korake. Nazivali su ih raznim pogrdnim imenima – mešanci (half-breeds), masni (greaser), itd. Ovi i niz drugih nadimaka imali su svoj koren u tadašnjim predrasudama i navikama pa su bili izuzetno pogrdni.
Teksaška granica
Čak i pre otvorene invazije na Meksiko, Amerikanci su zauzeli ogromnu teritoriju Teksasa koju su najpre kolonizovali Španci još u XVI veku. Tu je živelo značajno autohtono indijansko stanovništvo, uključujući ratoborne Komanče. Tek krajem XVII i XVIII veka počela je aktivna kolonizacija jer se s juga, iz susedne Luizijane, pojavila pretnja francuske infiltracije. Španci su osnovali brojne misije i utvrđenja i hristijanizovali lokalne Indijance.
Francuska, koja je vodila ratove u Evropi i nije bila u stanju da održi svoje nekadašnje kolonijalno carstvo, prodala je 1803. godine Luizijanu Amerikancima. Međutim, prethodni sporazumi između Francuske i Španije nisu precizirali tačnu granicu između Teksasa i Luizijane. To je Amerikancima dalo pravo da insistiraju da su Zapadna Florida i Teksas deo kupljene teritorije. Tu je i definisan casus belli koji je bio dovoljan severnom susedu.
Treći predsednik SAD, Tomas Džeferson (1801–1809), insistirao je da se Luizijana proteže na zapad do Stenovitih planina i da obuhvata ceo sliv Misisipija i Misurija s pritokama. Rio Grande bi u tom slučaju bila južna granica. Španci su protestovali, ali bez mnogo uspeha. Prema Sporazumu Adams-Onis, Španija se 1819. godine odrekla Zapadne Floride, u zamenu za priznanje Teksasa kao španske teritorije.
Nakon jedanaestogodišnjeg rata protiv Španije, Meksiko (u čijem sastavu je bio Teksas) stekao je nezavisnost 1821. godine. Od tada, američki kolonisti počeli su aktivno da naseljavaju Teksas. Brzo su sticali imanja u severoistočnom pograničnom području Meksika. Meksičke vlasti u početku su pozdravile američku kolonizaciju retko naseljenog pograničnog područja jer to je omogućilo razvoj i stvaranje barijere protiv ratobornih plemena američkih starosedelaca. Doseljenici su dobili zemlju, ali su morali da se pridržavaju meksičkih zakona i da pređu u katoličanstvo (to je uglavnom bila formalnost).
Teksaška revolucija
Od tog vremena pa nadalje, ideja o „kupovini“ Teksasa počela je da se češće spominje u SAD. Tako je počela informativna priprema za aneksiju. Meksičke vlasti, uvidevši pretnju, 1830. godine zabranile su dalju imigraciju američkih građana u Teksas. Međutim, zakon je bio samo na papiru jer nije postojala sila koja bi ga sprovela. U to vreme sam Meksiko bio je zauzet pučevima, pobunama i ustancima pa su u to područje nekontrolisano pristizali Amerikanci. Situacije je postajala sve napetija jer su doseljenici počeli da odbijaju plaćanje carina.
Iskoristivši oružanu borbu za vlast u Meksiku i značajan period haosa i bezvlašća, pobunili su se i proterali sve meksičke vojnike. Tokom 1832–1833. godine doseljenici su proglasiili dve konvcencije. Zahtevali su veće političke slobode, slobodnu imigraciju i nezavisnost. General Antonio Lopez de Santa Ana („Spasitelj otadžbine“), koji se proslavio protiv Španaca, preuzeo je 1833. godine vlast u Meksiku. Ovaj avanturista, takođe nazvan i „Napoleonom Zapada“, uspostavio je vojnu diktaturu, sprovodeći politiku „vertikalne, centralizovane vlasti“. Pristalice federalista su mu se odmah suprotstavile.
Ubrzo se jedanaest država, uključujući Teksas, pobunilo 1835. godine. Teksas je tada bio u sastavu države Koavila i Teksas (Coahuila y Tejas). Pobunjenici nisu najpre tražili nezavisnost. Njihova deklaracija od sedmog novembra 1835. izričito kaže da se oružje uzima u odbranu prava, sloboda i federalističkih načela Ustava iz 1824. godine. Čak je predviđena mogućnost da Teksas ostane u Meksiku ako se taj ustavni poredak obnovi.
U martu 1836. godine, u Vašingtonu na Brazosu (Washington-on-the-Brazos) usvojena je Teksaška deklaracija o nezavisnosti. Osnovana je Republika Teksas, koja je obuhvatala delove današnjih država Novi Meksiko, Oklahoma, Kanzas, Kolorado i Vajoming. Trupe nove Republike sastojale su se najviše od američkih avanturista i vojnika. Meksičke vlasti, s pravom verujući da je ustanak u regionu izazvan spoljnim silama, ovlastile su pogubljenje svakog stranca koji se bori u Teksasu, izjednačivši ih sa banditima i piratima.
„Seti se Alama i Golijada!“
Pošto je pobedio svog najmoćnijeg protivnika, miliciju Zakatekas, Santa Ana je odlučio da povrati kontrolu nad Teksasom. Početkom 1836. godine poveo je korpus od šest hiljada ljudi u ofanzivu. U blizini Rio Grande, meksičke snage su se podelile. General je poveo svoje snage (1800 vojnika) ka San Antonio de Beharu (sada San Antonio). Teksaški garnizon je bio stacioniran u Alamu, bivšoj katoličkoj misiji koja je služila kao tvrđava. Vojnici Santa Ane su 23. februara 1836. godine organizovali opsadu Alama. U njemu su bile male snage predvođene pukovnicima Džejmsom Bouvijem (poznati borac u čiju čast je nazvan poznati nož) i Vilijamom Trevisom.
Vrhovni komandant teksaške vojske, Sem Hjuston, reagujući na upozorenja bivšeg komandanta garnizona predložio evakuaciju utvrđenja, njegovo rušenje i uklanjanje topova. Međutim, teksaški ustanici odlučili su da se bore. Pošto se situacija nepovoljno odvijala, Teksašani su tražili časnu predaju. Meksikanci su to odbili, zahtevajući bezuslovnu predaju. Znajući da će se to završiti pogubljenjem, garnizon je odlučio da se bori do smrti.
Meksikanci su počeli da granatiraju tvrđavu. Opsada nije bila potpuna, pa je Trevis poslao brojna pisma tražeći pomoć. Ova pisma su široko distribuirana širom Teksasa, Sjedinjenih Američkih Država i sveta. Male grupe dobrovoljaca su čak prodrle u Alamo, ali nisu mogle da odluče o ishodu opsade. Dobivši pojačanje od nekoliko stotina boraca, Santa Ana je iz opsade krenuo u napad sačekavši zoru, šestog marta 1836. godine.
Teksašani su odbili dva napada, nanevši teške gubitke neprijatelju. Svaki topovski hitac (u nedostatku karteča topove su punili bilo kojim metalom koji su mogli da pronađu, uključujući šarke za vrata, eksere, potkovice itd.) nanosio je teške gubitke meksičkim borcima. Poginulo ih je više stotina, uz veliki broj ranjenih. Trevis je poginuo na zidinama.
Tokom trećeg napada, Meksikanci su probili odbranu sa severne i zapadne strane. Poslednji otpor branioci su pružili u kasarni i kapeli, gde su pokušali da se zabarikadiraju. Borbe su vođene prsa u prsa. Tako je Kroketova grupa izginula u okršaju kod crkve. Nekoliko manjih grupa pokušalo je da se probije, ali ih je dotukla meksička konjica. Nekoliko njih je zarobljeno i pogubljeno, a ranjenici su dokrajčeni.
Po naređenju Santa Ane, tela Trevisa, Bouvija i Kroketa su identifikovana i spaljena. Pošteđeni su samo životi civila, jednog roba i jednog oslobođenika. Pad Alama je imao dubok motivacioni odjek u Teksasu. „Setite se Alama!“ postao je njihov bojni poklič. Teksašani su se mobilisali, a priključili su im se i mnogi doseljenici koji su prethodno bili demobilisani.
U međuvremenu, general Hose de Urea je predvodio preostale trupe duž obale Meksičkog zaliva nanevši još jedan veliki poraz Teksašanima. Meksičke trupe su uspešno savladale otpor svih teksaških grupa na obali, okupiravši Golijad. Krajem marta, tamo je pogubljeno oko 400 zarobljenika. Masakr je razbesneo Teksašane, i rodio se još jedan bojni poklič. „Seti se Golijada!“
Nezavisnost
Nakon nekoliko nedelja manevrisanja, 21. aprila 1836. godine, Hjustonovi Teksašani (900 boraca) napali su iz zasede odred Santa Ane kod San Hasinta (oko 1.500 vojnika). Uvereni u pobedu, meksički komandanti su zanemarivali čuvanje svojih položaja i propustili napad Teksašana, koji su iznenada napali uz povike „Setite se Alama i Golijada!“. Bitka se gotovo odmah pretvorila u masakr. Usledila je panika. Pokolj je trajao samo 18 minuta. Stotine meksičkih vojnika je ubijeno, ranjeno i zarobljeno. Teksašani su izgubili samo 35 ljudi. Hjuston je ranjen u nogu. Ova odlučujuća pobeda učinila ga je slavnom ličnošću.
U Sjedinjenim Državama je oko ovih događaja stvoren nacionalni mit koji je ujedinio ljude. Santa Ana je pobegao u uniformi običnog vojnika, ali je sledećeg dana zarobljen. General je pošteđen, ali je bio primoran na dogovor. Povukao je svoje trupe iz Teksasa i priznao nezavisnost republike. 14. maja 1836. godine, Santa Ana i privremeni predsednik Teksasa Barnet potpisali su Velaski sporazum, prema kojem Santa Ana „u svom zvaničnom svojstvu šefa meksičke nacije, priznaje potpunu i apsolutnu nezavisnost Republike Teksas“. Zauzvrat, Santa Ana je dobio slobodu; njegove avanture još nisu bile završene (vratio se na vlast 1839. godine).
Dejvi Kroket – kralj divlje granice
Ovaj pustolov je značajno doprineo da se istorijska istina brzo pretvori u mit koji je dobio neslućene razmere. Svako je pomalo dodavao toj priči. Dejvid Kroket (David – Davy Crockett), poznat kao Kralj divlje granice (King of the Wild Frontier), bio je lovac (traper), vojnik i kongresmen Tenesija. On se priključio odbrani Alama uz svirku gajdi i borbene pokliče. S puškom Betsi i šubarom od rakunovog krzna, u kožnoj bluzi i indijanskim mokasinama, dočekan je s radošću. Ni on nije mogao da se odupre napadima Meksikanaca, pa je šestog marta 1836. godine poginuo u završnom obračunu.
