Kineski istraživački tim tvrdi da je razvio novi algoritam veštačke inteligencije koji rojevima dronova omogućava da autonomno love i eliminišu mete čak i kada su komunikacije ometane, senzori delimično zaslepljeni, a vidljivost ozbiljno narušena.
Algoritam nosi naziv Heterogeno grafičko prostorno-vremensko rezonovanje, odnosno HG-STR. Detaljno je predstavljen u radu objavljenom u kineskom časopisu Acta Aeronautica et Astronautica Sinica, jednom od vodećih kineskih izdanja iz oblasti avijacije i astronautike na koji se često pozivamo.
Prema autorima rada, HG-STR je prvi poznati sistem ove vrste koji je u testnom okruženju postigao „stopu ubijanja od 100%“, uz brzinu obrade dovoljnu za savremene borbene uslove. Ta tvrdnja zvuči snažno, ali je treba čitati u okvirima u kojima je nastala. Savršena stopa uspeha u simulaciji nije isto što i rezultat na pravom bojištu, gde vreme, obmana, oštećeni senzori, civilno prisustvo, elektronsko ratovanje, lažni ciljevi i teren brzo ruše uredne laboratorijske pretpostavke.
Ipak, sama tehnologija je važna jer pokazuje pravac u kojem se kreće autonomno ratovanje. Dronovi više ne treba samo da lete po komandi operatera. Sledeći korak je roj koji razume prostor, odnose, pretnje i verovatno ponašanje protivnika, pa nastavlja zadatak čak i kada veza sa komandnim centrom oslabi ili potpuno nestane.
Od običnog rojenja do taktičkog zaključivanja
Većina današnjih dronova i dalje zavisi od čoveka. Operater vodi FPV dron, posada upravlja izviđačkom letelicom, a čak i napredniji rojevi često se oslanjaju na stabilnu komunikaciju, unapred zadate šablone leta i relativno jednostavnu koordinaciju.
Kada se prekine radio-veza, omete navigacija ili zaslepe senzori, efikasnost takvih sistema brzo pada. Upravo tu kineski HG-STR pokušava da uvede drugačiji pristup.
Klasični sistemi veštačke inteligencije često obrađuju elemente bojišta kao obične objekte u skupu podataka. Dron, tenk, zgrada, šuma ili brdo mogu biti označeni kao stavke koje algoritam prepoznaje, ali ne razume uvek njihov taktički odnos. Kineski istraživači tvrde da je to nedovoljno za realan rat, jer bojište nije skup nepovezanih tačaka, već mreža odnosa.
HG-STR gradi dinamički graf bojišta. U tom grafu svaki element ima ulogu i vezu sa drugim elementima. Radarska stanica nije samo objekat na mapi, već čvor pretnje povezan sa terenom, vazdušnim prostorom, zonama ometanja, položajima PVO i pravcima mogućeg prilaza. Šuma nije samo zelena površina, već zaklon. Brdo nije samo visinska tačka, već prepreka liniji vida. Prijateljski dron nije samo platforma, već izvor podataka za ostatak roja.
Takav pristup omogućava dronovima da ne reaguju samo na ono što trenutno vide, već da zaključuju šta je verovatno iza zaklona, gde se meta mogla pomeriti i koji pravac napada ima najviše smisla.
Najvažnija praktična vrednost ovakvog sistema jeste mogućnost nastavka zadatka kada se izgubi direktna vizuelna potvrda ili kada protivnik preseče komunikaciju. Ako roj izgubi sliku cilja, on ne mora automatski da prekine misiju. Može da proceni prethodnu putanju, teren, poznate obrasce kretanja i verovatne zaklone, pa da prilagodi potragu.
Na primer, ako se vozilo sakrije iza šume, algoritam ne tretira šumu kao običnu prepreku, već kao prostor u kojem je meta mogla nastaviti kretanje ili pokušati da se prikrije. Ako brdo blokira liniju vida, roj može da reorganizuje raspored letelica tako da jedna grupa traži novi ugao, druga pokriva izlaze, a treća zadržava vezu ili prenosi podatke.
Elektronsko ratovanje kao nova normalnost
Rat u Ukrajini pokazao je koliko brzo dronovi mogu postati slepi, odsečeni ili prevareni. Obe strane masovno koriste ometače, lažne signale, maskiranje, promenu frekvencija, zaštitne mreže, mamce i protivdron sisteme. Dron koji radi samo dok ima savršen signal i čistu sliku nema dugu budućnost na ozbiljnom frontu.
Zato budući autonomni sistemi moraju biti projektovani za degradirano okruženje. Drugim rečima, moraju raditi upravo onda kada uslovi nisu idealni. HG-STR je zamišljen za takav scenario: manje zavisnosti od stalne komande, više lokalnog zaključivanja, više razmene podataka između dronova i veća otpornost na haos. U takvom modelu, operater ne mora da upravlja svakim dronom posebno. Umesto toga, čovek definiše cilj, prioritet i okvir misije, dok roj sam određuje kako će rasporediti letelice, pratiti metu, zaobići prepreke i reagovati na gubitak senzora ili veze.
Kineski koncept se uklapa u širi prelazak sa direktnog upravljanja na komandovanje namerom. Čovek ostaje u petlji, ali njegova uloga se menja. Umesto da ručno vodi dron do mete, on sistemu zadaje šta treba postići. Veštačka inteligencija zatim odlučuje kako da se zadatak izvede u realnom vremenu.
To ne znači da dronovi odmah postaju potpuno samostalni lovci bez ikakve ljudske kontrole. U ozbiljnim vojskama takva tranzicija ide postepeno, jer autonomno donošenje odluka otvara tehnička, pravna i komandna pitanja. Ali pravac je jasan: što je bojište brže, gušće i ometanije, to je manje vremena za ručno upravljanje svakom letelicom.
Roj koji može sam da zaključi gde je meta, kako da je okruži i kako da nastavi napad kada mu se prekine veza predstavlja potpuno drugačiji nivo pretnje od klasičnog FPV drona.
Kina nije sama u ovoj trci
Da Kina gradi novu doktrinu rata gde su rojevi dronova oružje koje iscrpljuje protivnika, već smo pisali, ali ona nije jedina država koja razvija ovakve tehnologije. Sjedinjene Države, zemlje NATO-a i Rusija ulažu velika sredstva u autonomne rojeve, kolaborativne borbene avione, bespilotne pratioce, sisteme za upravljanje velikim brojem dronova i softver za obradu podataka na bojištu.
Američki programi kolaborativnih borbenih aviona idu ka tome da jedan pilot u lovcu komanduje grupom autonomnih letelica. Rusija ubrzano razvija protivdron sisteme, elektronsko ratovanje i sopstvene autonomne platforme pod pritiskom iskustva iz Ukrajine. NATO zemlje pokušavaju da povežu senzore, bespilotne sisteme i veštačku inteligenciju u jedinstvenu mrežu.
HG-STR se u toj slici uklapa kao kineski pokušaj da se roj ne svede na grupu povezanih dronova, već na autonomni taktički organizam koji razume odnose na bojištu. U takvom ratu više nije dovoljno imati više letelica. Potrebno je da one znaju šta znače teren, zaklon, ometanje, gubitak vida, kretanje protivnika i podaci koje im šalju druge letelice iz roja.
Tvrdnja kineskih istraživača o stopi ubijanja od 100% privlači pažnju, ali je najvažnije gde je postignuta. Simulacije mogu biti vrlo zahtevne, ali i dalje ostaju kontrolisano okruženje. Pravi rat uvodi kvarove, neočekivane mete, loše vreme, civilne objekte, dim, prašinu, lažne signale, greške u prepoznavanju i protivnika koji se prilagođava.
Zato ta cifra nije toliko bitan deo priče. Mnogo je važnije to što se razvija algoritam koji pokušava da roju da taktičko razumevanje prostora. Ako takav sistem sazri, dronovi neće morati da čekaju stalnu komandu niti savršenu sliku. Moći će da nastave potragu, menjaju raspored i love metu na osnovu verovatnoće, odnosa i ranijih opažanja.
