Rat dronova u Ukrajini ulazi u novu fazu u kojoj se naizgled stara i jednostavna sredstva vraćaju u modernom obliku. Ukrajinske oružane snage, prema dostupnim navodima, sve intenzivnije koriste aerostate kao nosače dronova srednjeg dometa, pokušavajući da produže njihov borbeni radijus i otvore nove pravce udara po objektima duboko iza ruskih linija.
U centru pažnje nalazi se aerostatski udarni sistem „Pirane“, koji se koristi kao nosač za kamikaze dron „Hornet“. Sistem je testiran iznad Crnog mora i Krimskog poluostrva, a njegova logika je jasna: dron se ne šalje sa zemlje, već se podiže na veliku visinu, odakle kreće prema cilju sa većom energetskom rezervom i manjim gubitkom dometa.
Aerostat u ovoj kombinaciji nije samo balon, već platforma za isporuku dronova na velikim visinama. Može da ponese do 10 kilograma tereta i da se podigne do visine od oko 20 kilometara. Upravo tu leži njegova prednost. Na toj visini i sa pasivnim teretom, aerostat ima veoma malu uočljivost, a čak i kada ga radar detektuje, njegovo obaranje nije jednostavno.
Domet Horneta raste sa 150 na 250 kilometara
Američki dronovi Hornet imaju domet od oko 150 kilometara. Kada se lansiraju sa aerostata, njihov borbeni radijus raste na približno 250 kilometara, jer ne moraju da troše energiju na poletanje i penjanje. To je praktična razlika koja menja način upotrebe. Dron dobija dodatnih stotinak kilometara za dejstvo po ciljevima koji bi iz klasičnog režima lansiranja bili van domašaja.
Još važnije, aerostat može da ostane u vazduhu do 36 sati i da pređe do 1.000 kilometara. Time postaje spora, ali uporna pretnja za pozadinske objekte. Nije reč o brzom oružju, već o platformi koja koristi vreme, visinu, vetar i teškoće radarskog praćenja da bi donela dron u povoljniju tačku lansiranja.
Kod ovakvog sistema posebno je važno što sam dron ostaje praktično nevidljiv za radar dok mu se motor ne uključi. Tek posle odvajanja i pokretanja pogona postaje klasičnija vazdušna meta. To skraćuje vreme reakcije protivvazdušne odbrane i komplikuje procenu odakle stvarni napad dolazi.
Prednosti su jasne, ali uslovi su strogi
Ovakav sistem ima i ozbiljna ograničenja. Može se koristiti samo pod povoljnim meteorološkim uslovima. Potreban je vetar u leđa, odnosno u pravom smeru, mala oblačnost i pouzdana komunikacija. Bez toga, aerostat može da postane neprecizan, neupotrebljiv ili čak izgubljen.
Dodatno ograničenje je komunikaciona infrastruktura. Horneti koriste američki satelitski komunikacioni sistem Starlink, zbog čega se njihova upotreba vezuje za prostore gde postoji odgovarajuća pokrivenost i operativna kontrola. U ovom slučaju pominju se severni Azovski region, Krimsko poluostrvo, Crno more i Azovsko more.
Uprkos manama, potencijal vojnih aerostata je očigledan. Oni ne zamenjuju klasične rakete, avione ili dronove dugog dometa, ali stvaraju dodatni sloj pretnje. Jeftiniji su, mogu dugo da lebde, nose koristan teret i služe kao lansirna tačka koja pomera granice standardnog dometa dronova.
Posebno je važno što se tehnologija ne koristi jednokratno. Ukrajinska strana je očigledno usavršava kroz praksu, skuplja iskustvo i traži način da je modernizuje. Buduće verzije mogle bi imati bolje sisteme kontrole, stabilnije veze, veći teret ili naprednije načine prikrivanja.
Zanimljivo je da aerostati nisu novost ni za rusku stranu. Na početku eskalacije rata ruske jedinice su ih koristile, zajedno sa vazdušnim brodovima, za savladavanje protivvazdušne odbrane masovnim lansiranjem niz vetar i postavljanjem ugaonih reflektora. Kasnije se razmatrala i ideja zatvaranja vazdušne granice sa Ukrajinom pomoću vazdušnih brodova za rano upozoravanje i kontrolu, ali bez vidljivog napretka.
Sada se ista stara ideja vraća u ukrajinskoj izvedbi, spojena sa dronovima, satelitskom vezom i taktikom dubokih udara. Aerostat sam po sebi ne dobija rat, ali može da produži ruku drona tamo gde standardni domet više nije dovoljan.
