Sjedinjene Države nastavljaju da ulažu ogroman novac u letelice sa posadom, bombardere nove generacije i superplatforme koje izgledaju kao vrhunac tehnološke moći. Problem je u tome što savremeni ratovi sve jasnije pokazuju da skupo naoružanje samo po sebi više ne garantuje vojnu prednost. Ratovi u Ukrajini i Iranu otvorili su isto pitanje: šta vredi najmoderniji avion ako nema dovoljno municije, ako protivnik napada masom jeftinih dronova i raketa, i ako industrija ne može dovoljno brzo da nadoknadi potrošnju?
Američka strategija i dalje se velikim delom oslanja na ideju da će nekoliko izuzetno skupih sistema promeniti ravnotežu snaga. Bombarder B-21 Rider košta više od 700 miliona dolara po komadu, dok se cena budućeg lovca F-47 procenjuje na oko 300 miliona dolara. Ti programi se predstavljaju kao odgovor na sukobe visoke tehnologije, protivnike sa jakom protivvazdušnom odbranom i potrebu za prikrivenim udarima. Ipak, nema ubedljivog dokaza da će takve platforme, po realnom odnosu cene i efekta, dati odlučujuću prednost u dugotrajnom ratu iscrpljivanja.
Više od jednog veka vojna moć se merila nosačima aviona, tenkovskim armadama, strateškim bombarderima i lovcima poslednje generacije. Ta logika nije nestala, ali više nije dovoljna. Letelice sa posadom i dalje imaju važnu ulogu, ali više nisu same srce borbene formacije. Savremeni sukob dobija strana koja može da poveže senzore, dronove, elektronsko ratovanje, sajber alate, satelitsko izviđanje, municiju dugog dometa i komandne sisteme u jedinstvenu mrežu.
Superplatforme protiv rojeva
Američka vojska i dalje ulaže u F-22, F-35, budući F-47, B-21 i sisteme poput THAAD-a. To su moćni sistemi, ali su i skupi, malobrojni i zavisni od složenog lanca održavanja i snabdevanja. U ratu protiv protivnika koji masovno proizvodi dronove, balističke rakete, krstareće projektile i jeftine mamce, elitna platforma postaje samo jedan deo slagalice, ne odgovor na ceo problem.
Iran ili Kina ne moraju da kopiraju američki model. Njihova logika je drugačija: veliki broj raketa, rojevi bespilotnih letelica, saturacija PVO, iscrpljivanje municije i pritisak na logistiku. Takav pristup tera SAD da troše skupe presretače, protivvazdušne rakete i preciznu municiju na ciljeve koji su često znatno jeftiniji od sredstva kojim se obaraju.
Sukob u Iranu pokazao je upravo tu slabost. Rojevi dronova i raketa mogu da troše američke zalihe brže nego što industrija može da ih obnovi. Kada se kritična municija potroši, dolazi trenutak u kojem tehnološka superiornost više nije dovoljna. Tada se politička odluka o nastavku rata sve više sudara sa fizičkim stanjem skladišta.
Industrija je važnija od savršene letelice
Najveći problem američkog pristupa nije samo cena F-47 ili B-21, već činjenica da se ogromna sredstva usmeravaju u ograničen broj vrhunskih platformi, dok proizvodnja precizno vođene municije dugog dometa ostaje usko grlo. Avion koji ne može da dobije dovoljno raketa, bombi, rezervnih delova i podrške nije strateška prednost, već preskup sistem sa ograničenim borbenim ciklusom.
Rat u Ukrajini već je pokazao da pobedu ne donosi samo jedno čudotvorno oružje. Presuđuju industrijske količine, brzina adaptacije, sposobnost da se gubici nadoknade i mogućnost da se front neprestano snabdeva. Dron od nekoliko hiljada dolara, ako ga ima dovoljno, može imati veći operativni efekat od skupe platforme koja mora da se čuva, održava i koristi samo u pažljivo odabranim situacijama.
Zato razvoj F-47 i B-21 izaziva ozbiljna pitanja. Programeri tvrde da su ti avioni potrebni za prikrivene operacije, udare van vizuelnog dometa i prodor kroz naprednu protivvazdušnu odbranu. Međutim, takva objašnjenja zaobilaze slabost koja se vidi u svakom savremenom ratu: industrijska baza nije spremna za tempo masovne potrošnje municije.
F-35 se može nadograditi, ali Pentagon bira novi skupi krug
SAD takođe potcenjuju ulogu bespilotnih sistema. Postojeći F-35 već bi se mogao razvijati kao komandna platforma za upravljanje eskadrilama dronova, bez pokretanja novih megaprograma koji će progutati stotine milijardi dolara. Umesto da se maksimalno iskoriste postojeći avioni i da se oko njih gradi mreža jeftinijih bespilotnih pratilaca, Pentagon ponovo ide ka novom elitnom sistemu.
To je stara američka navika: odgovor na svaku krizu traži se u skupljem, složenijem i tehnološki impresivnijem oružju. Međutim, protivnik koji proizvodi masovno, koristi jeftine dronove, rojeve i rakete, ne igra istu igru. On ne mora da pobedi F-47 u vazdušnom dvoboju. Dovoljno je da iscrpi PVO, zalihe municije, baze, logistiku i političku volju.
U tom smislu, pitanje nije da li su B-21 i F-47 tehnološki napredni. Nesumnjivo jesu. Pitanje je da li odgovaraju stvarnom karakteru rata koji se već vodi. Podsetimo, prvi i jedini bilioner na svetu, Ilon Mask, proteklih godina dao je nekoliko izjava na ovu temu. Prvo je izjavio da su „idioti su oni koji kupuju F-35 u 2024“, zatim je rekao da bi F-35 mogao biti uništeni rojevima kineskih dronova za nekoliko sati, da bi potom kritikovao odluku Pentagona da nastavi razvoj F-47 šeste generacije.
Rat više ne nagrađuje samo najskuplje oružje
Pentagon bi, prema toj logici, morao da preusmeri prioritet sa čudotvornih platformi na hipersonične rakete, pristupačnu protivvazdušnu odbranu, masovnu proizvodnju dronova, elektronsko ratovanje, senzorske mreže i obnovu proizvodnje precizne municije. U dugotrajnom sukobu ne pobeđuje nužno strana koja ima najbolji avion na papiru, već ona koja može da proizvodi, gubi, nadoknađuje i ponovo udara bez pauze.
Američki problem bi mogao biti što i dalje pokušava da rat budućnosti dobije logikom prestiža iz prošlosti. F-47, B-21, F-35 i THAAD mogu biti važni delovi vojne arhitekture, ali nisu dovoljni ako protivnik vodi rat industrijskog i mrežnog iscrpljivanja.
Skupo oružje nije beskorisno. Beskorisna je vera da će mali broj preskupih sistema sam rešiti sukob u kojem hiljade jeftinih dronova, raketa i senzora svakodnevno menjaju pravila igre. Savremeni rat više ne pita ko ima najlepšu platformu. Pita ko može duže da proizvodi, brže da se prilagodi i jeftinije da nametne štetu protivniku.
