Volite li megastrukture? Ko ih ne voli… Neki televizijski kanali njima su opčinjeni. Nemci su, izgleda, bili najveći ljubitelji ovakvih građevina. Ovladali su do savršenstva tehnologijom izgradnje armiranim i prenapregnutim betonom, samonosećim konstrukcijama i svim onim za šta su mislili da ne može biti srušeno. Bunker koji je trebalo da bude matica proizvodnje nemačkih podmornica dovršavan je upravo u vreme kada su Angloamerikanci razvili oružja za uništenje takvih struktura. Nemci koji su vrlo često gradili podzemne objekte, ili ih ”naslanjali” na teško pristupačne litice i useke, ovaj kompleks samouvereno su izgradili kao na dlanu. Čemu je on trebalo da posluži i kako je završio?
Već tokom 1942. godine proizvodnja podmornica, jednog od Hitlerovih aduta, značajno je usporena usled čestih bombardovanja. Izvesno vreme na PVO sa zemlje nije obraćana posebna pažnja jer su brodogradilišta bila na obali Baltika, pri čemu su izuzetno dobro branjena lovačkom avijacijom. Sve očiglednija nadmoć angloameričkih strateških bombarderskih snaga koje su počele da nanose sve veću štetu, uz moćnu lovačku pratnju i prevlast u vazduhu naterala je Nemce da se prestroje.
Oni su videli izlaz na dva načina. Jedan je bio nesumnjivo dobar – reorganizacija proizvodnog procesa. Sekcije podmornica proizvođene su u rastresitom proizvodnom rasporedu širom severne Nemačke. Posle toga delovi bi prebacivani u glavni pogon gde bi ih sastavljali. Tada bi podmornice porinute u vodu, prošle bi ispitivanja i ušle u flotni sastav. Plan je bio izvanredan i on se širom sveta koristi do danas u neizmenjenom poretku, koristeći tzv. PERT metod planiranja.
Ostao je onaj drugi deo: gde obavljati završno sklapanje? Nemci jesu imali duž Baltika značajan broj remontnih baza za popravke i redovan servis, ali one su sve češće bile pod udarom i teško ih je bilo prilagoditi tako krupnim radovima kao što je kompletiranje plovila. Rešenje je bilo da se napravi nov montažni objekat koji bi bio smešten u gigantskom bunkeru. On bi bio izgrađen po svim standardima dotadašnjeg građevinskog iskustva, a ono nije bilo malo. Novo u celom projektu bilo je to da su Nemci bili toliko sigurni u projekat, da su u njemu planirali kompletnu montažu podmornica na konvejerskom principu.
Bunker je dobio kodni naziv Valentin; zasnovano je na prvom slovu lokacije – Vegesak (Vegesack) gde se nalazilo brodogradilište Vulkan (Vulkan Werft). Gradnja je počela u neposrednoj blizini reke Verzer (n. nem. Werser). Ona se uliva u Severno more, a blagi pad i dobar dotok pritoka čini je i danas federalnim plovnim putem i drugom rekom u Nemačkoj po dužini. Odabrano je mesto u blizini Bremena, na šezdeset kilometara od ušća Vezera u more. Železnička mreža bila je odlično razgranata i branjena, a remont posle bombardovanja i oštećenja tekao je veoma brzo, tako da dostava delova i sklapanje podmonica ne bi bili usporeni.
Konstrukcija
Dimenzije bunkera bile su nacistički impozantne: Dužina 426 metara (četiri fudbalska terena); najširi deo imao je 97 metara (na zapadu), dok je uži, istočni deo imao 67 metara. Visina je išla do 27 metara. Ukupna spoljna visina s produžecima bila je 33 metra. Krov je bio sastavljen od velikog broja armiranobetonskih lučnih ojačanja koja su pravljena na samom mestu izgradnje. Srednja debljina krovne konstrukcije iznosila je 4,5 metra, ali je na nekim delovima bila i sedam metara računajući i dopunska ojačanja koja su bila predviđena projektom (spojevi, bočni stubovi, konstrukcijska čvorišta). Debljina zidova bila je 4,5 metra. Ukupna unutrašnja površina bila je 35.375m². Radna zapremina prostora iznosila je 520.000 m³. Od njega je bio veći samo bunker u Brestu, Francuska.
Na bunker je trebalo da se utroši pola miliona kubnih metara betona. To je po stavkama iznosilo: milion tona šljunka i peska, 132.000 tona cementa i 20.000 tona armaturnog gvožđa. Unutar zgrade bilo je 13 odvojenih pogona za montažu i sklapanje (Taktplatz). Montaža je tekla tako što se podmornica pomerala iz bloka u blok. Na taj način oslobađala je dokove za dolazeća plovila. Način je u potpunosti preuzet iz automobilske industrije, samo što je reč o drugačijim dimenzijama i medijumu.
Pored glavnog gradilišta postojalo je još jedno – ”Hornisse” (stršljen). I ovaj objekat zaslužuje nekoliko redova. On je bio nešto manjih, ali takođe veoma impresivnih dimenzija (362 x 68 metara, dok je krov bio debljine 4,5 metra). Izgradnja je počela u martu 1944. godine i nije završena. On je bio deo jedinstvenog kompleksa Dešimag AG Vezer (Deschimag AG Weser) i trebalo je da sa bunkerom Valentin čini celinu. U njemu je bila predviđena proizvodnja velikih delova za podmornice (kobilice, kule, itd), zbog lakšeg transporta.
Ni tu se nemačke ambicije nisu završavale jer su u Ratnoj mornarici planirali još dva bunkera – Vespe u Vilhemshafenu i Fink II u Hamburgu. Ovaj drugi je završen i još postoji. ”Stršljen” je trebalo da ima četiri dela. U zadnjem bi bila radionica na dva sprata, deo za remont i prevodnica. Proizvodila bi se 42 velika dela mesečno. Ni tu nije bio kraj ambicijama. Pošto im je Valentin bio nedovoljan, u novembru 1944. godine (kada je većini bilo jasno kako će se rat završiti) dodeljen je ugovor o planiranju bunkera ”Valentin 2”. Zemljani radovi su počeli u februaru 1945. godine, a već posle mesec dana su obustavljeni.
U pogonu Valentin sekcije devet i 10 imale su najviše plafone. Stoga su na krovu bunkera nad njima napravljeni posebni ispusti da ne bi umanjivali debljinu. Oni su korišćeni radi montaže kupole podmornice i periskopskih instalacija. Poslednja, 13. sekcija bila je suvi dok. Ovaj deo zgrade bio je zaštićen velikim vratima (kao na prevodnicama) i odatle je podmornica plovila kroz kanal do reke Vezer i dalje. U toj sekciji proveravana su sva rešenja (hermetičnost, motori, itd). Pored sekcija za sklapanje u bunkeru su se nalazila skladišta delova za kompletiranje, cisterne s gorivom i mazivima, itd. Tempo proizvodnje, nezavisno od bombardovanja, kod najnovijih podmornica klase XXI planiran je na 14 mesečno (!).
Gradnja
Radovi su počeli februara 1943. godine. Najveći broj od deset do dvanaest hiljada radnika bili su logoraši koji su pod nadzorom organizacije Tot radili širom Nemačke. Oko gradilišta napravljeno je sedam koncentracionih logora. Za razliku od drugih objekata, ovaj je u potpunosti bio pod kontrolom Ratne mornarice (Krigsmarine). Preko šest hiljada ljudi poginulo je ili umrlo tokom gradnje, više nego što su iznosili gubici tokom bombardovanja Bremena za sve vreme rata. U martu 1945. godine gotovo 90% bunkera bilo je završeno i očekivalo se da proizvođnja krene kroz dva meseca.
Da, ali…
Lepo su to Nemci planirali. Međutim 27. marta strateška komanda RAF poslala je 135 teških bombardera avro lankaster uz pratnju 90 lovaca mustang (North American P-51 mustang). Meta nije bio samo bunker, već i okolina, uključujući skladište goriva u selu Švanevede (Schwanewede – Labudov proplanak). Nisu morali da žure niti da rizikuju jer već posle dva meseca je Nemačka kapitulirala. Svejedno, direktno po bunkeru dejstvovalo je 20 lankastera. Sedam aviona nosilo je petotonske bombe tolboj (Tallboy), a ostali dvostruko veće, desetotonske bombe veliki udar (Grand Slam).
Dve desetotonske bombe pale su na krov zarivši se skoro četiri metra pre nego što su eksplodirale. Eкsplozije su izazvale masovno obrušavanje pogođenih delova krova. Gotovo hiljadu tona teške razvaline pale su na pod pogona. Razrušene su centrala i fabrika cementa. Ova šteta bila je već konstrukcijski nepopravljiva, ali nije bila i najveća. Statika bunkera je nepopravljivo narušena i on je definitivno otpisan za upotrebu. Već sledeće bombardovanje bi ga urušilo. Nemci su odustali od daljih napora, a samo posle četiri nedelje do njega su stigli i Angloamerikanci.
Posle rata bunker je služio za probe novih oružja i procene novih metoda bombardovanja. Usledilo je 140 školskih bombardovanja, ali bunker je ostao ceo, ako izuzmemo spomenute rupe na krovu. Kada su ispitivanja završena predloženo je da se bunker minira. Međutim, od toga se odustalo jer je eksplozija mogla da ugrozi okolna naselja i hidroelektranu. Predlagano je čak da se u njoj napravi atomska centrala. Međutim, Ratna mornarica Savezne Republike Nemačke šezdesetih godina počela je da ga koristi kao skladište. Konačno, 2008. godine, ponuđen je na prodaju. Kupila ga je grupa privatnih investitora s ciljem da ga adaptira u muzej i memorijal žrtvama nacističkog režima (Denkort Bunker Valentin memorial). U međuvremenu, 2012. godine oni su Elektrosistemu Nemačke iznajmili ogroman prostor krova za montažu solarnih panela.
Nisam potpuno siguran, ali cini mi se po konceptu da je idejni autor ovog bunkera bio glavni Hitlerov arhitektor Albert Speer koji je pomimo cuvenog Hitlerovog bunkera u Berlinu projektovao i slicne nadzemne “blindirane” visoke konstrukcije poznate kao “Flakturm”.