Pre 82 godine započela je jedna od najvećih i najrizičnijih operacija Drugog sv. rata – dugo očekivano (i odlagano) iskrcavanje saveznika na tle Evrope. Tim povodom pažnji našeg čitališta nudimo tekst koji se bavi jedinstvenom epizodom ove značajne operacije.
Teško ćete među ljubiteljima ratnog filma naći nekog ko nije gledao film ”Najduži dan” (The Longest Day). Kada su zarasle rane od rata, države koje su to mogle sebi da priušte počele su da snimaju epske filmove u stilu romana-reke. Oni nisu imali veliki umetnički domet, niti su s tim ciljem pravljeni. Osnovni zahtev bio je da se pokaže ratno naprezanje i uloga dotične države u ratu. U tome su prednjačili Sovjeti. Mogli su jer su imali i zbog čega i čime da ih snime. Imali su i drugi, ali kod Sovjeta je to, zbog velikih žrtava, imalo drugačiju dimenziju i značenje.
Jurij Ozerov je koristio formacijske jedinice Crvene Armije, prave tenkove, topove, avione i hiljade vojnika kao statiste. Uz njega je bio i Sergej Bondarčuk. Međutim, ni Zapad nije zaostajao. Filmovi kao što su ”Gori li Pariz”, ”Bitka za Britaniju”, ”Paton”, ”Bitka za Midvej” i drugi jesu odličan primer. Ipak, najbliži sovjetskom modelu produkcije bio je film ”Najduži dan”. Razuđena, fragmentarna priča, s mnogo velikih filmskih imena, masom ljudi i tehnike s lakoćom je punila bioskope, pa je taj film zaradio pet puta više od uloženog.
On je dobio dva oskara (za kameru i specijalne efekte) uz još tri nominacije (film, montaža i umetničko-dekortivni postupci u crno-belom filmu). Moje, sasvim subjektivno mišljenje jeste da je trebalo izmisliti oskar za scenu kada jedan padobranac ostaje okačen o vrh katedrale posle nezgodno izvedenog skoka. Njegov doskok ostao je u vazduhu. Ta scena je svojom minijaturnom bravurom bacila u zasenak epske scene iskrcavanja. A što je najlepše, scenarista uopšte nije morao ništa da izmišlja jer to se zaista dogodilo! Stoga posvetimo pažnju toj epizodi i čoveku koji je zaista postojao i čija je sudbina bila povod da se pored silnih istorijskih ličosti i on nađe u filmu koji je preferirao da obeleži istoriju.
Dan D
Podsetimo se najvažnijih detalja pre nego što uronimo u ovu nesvakidašnju priču o padobrancu na katedrali. Jedrilicama i padobranima saveznici su ubacili u zaleđe mostobrana preko 23.000 elitnih vojnika, odlično obučenih i opremljenih. Oni su desantirani nekoliko sati pre pomorske invazije u kojoj je učestvovalo više od 150.000 vojnika. Čak i da nije bilo strateškog iznenađenja kada je reč o mestu napada, uz veće žrtve saveznici bi svakako uspeli u svom naumu.
Nemci su se spremali za tu operaciju. Podignut je Atlantski bedem. Međutim, usled pomenutog ratnog lukavstva i loše procene, za područje invazije određena je kao zaštita samo jedna vazdušna flota (Luftflotte 3) pa i ona nekompletna, sa jednim vazduhoplovnim korpusom (II Fliegerkorps). Na sam dan D svega dva lovačka puka (JG 2 i JG 26) sa manje od sto lovaca bila su spremna da se suprotstave savezničkoj floti koja je imala oko 13.000 letelica raznih tipova i namena. Može se reći da je vazduhoplovna komponenta odbrane kod Nemaca bila simbolična.
Međutim, s PVO je sasvim drugačije stajala stvar. Od 1940. godine i okupacije Francuske verovatno najorganizovaniji i najspremniji deo OS bili su upravo protivavionci. Sa preko 10.000 teških i gotovo 20.000 lakih PVO topova oni su uklonili s neba više od 40% savezničkih aviona; brojka se kreće od petnaest do dvadeset hiljada aparata! Na širem području desanta bio je spreman Treći Flak Korps sa četiri puka (Flak Sturm Regiment). Odbrana jeste bila konfuzna, ali je uspela da nanese značajne gubitke. Do četiri hiljade poginulih, ranjenih, nestalih ili zarobljenih padobranaca i jedriličarskih desantnih boraca jesu rezultat dejstva nemačke PVO. Zašto su Saveznici mislili da će proći lako s desantom, znajući pri tom da će trupe biti raštrkane, borbeno degradirane, usled vremenskih uslova koji su zamalo odložili i čitavu operaciju? Na to pitanje pouzdanog odgovora nema.
Zato nije čudna ni sudbina jedinice u kojoj se nalazio redov Džon Marvin Stili (Private John Marvin Steele, 29. XI 1912 – 16. V 1969). Rođen je u Metropolisu, savezna država Ilinois. Njegov padobran se zakačio za deo krova crkve u selu simboličnog imena – Sent Mer Egliz ( Sainte-Mère-Église – Crkva Sv. Majke). To mesto nalazi se u okrugu Šerbur, oblast Normandija. Danas ima nešto više od tri hiljade stanovnika. Desant je izveden noću, pre glavne pomorske operacije. Padobranci iz sastava 82. vazdušno-desantne divizije spuštali su se u područje zapadno od mesta u više talasa.
Šta je pokvarilo planove? Grad je pre toga bio meta nekoliko uzastopnih talasa bombardovanja, pa je jedna zapaljiva bomba izazvala požar na kući koja se nalazila istočno od glavnog gradskog trga. Shodno tadašnjim običajima crkveno zvono, kao glavni vid komunikacije, smesta je pozvalo stanovništvo na gašenje. Uzbunjeno je celo mesto, zajedno s lokalnom nemačkom posadom. Formirana je brigada s kantama, meštani su uvežbano pristupili gašenju, a pripadnici nemačkog garnizona nadgledali su događaj. Sve to je potrajalo do jedan sat posle ponoći. Gradski trg je bio odlično osvetljen, prepun meštana i nemačkih vojnika koji su se tu za pet godina rata gotovo odomaćili.
Baš tada iz dva aviona iskočili su padobranci iz prvog i drugog bataljona 505. padobranskog puka. Oni su greškom, u pometnji, desantirani iznad samog mesta. To nije ništa čudno jer su u lošim vremenskim uslovima, pri velikom zasićenju vazdušnog prostora, mnoge jedinice tako završile izbegavajući protivavionsku vatru. Padobranci su kao na strelištu padali pravo na uragansku, odlično organizovanu nemačku paljbu. Stili je bio jedan od retkih koji su preživeli. Slučaj je hteo da se njegov padobran zakači za krov crkve Gospe od Uspenja (Église Notre-Dame-de-l’Assomption). Da je stigao do zemlje i njega bi sačekao nemački rafal. Međutim, ni ovako nije imao baš previše sreće. Pokušavajući da se oslobodi konopaca skrenuo je na sebe pažnju pa mu je rafal jednog od branilaca potkačio stopalo. Nije mu ostalo ništa drugo nego da visi i da se pravi mrtav, nadajući se da ga neko neće sa zemlje, za svaki slučaj, ”overiti”.
U akciji čišćenja Nemci su shvatili o čemu se radi i skinuli su ga s krova. Previli su ga i smestili u privremeni punkt za zarobljene, gde su ležali i njegovi izginuli drugovi. Koristeći opštu konfuziju izazvanu glavnim napadom invazije, on je posle četiri sata zarobljeništva uspeo da pobegne. Pridružio se svojoj diviziji kada su trupe trećeg bataljona 505. puka stigle do sela. U toj akciji ubijeno je jedanaest Nemaca dok se njih trideset predalo. Džon je odlikovan Bronzanom zvezdom za hrabrost zbog svoje snalažljivosti i inicijative da pobegne iz zarobljeništva, a Purpurno srce je dobio po automatizmu jer je ono dodeljivano za ranjavanje u borbenim uslovima.
U trenutku te nesvakidašnje epizode Stili je imao 32 godine. Bio je u punoj snazi, kondiciji i zdravlju pa je lako podneo ranu i nastavio s borbenim dejstvima. Posle rata ustalio je običaj da posećuje to mesto jer se o tom neobičnom događaju brzo raširila fama. Proglašen je za počasnog građanina Sent Mer Egliza. Pored trga nalazi se kafana ”Oberž Džon Stil” (Auberge John Steele – gostionica kod Džona Stila) koja predstavlja istovremeno i jedinstven muzej u kome se nalaze njegove fotografije, pisma i novinski članci. Stili je umro od raka grla 16. maja 1969. godine u Severnoj Karolini, a sahranjen je na masonskom groblju u rodnom Metropolisu.
Čuvari sećanja
Ovaj događaj redovno se obeležava u Vazduhoplovnom muzeju varošice na Trgu šestog juna, ali i u crkvi. Na njoj visi padobran sa lutkom, sa verno preslikanim likom padobranca. Periodično se padobransko platno menja usled dotrajalosti. Tragovi pucnjave namerno nisu uklonjeni sa zidova katedrale. Štaviše, jedan od vitraža prikazuje Devicu Mariju sa padobranima koji su u prvom planu. U pomenutom filmu Stililja glumi Red Batons, a ova epizoda je iskorišćena i u popularnim FPS igrama.
