Ruski protivpodmornički avion Tu-142, poznat u NATO klasifikaciji kao „Bear-F“, prišao je britanskoj udarnoj grupi nosača aviona HMS Prince of Wales u Norveškom moru, u međunarodnom vazdušnom prostoru. Britanska strana tvrdi da je ruski avion više puta prilazio nosaču, leteo nisko i „nepotrebno blizu“, bez odgovora na radio-pozive, zbog čega su sa palube nosača podignuta dva F-35B.
Prema zapadnim tvrdnjama, ruski avion je tokom prilaska ispustio veći broj sonoboja u blizini britanskog nosača. Reč je o akustičkim senzorima koji se koriste za otkrivanje i praćenje podmornica. London je takvo ponašanje opisao kao „nebezbedno i neprofesionalno“, dok britanski izvori navode da su F-35B pratili Tu-142 sve dok nije napustio područje udarne grupe.
Ruska strana u ovakvim slučajevima redovno saopštava da avioni pomorske avijacije lete u skladu sa međunarodnim pravilima, iznad neutralnih voda i bez narušavanja granica drugih država. U ovom slučaju, ni prema zapadnim izveštajima nije reč o ulasku u britanski vazdušni prostor, već o susretu u međunarodnom prostoru iznad Norveškog mora.
Sonoboje kao najvažniji detalj incidenta
U vojnom smislu, najvažniji deo priče nije sam prilazak aviona, već navodno ispuštanje sonoboja. Tu-142 nije izviđački avion za politički efekat, već platforma napravljena za dalekometno pomorsko osmatranje i protivpodmornički rad. Sonoboje omogućavaju da se u određenom morskom prostoru prikupe akustički podaci i proveri prisustvo podmornica ili obrazac njihove zaštite.
U blizini udarne grupe nosača, takav potez ima jasnu logiku. Nosač aviona ne štite samo razarači, fregate i lovci. Najosetljiviji deo zaštite nalazi se ispod površine: sopstvene podmornice, protivpodmornički helikopteri, senzorska mreža i načini na koje grupa pokušava da spreči protivničku podmornicu da joj priđe.
Činjenica da je Tu-142 ispuštao sonoboje u neposrednoj blizini nosača, znači da je ruska posada to uradila da bi prikupila podatke upravo o toj podvodnoj dimenziji zaštite. To ne mora automatski biti „provokacija“ u pravnom smislu, ali jeste klasičan obaveštajni manevar velikih mornarica.
Britanski F-35 kao signal i kao izvor podataka
Dva britanska F-35B Lightning II poletela su sa HMS Prince of Wales radi identifikacije i praćenja ruskog aviona. Prema britanskim navodima, u presretanju su učestvovali piloti 809. pomorske vazduhoplovne eskadrile i 617. eskadrile, raspoređeni na nosaču za ovu misiju.
Za London, to je demonstracija da britanska udarna grupa može brzo da reaguje i zaštiti prostor oko nosača. Za Moskvu, ista reakcija takođe ima vrednost. Svaki izlazak F-35 pokazuje vreme reakcije, način presretanja, udaljenost na kojoj se dižu avioni, ponašanje nosača i pratnje, kao i komunikacioni obrazac grupe.
Ovakvi susreti zato nisu samo pitanje „ko je koga oterao“. Tu-142 može da prikupi podatke o britanskoj grupi. Britanci mogu da prate ruski avion, njegov profil leta, ponašanje posade i način upotrebe sonoboja. Obe strane koriste isti prostor da mere protivnika bez formalnog prelaska granice sukoba.
HMS Prince of Wales u operaciji Firecrest
HMS Prince of Wales predvodi britansku udarnu grupu nosača u okviru operacije Firecrest, koja je predstavljena kao odgovor na pojačanu rusku pomorsku aktivnost na severu i zabrinutost zbog bezbednosti podvodne infrastrukture. U pitanju su pravci od ogromnog značaja za NATO: Norveško more, prostor oko Islanda, severni Atlantik i prilazi Arktiku.
Grupu čine nosač sa avionima F-35B, razarač Tipa 45 HMS Duncan, fregate za protivpodmorničke zadatke, pomoćni brodovi i helikopteri Merlin Mk2 za lov na podmornice. U takvom sastavu, nosač nije usamljen brod, već središte složene mreže senzora, letelica, plovila i podvodne zaštite.
Ruski interes za takvu grupu nije neobičan. Svaka velika mornarica prati udarne grupe protivnika, naročito kada deluju blizu važnih pomorskih pravaca. NATO isto radi prema ruskim brodovima, podmornicama i avionima u severnim morima. Razlika je u tome što se ovakvi susreti sada odvijaju u atmosferi mnogo većeg političkog pritiska nego pre rata u Ukrajini.
Stara praksa u opasnijem vremenu
Tu-142 je avion sovjetskog porekla, razvijen za duga patroliranja iznad okeana, protivpodmornički rad i praćenje pomorskih grupa. Njegovo pojavljivanje kod britanskog nosača nije iznenađenje za svakoga ko poznaje logiku severnog Atlantika. Ruske podmornice izlaze iz baza na severu, NATO pokušava da nadzire te pravce, a obe strane koriste avione, brodove i podmornice da vide što više, što bliže i što ranije.
Britanija ovaj incident predstavlja kao nebezbedan manevar ruskog aviona. Rusija takve letove tretira kao zakonite operacije u međunarodnom prostoru. Između te dve formulacije nalazi se realnost severnih mora: veliki vojni sistemi jedni druge ne posmatraju sa daljine kada mogu da priđu bliže.
Norveško more je zbog toga ponovo postalo prostor u kome se sonoboje, F-35, nosači aviona i stari protivpodmornički Tu-142 pojavljuju u istoj slici. Nema potrebe za pucanjem da bi obe strane dobile ono što traže: podatke, reakciju i potvrdu koliko daleko protivnik dozvoljava da mu se priđe.
