Donald Tramp poslednjih dana ne otkriva mnogo o sledećem potezu Sjedinjenih Država prema Iranu, ali se iza zatvorenih vrata razmatraju opcije koje bi sukob mogle da podignu na još opasniji nivo. Prema navodima Volstrit Žurnala, američki predsednik je sa vojnim i bezbednosnim timom razgovarao o tri moguća pravca nastavka operacija. Prvi podrazumeva zauzimanje strateškog ostrva Harg u Persijskom zalivu, drugi vazdušni napad na navodni duboki podzemni kompleks u planini Kuh-e Kalang, dok bi treći otvorio sistematski rat protiv iranske saobraćajne i energetske infrastrukture. Nijedna od tih mogućnosti ne nudi Vašingtonu brz i jeftin izlaz.
Zauzimanje Harga značilo bi prelazak sa vazdušnih i pomorskih udara na neposrednu kopnenu operaciju protiv iranske teritorije. Bombardovanje objekta u planinama Zagros zahtevalo bi precizne obaveštajne podatke i upotrebu najtežeg američkog naoružanja, bez garancije da se glavne nuklearne aktivnosti zaista odvijaju na toj lokaciji. Napadi na mostove, elektrane, tunele, luke i naftna postrojenja otvorili bi još širi infrastrukturni rat, u kojem bi Iran odgovorio po američkim bazama i objektima regionalnih saveznika.
Tramp zato ne bira između lake i teške opcije, već između tri različita načina da američku vojsku dublje uvuče u sukob čije granice više ne određuje samo Vašington. Iranske pomorske mine, protivbrodske rakete, balistički projektili, dronovi i obalska artiljerija pretvaraju Persijski zaliv u prostor u kojem bi i najmoćnija američka borbena grupa bila izložena stalnim napadima. Svako koncentrisanje američkih snaga oko jedne tačke pružilo bi Teheranu veliki broj ciljeva na malom prostoru.
Mogući udar na podzemne objekte kod Natanca nosi drugačiji problem. Američka avijacija može da pogodi ulaze, prilazne puteve i površinsku infrastrukturu, ali nije izvesno da bi time uništila postrojenja ukopana duboko u planinski masiv. Infrastrukturna kampanja bila bi vojno jednostavnija za pokretanje, ali bi njene regionalne posledice mogle da budu najšire, posebno ukoliko Iran mnogo žešće odgovori napadima ne samo na američke baze od Kuvajta do Bahreina, već i na luke, rafinerije, postrojenja za desalinizaciju.
Zauzimanje ostrva Harg zahtevalo bi ulazak američke flote u iransku zonu smrti
Ostrvo Harg predstavlja jednu od najvažnijih tačaka iranske naftne infrastrukture. Njegova luka i terminali decenijama imaju ključnu ulogu u izvozu sirove nafte iz zemlje, zbog čega bi gubitak ostrva bio težak ekonomski i politički udar za Teheran.
Američko zauzimanje Harga ne bi moglo da bude izvedeno kratkim desantom male jedinice. Operacija bi zahtevala višeslojno pomorsko i vazdušno raspoređivanje, uklanjanje iranske odbrane, protivminska dejstva, zaštitu transportnih plovila i dugotrajno snabdevanje snaga na ostrvu.
Prema razmatranom scenariju, nekoliko američkih razarača ušlo bi duboko u Persijski zaliv i rasporedilo se oko grupa nosača aviona. Deo tih ratnih brodova morao bi da priđe Hargu kako bi uspostavio protivvazdušni i protivraketni odbrambeni sloj, istovremeno obezbeđujući vatrenu podršku snagama koje bi se iskrcale na ostrvo.
Vašington bi zatim morao da uspostavi raketnu nadmoć u širem području. Takav zadatak podrazumevao bi napade na iranske obalske baterije, lansere balističkih i protivbrodskih raketa, skladišta, radare, komandne centre i položaje bespilotnih letelica duž obale Persijskog zaliva.
U operaciju bi, prema predstavljenom planu, bile uključene udarne grupe nosača aviona USS Abraham Lincoln i USS George H.W. Bush, zajedno sa amfibijskim jurišnim brodom USS Boxer i njihovom punom pratnjom. Koncentracija tolikog broja velikih plovila u zatvorenom Persijskom zalivu istovremeno bi stvorila snažnu udarnu formaciju i izuzetno vrednu metu.
Takav raspored odstupa od uobičajenog američkog načina upotrebe nosača aviona. Američka mornarica nastoji da te platforme drži na dovoljnoj udaljenosti od protivničkih obala, koristeći veliki borbeni radijus aviona i zaštitu pratnje. Približavanje iranskoj obali radi podrške desantu na Hargu izložilo bi nosače, razarače, snabdevače i amfibijska plovila velikom broju istovremenih pretnji.
Iran bi mogao da položi dodatna minska polja na prilazima ostrvu i duž pravaca kojima bi američki brodovi morali da se kreću. Brzi čamci, bespilotna plovila, kamikaza-dronovi i protivbrodske rakete mogli bi da budu upotrebljeni u napadima zasićenjem, sa ciljem da preopterete radare i raketne sisteme američke pratnje.
Obalska artiljerija i raketni sistemi omogućili bi Iranu da napada i samo ostrvo nakon eventualnog američkog iskrcavanja. Američke snage na Hargu morale bi neprekidno da održavaju protivvazdušnu odbranu, dopremaju municiju, gorivo, hranu i medicinsku opremu, dok bi svaki transportni konvoj prolazio kroz ugrožene vode.
Početno zauzimanje ostrva predstavljalo bi samo prvi deo problema. Zadržavanje Harga pod američkom kontrolom zahtevalo bi stalno prisustvo kopnenih jedinica i mornaričke zaštite, uz mogućnost svakodnevnih raketnih i dronskih napada. Troškovi i gubici mogli bi brzo da porastu do tačke na kojoj bi Vašington morao da bira između dodatnog pojačanja i povlačenja sa ostrva.
Planina Kalang krije metu koju SAD možda ne mogu ni da pronađu dovoljno precizno
Druga opcija razmatrana na sastanku odnosi se na bombardovanje planine Kuh-e Kalang, koja se u pojedinim izveštajima naziva i Kalang Gazla. Lokacija se nalazi u centralnom delu planinskog lanca Zagros, u provinciji Isfahan, približno 1,6 kilometara južno od glavnog postrojenja za obogaćivanje uranijuma u Natancu.
Zapadni i regionalni izvori opisuju ovu lokaciju kao novi, izuzetno duboko ukopan iranski kompleks povezan sa nuklearnim programom. Gradnja unutar planine trebalo bi da pruži znatno bolju zaštitu od vazdušnih napada nego stariji objekti u Natancu, čiji su pojedini delovi ranije bili izloženi sabotažama i napadima.
Prvi problem za američku vojsku predstavlja tačno utvrđivanje položaja svih ulaza, ventilacionih sistema, podzemnih hodnika i radnih prostorija. Planinski teren, brojni grebeni i kamuflirani pristupi otežavaju pouzdano određivanje tačke koju bi bombe morale da pogode.
Američki avioni ne bi nužno morali da lete nisko kako bi izveli napad, ali bi precizno prepoznavanje zamaskiranih ulaza i procena učinka udara zahtevali snažno izviđanje i dugotrajno praćenje. Svako približavanje iranskom vazdušnom prostoru izložilo bi avione protivvazdušnim sistemima, lovačkoj avijaciji i mogućim zasedama mobilnih raketnih jedinica.
Uništenje dubokog podzemnog objekta zahtevalo bi specijalizovane bombe za probijanje utvrđenih ciljeva, više uzastopnih pogodaka i precizno pogađanje istih tačaka. Površinski krateri i urušeni ulazi ne bi automatski značili da su podzemne prostorije uništene.
Dodatnu neizvesnost stvara pitanje šta se zaista nalazi ispod planine. Pojedini izveštaji tvrde da Iran tamo priprema ili već sprovodi osetljive nuklearne aktivnosti, dok drugi navode da glavna oprema i zalihe možda nisu premeštene u taj kompleks.
Napad bi zato mogao da proizvede snažan politički i propagandni efekat bez ispunjenja glavnog vojnog cilja. Iran bi mogao da obnovi ulaze, otvori alternativne prilaze ili premesti aktivnosti na druge tajne lokacije, dok bi Vašington ostao bez jasnog dokaza da je nuklearni program zaista pretrpeo odlučujući udar.
Rušenje mostova i elektrana otvorilo bi rat protiv čitavog regiona
Treća opcija podrazumeva širenje već započete američke kampanje na iransku infrastrukturu. Mete bi obuhvatile mostove, tunele, elektrane, dalekovode, luke, železničke čvorove, skladišta goriva, rafinerije i saobraćajnice koje povezuju vojne baze sa obalom i unutrašnjošću zemlje.
Takav pristup omogućio bi američkoj vojsci da uspori premeštanje iranskih raketnih sistema i oteža snabdevanje jedinica. Uništeni mostovi i tuneli mogli bi da preseku važne pravce, dok bi napadi na električnu mrežu i gorivo pogodili rad radara, komunikacija, industrije i transporta.
Cena takve kampanje ne bi ostala ograničena na Iran. Teheran je već pokazao da američke napade na svoju kritičnu infrastrukturu može da uzvrati napadima na iste vrste ciljeva u državama koje pružaju baze, vazdušni prostor i logističku podršku Sjedinjenim Državama.
Kuvajt i Bahrein nalaze se među najizloženijim državama. Američke baze, skladišta municije, rezervoari goriva, luke, komunikacioni centri, elektrane i postrojenja za desalinizaciju nalaze se u dometu iranskih raketa i dronova.
Iranski odgovor mogao bi da obuhvati i sveobuhvatne udare na američke i izraelske baze širom regiona. Pomorski objekti, aerodromi, radari dugog dometa, avioni za dopunu gorivom i ratni brodovi predstavljali bi prioritetne mete.
Teheran bi istovremeno mogao da poveća pritisak na pomorske pravce izvan Persijskog zaliva. Među mogućim odgovorima navodi se zatvaranje moreuza Bab el Mandeb, kojim Crveno more preko Adenskog zaliva izlazi prema Indijskom okeanu.
Iran nema neposrednu geografsku kontrolu nad Bab el Mandebom, ali bi pokušaj blokade mogao da bude sproveden preko savezničkih snaga u Jemenu, upotrebom protivbrodskih raketa, dronova i napada na trgovačka plovila. Takav potez istovremeno bi ugrozio plovidbu kroz Ormus, Crveno more i prilaze Sueckom kanalu.
Napadi na iransku civilnu i energetsku infrastrukturu dodatno bi učvrstili stavove političkih i vojnih struktura u Teheranu koje odbacuju bilo kakav dogovor sa Vašingtonom. Iranski zvaničnici koji podržavaju pregovore teško bi mogli da opravdaju ustupke dok američke bombe ruše elektrane, puteve, mostove i naftna postrojenja.
Tramp bi tada morao da vodi rat bez jasnog političkog izlaza. Zauzimanje Harga zahtevalo bi odbranu izolovanog ostrva usred iranske raketne zone, napad na planinu Kalang možda ne bi uništio podzemni program, dok bi rušenje infrastrukture otvorilo prostor za iranske udare na američke baze, ratne brodove i energetske objekte širom Bliskog istoka.
