Rat protiv Irana počeo je da ostavlja posledice koje se više ne mogu sakriti iza saopštenja o uspešno pogođenim ciljevima. Posle više faza borbenih operacija visokog intenziteta, pokrenutih krajem februara, američke oružane snage suočavaju se sa sve ozbiljnijim problemom održivosti zaliha precizno vođene municije.
Najbrže se troše presretači protivvazdušne odbrane, krstareće i balističke rakete, kao i više vrsta vođenih bombi. Reč je o nekim od najskupljih i tehnološki najsloženijih sredstava u američkom arsenalu, koja nije moguće nadoknaditi jednostavnim povećanjem broja radnih smena u fabrikama.
Proizvodni ciklusi traju dugo, pojedine komponente dolaze od malog broja specijalizovanih dobavljača, dok su postojeće proizvodne linije već zauzete ranije ugovorenim poslovima i isporukama američkim saveznicima.
Potrošena trećina do polovina pojedinih zaliha
Penzionisani pukovnik američkih marinaca i analitičar američkog analitičkog centra CSIS Mark Kansijan procenio je da su Sjedinjene Države tokom sukoba možda već potrošile između jedne trećine i polovine svojih zaliha nekoliko kritičnih vrsta precizno vođenog oružja.
Tačni podaci ostaju poverljivi, ali je sama procena izazvala dodatnu zabrinutost u Kongresu i Pentagonu. Ključno pitanje više nije samo koliko je raketa utrošeno u napadima i odbrani američkih baza, već koliko brzo industrija može da zameni ono što je ispaljeno.
Procena CSIS-a objavljena krajem maja ukazala je da je višemesečna potrošnja ozbiljno oslabila položaj američkih snaga i van Bliskog istoka. Oružje koje je prebačeno prema Iranu nije se nalazilo u neograničenim rezervama, već je delom povučeno iz zaliha namenjenih drugim komandama, kriznim područjima i strateškim pravcima.
Američka vojska istovremeno mora da održava prisustvo u Evropi, Indo-Pacifiku, na Korejskom poluostrvu i drugim područjima, zbog čega svako veće preusmeravanje raketa prema jednom ratištu ostavlja prazninu na drugom.
Patriot pokazuje koliko je proizvodnja daleko od ratne potrošnje
Razmere problema najbolje pokazuje sistem protivvazdušne odbrane MIM-104 Patriot. Prema industrijskim procenama, godišnje se proizvodi približno 600 presretača za ovaj sistem.
Ukoliko su tokom nekoliko meseci borbi potrošene količine koje se sada procenjuju, samo njihova zamena mogla bi da zahteva znatno više od jedne godine proizvodnje. Takav rok važio bi jedino kada bi svaka novoizrađena raketa bila preusmerena u američke zalihe.
To u praksi nije moguće. Proizvodnja je već raspoređena između američkih potreba, ranije sklopljenih ugovora i isporuka stranim korisnicima. Nove porudžbine raketa Patriot sada se suočavaju sa rokovima čekanja od četiri do pet godina, pošto su proizvodne linije praktično popunjene do kraja raspoloživih kapaciteta.
Povećanje proizvodnje ne zavisi samo od završne fabrike. Za dodatne količine potrebni su novi kapaciteti dobavljača elektronike, raketnih motora, sistema za navođenje, bojevih glava i drugih specijalizovanih delova. Svako usko grlo u tom lancu usporava sklapanje čitavog presretača.
Situacija je još nepovoljnija kada se posmatraju presretači za sistem THAAD, krstareće rakete Tomahawk i teške vođene bombe GBU-57. Njihove proizvodne serije su manje, sistemi složeniji, a mogućnost brzog povećanja godišnje proizvodnje dodatno ograničena.
Industrija podešena za mir, a ne za dug rat
Operacije protiv Irana otvorile su mnogo širi problem američke odbrambene industrije. Posle završetka Hladnog rata, proizvodnja naprednog naoružanja postepeno je prilagođavana manjim mirnodopskim serijama, ograničenim intervencijama i sporijoj potrošnji.
Takav model može da funkcioniše kada se godišnje ispaljuje relativno mali broj skupih projektila. U dugotrajnom sukobu protiv države koja raspolaže velikim arsenalom balističkih raketa i dronova, potrošnja višestruko premašuje tempo kojim fabrike mogu da nadoknade zalihe.
Poseban problem predstavlja činjenica da su moderne rakete sastavljene od velikog broja delova koje proizvodi ograničen broj kompanija. Mnogi dobavljači nemaju rezervne proizvodne linije, dodatnu radnu snagu ni zalihe materijala potrebne za nagli prelazak na ratni obim proizvodnje.
Otvaranje novih pogona zahteva ulaganja, dozvole, obuku zaposlenih i dugoročne ugovore koji bi proizvođačima garantovali da povećani kapaciteti neće postati nepotrebni čim se rat završi.
Pentagon se zato nalazi između potrebe da odmah obnovi zalihe i industrijskog sistema koji ne može da odgovori istom brzinom kojom se municija troši.
Obustavljene isporuke i povlačenje sistema iz drugih regiona
Sjedinjene Države bile su primorane da deo posledica prebace na svoje partnere. Prema dostupnim procenama, pojedine isporuke oružja strateškim saveznicima u Aziji i Evropi obustavljene su ili odložene kako bi se sačuvale količine potrebne američkim snagama.
Sistemi su povlačeni i sa važnih strateških položaja u drugim delovima sveta. Kao jedan od najuočljivijih primera navodi se povlačenje sistema THAAD iz Južne Koreje, iako se ta zemlja nalazi neposredno uz Severnu Koreju i u regionu u kojem Vašington godinama govori o potrebi stalne protivraketne spremnosti.
Takvi potezi pokazuju da problem više nije ograničen na budžete i ugovore sa proizvođačima. Preusmeravanje presretača i čitavih sistema prema Bliskom istoku menja raspored američke protivraketne odbrane i smanjuje raspoložive mogućnosti na drugim pravcima.
Dodatnu zabrinutost izazvale su karakteristike novijih iranskih raketa. Pored brzine kojom se troše američki presretači, otvoreno je pitanje koliko su sistemi Patriot i THAAD efikasni protiv savremenijih iranskih projektila, posebno kada se napadi izvode u većem broju i iz više pravaca.
Izraelski izvori su krajem marta naveli da je čak 80 odsto iranskih raketnih napada bilo uspešno, što je dodatno pojačalo raspravu o stvarnim mogućnostima postojećih američkih i izraelskih sistema protivvazdušne i protivraketne odbrane.
