Direktan ratni sukob između F-22 Raptor i F-35 Lightning II teško je zamisliv, ne samo zato što oba aviona pripadaju istom vojnom sistemu već i zato što Sjedinjene Države zadržavaju kontrolu nad ključnim delovima telemetrije, softverske podrške i logistike svih izvezenih F-35. Zemlja koja bi pokušala da američki F-35 upotrebi protiv samih Sjedinjenih Država morala bi da računa da Vašington poznaje avion do poslednjeg elektronskog sklopa, koda i radarskog potpisa.
Američka strana ne bi nužno morala da obara takve letelice jednu po jednu, jer bi prekid razmene podataka, održavanja i softverske podrške postepeno pretvorio flotu u veoma skupe ukrase na aerodromu. Hipotetički duel ipak ostaje zanimljiv zbog toga što su F-22 i F-35 napravljeni prema potpuno različitim zahtevima i za različite načine ratovanja. Raptor je konstruisan kao čistokrvni lovac čiji je osnovni zadatak da pronađe, stigne i uništi protivnički avion.
Lightning II je zamišljen kao višenamenska platforma koja prikuplja podatke, povezuje druge snage, probija protivvazdušnu odbranu i napada ciljeve na zemlji i u vazduhu. Povod za novu raspravu bila je zajednička vežba u severnoj Evropi, tokom koje su finski F-35 leteli zajedno sa američkim F-22. Stručnjaci američkog časopisa National Interest zato su pokušali da odgovore na jednostavno pitanje koje nema jednostavan odgovor: šta bi se dogodilo kada bi se dva najskuplja američka lovca našla jedan naspram drugog?
F-35 je postao jedan od najvažnijih američkih izvoznih vojnih proizvoda i osnova buduće lovačke avijacije velikog broja savezničkih država. Program je od početka bio međunarodan, sa Sjedinjenim Državama kao vodećim partnerom i mrežom stranih korisnika koji učestvuju u proizvodnji, održavanju i nabavci delova.
Položaj F-22 potpuno je drugačiji. Raptor nikada nije ponuđen drugoj zemlji, čak ni najbližim američkim saveznicima, jer je Vašington želeo da zadrži tehnološku i operativnu prednost koju je avion pružao.
Sjedinjene Države nabavile su svega 186 serijskih primeraka, daleko manje od prvobitno planiranog broja. Proizvodnja je ugašena zbog ogromne cene, promenjenih prioriteta Pentagona i procene da posle Hladnog rata ne postoji protivnik koji bi opravdao nastavak programa punim tempom.
Mnogi proizvedeni avioni više nisu borbeno raspoloživi. Deo flote koristi se za ispitivanje i obuku, pojedini primerci nalaze se u lošem stanju, dok se broj potpuno operativnih F-22 često procenjuje na manje od stotinu.
Ponovno pokretanje proizvodnje praktično je odbačeno jer bi zahtevalo obnovu ugašenih proizvodnih linija, dobavljača, alata i specijalizovanih pogona. Preostali avioni zato prolaze kroz modernizaciju radara, elektronike, komunikacija i naoružanja kako bi ostali upotrebljivi do dolaska budućeg američkog lovca nove generacije.
F-22 bi u bliskoj borbi diktirao tempo i kažnjavao svaku grešku
Nacionalni interes naglašava da javne rasprave često pogrešno predstavljaju F-22 i F-35 kao neposredne konkurente. Njihove konstrukcije nastale su iz različitih vojnih potreba, pa poređenje samo po tome koji je avion „bolji“ nema mnogo smisla bez preciznog određivanja zadatka.
F-22 je projektovan da osvoji vazdušnu prevlast. Velika brzina, snažno ubrzanje, visina leta, mala radarska uočljivost i dva motora sa vektorskim upravljanjem potiskom omogućavaju mu da brzo menja položaj, ulazi u borbu sa energetskom prednošću i izlazi iz nje pre nego što protivnik uspe da reaguje.
F-35 je višenamenski avion čiji je glavni adut sposobnost da objedini informacije sa radara, elektrooptičkih senzora, sistema za elektronsko izviđanje i drugih platformi. Pilot dobija objedinjenu sliku prostora, umesto da samostalno tumači veliki broj odvojenih podataka.
Dva aviona u bliskoj borbi ipak ne bi bila ravnopravna. Raptor je brži, okretniji, bolje ubrzava i lakše zadržava energiju tokom naglih manevara. Vektorsko upravljanje potiskom omogućava mu da menja pravac nosa aviona i pri veoma malim brzinama, kada bi većina drugih lovaca izgubila sposobnost efikasnog manevrisanja.
F-35 nije trom avion, ali njegova aerodinamička konstrukcija, jedan motor i višenamenska namena ne daju mu iste mogućnosti u klasičnom vazdušnom duelu. Lightning II je napravljen da izbegne takvu borbu, a ne da u njoj nadmaši avion posebno razvijen za uništavanje drugih lovaca.
F-22 bi pokušao da iskoristi veću brzinu penjanja i da borbu prebaci u vertikalnu ravan. Pilot Raptora mogao bi da napadne sa visine, prođe kroz borbeni prostor velikom brzinom, zatim ponovo stekne visinu i pripremi sledeći napad.
F-35 bi morao da natera protivnika da potroši energiju i uđe u sporiju borbu. Njegov pilot pokušao bi da koristi prikaz ciljeva na kacigi, senzore raspoređene oko aviona i rakete koje mogu da se lansiraju pod velikim uglom u odnosu na pravac leta.
Takav pokušaj ne bi poništio osnovnu fizičku prednost F-22. Podjednako obučeni piloti, sa sličnim početnim položajem i bez podrške drugih aviona, dali bi Raptoru ubedljivu prednost.
Američki novinari zato ocenjuju da bi F-22 u bliskoj borbi pobedio „bez žalbe“. Raptor je jedan od najopasnijih lovaca za manevarski duel ikada napravljenih, iako tokom čitavog životnog veka nije oborio nijedan neprijateljski borbeni avion.
Njegova jedina javno potvrđena vazdušna pobeda ostvarena je protiv kineskog balona iznad obale Sjedinjenih Država. Vašington ga je označio kao izviđački, dok je Peking tvrdio da je reč o civilnom meteorološkom balonu koji je skrenuo sa putanje.
Avion napravljen za obračun sa najboljim sovjetskim i ruskim lovcima tako je svoju prvu metu oborio raketom AIM-9X protiv sporog balona koji nije mogao da uzvrati vatru, promeni pravac niti pokuša bekstvo.
Van vizuelnog dometa F-35 dobija svoju šansu, ali Raptor nije slepa meta
Savremeni vazdušni rat sve manje liči na prizore iz filma „Top Gan“. Lovci se ne približavaju nužno na nekoliko stotina metara, piloti često ne vide protivnika, a prvi znak napada može biti upozorenje sistema da je raketa već lansirana.
Borba van vizuelnog dometa zasniva se na radarima, pasivnim senzorima, razmeni podataka, avionima za rano upozoravanje i kontrolu, satelitima, sistemima elektronskog ratovanja i raketama velikog dometa. F-35 je napravljen upravo za takvo okruženje.
Njegova fuzija senzora predstavlja najveću prednost. Avion prikuplja informacije iz više izvora i prikazuje ih pilotu kao jednu celinu, smanjujući vreme potrebno za razumevanje položaja protivnika, sopstvenih snaga i mogućih pretnji.
Napredni radar sa aktivnim elektronskim skeniranjem može istovremeno da prati više ciljeva, pretražuje prostor i podržava elektronska dejstva. Pasivni senzori omogućavaju F-35 da otkriva protivničke emisije bez stalnog uključivanja sopstvenog radara.
Mrežna povezanost pruža mogućnost da jedan F-35 otkrije cilj, drugi zauzme položaj za napad, a treća platforma lansira raketu. Protivnički avion tada može da bude napadnut pre nego što uopšte shvati koja ga je letelica otkrila.
Takve sposobnosti navode pojedine analitičare da F-35 automatski proglase pobednikom u borbi van vizuelnog dometa. Takva procena zanemaruje činjenicu da je F-22 takođe stelt lovac sa snažnim radarom, velikom brzinom i mogućnošću leta na većoj visini.
Raptor može da lansira raketu AIM-120 pri većoj brzini i sa veće visine. Projektil tada počinje let sa više energije, dobija duži efektivni domet i zadržava veću sposobnost manevrisanja u završnoj fazi napada.
F-22 takođe ima izuzetno mali radarski odraz, pa radar F-35 ne bi nužno mogao da ga otkrije mnogo pre nego što Raptor primeti Lightning II. Ishod bi zavisio od pravca prilaska, upotrebe spoljašnjih senzora, elektronskog ratovanja i toga koji pilot prvi dobije dovoljno pouzdane podatke za lansiranje.
Izolovani duel jedan na jedan ne bi najbolje pokazao prednost F-35. Njegova prava snaga pojavljuje se u grupi, kada avion razmenjuje podatke sa drugim F-35, letećim radarima, ratnim brodovima i sistemima na zemlji.
F-22 je opasniji kao neposredni lovac-presretač. F-35 je vredniji kao čvor koji prikuplja podatke, bira ciljeve i omogućava drugim platformama da dejstvuju bez uključivanja sopstvenih radara.
Iskustvo pilota ostalo bi presudno u oba scenarija. Bolji pilot F-35 mogao bi da iskoristi povoljniji položaj, tuđu senzorsku sliku ili grešku protivnika i da napadne pre nego što F-22 nametne svoje prednosti.
Podjednako iskusan pilot Raptora imao bi prednost u izboru visine, brzine i trenutka napada. F-22 je napravljen da prvi uđe u borbu, prvi lansira raketu i zadrži dovoljno energije da izbegne protivnički odgovor.
Dva aviona zato nisu zamišljena da se međusobno zamene. F-35 pronalazi ciljeve, povezuje snage i otvara prolaz kroz protivničku odbranu, dok F-22 koristi brzinu, visinu i rakete da uništi najopasnije avione u tom prostoru.
Američko ratno vazduhoplovstvo upravo kombinaciju njihovih sposobnosti predstavlja kao gotovo idealan paket: F-35 daje detaljnu sliku ratišta, dok F-22 donosi sirovu kinetičku snagu i lovačku nadmoć.
Izbor samo jednog aviona zavisio bi od zadatka. Za čist duel protiv neprijateljskih lovaca F-22 ostaje opasnija mašina. Za širok savremeni rat, napade na zemlji, izviđanje, razmenu podataka i koordinaciju velikog broja jedinica, F-35 pruža sposobnosti koje Raptor nikada nije ni trebalo da poseduje.
Nije ni balon loš učinak.Opasni su to bili napadi na balone,(posebno bili)u Velikom ratu i vidim da se nastavlja tradicija SPAD XIII i Frank Lukea(Arizona balloon buster).Nažalost nesretnik pogibe nakon 14 oborenih balona(i 4 lovca).